На први поглед, док књигу држите у рукама, делује лако штиво. Да, лако штиво у смислу да се брзо прочита, али нимало безначјано. Ауторка је успела да на један врло упечатљив, концизан и суптилно духовит начин продре у свет тинајџера, у оно како они виде и осећају свет, породицу, пријатеље, дешавања око себе и у себи. Невероватно је како је у тако мало речи стала суштина, стао ЦЕО ЖИВОТ тинејџерског доба. Њено перо гледа очима тинејџера, очима родитеља, очима бабе и деде, пријатеља, (не)пријатеља, професора, случајних пролазника... као да је са свима нама била у свакој нашој ситуацији док је писала. И тако бих ја писала и хвалила,хвалила, али узмите прочитајте, нећете се покајати. Ја сам се већ два пута враћала на поновно читање. А онда сам потражила и купила све њене књиге (и прочитала, наравно), осим Игре одрастања, коју нисам нашла у продаји. Мама сам два тинејџера -ево читају и они! Свака част, госпођо Лукић!