Šeli Parker-Čan: Poigravanje idejom sudbine

Sa Šeli Parker-Čan, autorkom razorno brutalnog serijala istorijske fantastike – „Ona koja je postala Sunce“ i „Onaj koji je udavio svet“ – razgovarali smo o tome koliko je azijsko kulturno-istorijsko nasleđe uticalo na njen književni identitet, ko su likovi o kojima piše i mogu li izbeći nametnute društvene obrasce.

Složena priča utkana u srednjovekovnu Kinu, pod jarmom mongolske vlasti, dvotomni istorijski serijal „Ona koja je postala Sunce“ i „Onaj koji je udavio svet“, dvostruke dobitnice British Fantasy Award Šeli Parker-Čan, otkriće nam devojčicu kojoj je svet predodredio smrt, ali će ona morati da se izmakne onom što joj se suđeno i izbori se za drugačiji poredak stvari, podstaknuta željom da preživi, i pronađe put do budućnosti koji će sama prokrčiti. Ulozi i ambicije postaju veći, samim tim i posledice s kojima će morati da se nosi.

Kroz priču o ovim romanima, sa Šeli Parker-Čan otvorili smo pitanja o mnogim važnim životnim temama, a uz to saznali i kakve bi knjige volela da piše u budućnosti.

U srednjovekovnoj Kini razorenoj ratom, u selu Džungli, raste devojčica kojoj je sudbina predodredila smrt. Ali ona je rešila da drukčije izabere i prevari svoju sudbinu. U napadu razbojnika gleda kako joj oca ubijaju, a svog brata Džu Čongbua posmatra kako klone i njegov se život gasi kao sveća. Kada ih sahrani, od seoske devojčice, kojoj je sudbina odredila da bude ništa, i da izbora nema, ona uspeva da izigra sudbinu i sebi izgradi znamenitu budućnost. Koliko dugo je ova devojčica živela u Vama pre nego što se preselila na stranice Vašeg debitantskog romana „Ona koja je postala Sunce“, koji je u žanru istorijske fantastike bio bestseler broj 1 Sunday Timesa i preveden je na 15 jezika?

Ovaj lik je inspirisan stvarnom istorijskom figurom: čovekom koji je rođen na najnižoj društvenoj lestvici, ali je imao maštu i ambiciju da veruje kako je moguće postati najmoćnija osoba u poznatom svetu. Teško mi je bilo da psihološki razumem širinu ove vrste ambicije – odakle dolazi i šta je pokreće. To je veoma drugačiji način razmišljanja od mog, iako je možda upravo to razlog što sam to smatrala zanimljivim. Trebalo mi je dugo vremena da razvijem svoju verziju ovog lika. Htela sam da stvorim nekoga ko ima istu strast i ambiciju kao originalna istorijska ličnost, ali ko je takođe saosećajan i koga bismo želeli da vidimo kako pobeđuje. Trebalo mi je devet nacrta knjige da dođem do verzije koja mi se svidela.

Ovo je knjiga za koju mnogi čitaoci kažu da nisu bili spremni i da ih je uzdrmala na najbolji način. Čime ste to uhvatili na krivoj nozi poštovaoce svog dela, čak i Rika Riordana, koji je rekao da je ovaj roman bio toliko dobar da mu je jedina zamerka što je nakon čitanja osetio gubitak?

Nisam radila ništa novo u pogledu strukture priče. Koristila sam mnoge klasične elemente iz zapadnog i istočnog pripovedanja, kao što je put junaka koji vidimo u zapadnim pričama poput Zvezdanih ratova, i tragična romansa koja je prisutna u mnogim kineskim klasicima. Mislim da ono što ja donosim u te klasične strukture jeste dubok fokus na likove i odnose. Htela sam da publika pokaže saosećanje prema likovima, da ih razume – čak i kada donose sebične, pogrešne ili nemoralne odluke. Nadala sam se da ćete, do kraja knjige, imati osećaj da su to ljudi koje ste mogli upoznati i u stvarnom životu.



Nomen est omen – ako nas ime određuje, a Vaša junakinja je bezimena, da li to može značiti da ste želeli da glavna junakinja, preuzevši bratovljevo ime Džu Čungba, i svoju sudbinu sama odabere, i da je oblikuje, poput gline?

U Kini, sve donedavno, devojčicama su često davana imena koja su naglašavala njihov položaj u porodici, npr. „druga ćerka“, umesto da im se daju imena koja sugerišu da se radi o individuama s ličnošću. Nikada ne saznajemo kako je glasilo prvobitno ime moje protagonistkinje, ali bi verovatno bilo jedno od tih tipičnih imena za devojčice. To ime po rođenju postavljalo ju je u očekivanu ulogu unutar porodice i društva. Tokom priče ona bira nova imena, ne jednom, već dva puta. Prvi put, kada uzima bratovljevo ime, ona beži od svoje uloge po rođenju; drugi put, to je mnogo promišljeniji čin. Ona bira ime sa vrlo specifičnim značenjem, koje svetu jasno poručuje šta želi da postigne.

Stiče se utisak da se poigravate ustaljenim obrascima o Izabranima i takva verovanja klasifikujete u praznoverice, što se vidi u slučaju kada gatara predviđa veličanstven i znameniti život i osmehnuta nebesa njenom bratu, a dešava se potpuno suprotno?

Priča se može čitati kao podrivanje tropa Izabranog (The Chosen One), jer osoba koja uspe nije ona kojoj je „prvobitno“ bilo suđeno da postigne taj uspeh. Ali takođe se poigrava idejom sudbine kako se poima u kineskom kulturnom kontekstu. Dok je sudbina u grčkim klasicima nešto što se ne može izbeći, bez obzira na to koliko se trudili, u kineskoj mitologiji i verovanju ona je fleksibilnija. Naravno, postoje mnoge poznate priče koje sugerišu neodređenost sudbine. Ali takođe postoje i priče koje govore o retkim pojedincima koji su bili izuzetno pametni ili uporni i uspešno su pregovarali za drugačiju sudbinu. Likovi u ovom serijalu razumeju da imaju određenu sudbinu. Neki je prihvataju, dok je drugi odbijaju. Međutim, čak i oni koji je odbijaju veruju u njen osnovni koncept.

Ko je Oujang? Šta je to što Džu Čungbi i njega, bez obzira na to što su na suparničkim stranama, povezuje? Kako se njihov odnos razvija, počevši od „Ona koja je postala Sunce“ do „Onaj koji je udavio svet“?

General Oujang se bori na strani Mongola, nasuprot Džu i kineskih pobunjenika, ali nikada nisam nameravala da on bude „loš momak“ u serijalu. I on i Džu su kvir osobe koje su oduvek mislile da su same u svojoj kvirnosti. Dakle, kada se sretnu, čak i ako je to u početku antagonistički, pruža im se duboka i neočekivana prilika za razumevanje. U knjizi „Onaj koji je udavio svet“ to razumevanje daje potencijal za solidarnost i saradnju. Međutim, njihov odnos ne prolazi bez poteškoća. Kao i kod mnogih kvir osoba, oboje nose mnogo nerazrešenih trauma zbog svojih iskustava odbacivanja od šireg društva. Na poverenje ne mogu da se naviknu.



Koje su ključne razlike između Vašeg prvog romana „Ona koja je postala Sunce“ i „Onaj koji je udavio svet“?

Prva knjiga postavlja pitanje: šta biste bili spremni da uradite da dobijete ono što želite? Druga knjiga pita: sada kada to imate, da li je vredelo? „Ona koja je postala Sunce“ bila je knjiga o sazrevanju, o pronalaženju identiteta i trijumfu, uprkos svim izgledima. „Onaj koji je udavio svet“ je mnogo mračnija, zrelija knjiga. Ona govori o tuzi i posledicama naših postupaka.

Vi baštinite bogato kulturno-istorijsko iskustvo Kine i jugoistočne Azije. Da li ste kao dete slušali i čitali priče i mitove iz bogatog nasleđa tih kultura? Da li pamtite neke konkretne bajke koje su obeležile Vaše detinjstvo? Imate li savremene pisce iz tih područja koje posebno preporučujete?

Kao dete, pohađala sam kinesku školu, što mi je pružilo mnogo dodira sa klasičnim mitovima i legendama. Čitala sam autore iz dijaspore poput Ejmi Tan, čija su dela bila puna referenci na mitove i istoriju. Kada sam odrasla, nije zaista bilo Azijom inspirisane fantastike, napisane na engleskom od autora azijskog porekla. Srećom, sada je situacija veoma drugačija. Jedna od mojih omiljenih spisateljica je malezijska autorka Zen Čo, koja piše izuzetno nijansiranu fantastiku i savremenu fikciju. Sju Lin Tan piše divne nove interpretacije klasičnih kineskih mitova, a singapurska autorka Mei Han Boi radi veoma zabavne stvari s paranormalnom fantastikom smeštenom u Singapur osamdesetih godina.

Nezaustavljivi ste: dobili ste nagradu Astounding Award for Best Debut i dvaput British Fantasy Award. Možemo li se dogovoriti da naš časopis dobije ekskluzivni intervju sa Vama kada dobijete Pulicerovu i/ili Bukerovu nagradu?

Ha-ha! Kada sam bila mlada, šalila sam se da jednog dana želim da osvojim Pulicerovu nagradu. Onda sam otkrila da moraš biti američki državljanin. Pored toga, nisam zainteresovana za pisanje književne fikcije! Volim žanrovska dela. Moj san je da jednog dana napišem sjajnu savremenu romansu.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48
Foto: Harvard Wang, 2018.