Lepa knjiga, prosto se vezete za nju,zelite da prica potraje

Čitam ovu knjigu dok ona, zapravo, čita mene i pretvara se u malo remek delo obilja priča običnih stvari, ljudi i događaja, koje nose pregršt emocija i zadiru u ogranke mog ćutanja i refleksije kroz detinjstvo, preko odraslog doba do poslednje vozne stanice.
Postoje autori koji sa svojim delima umeju da prodru u samu srž nekog čoveka, te sam se na momente osetila kao pod lupom, kao da smo pisale i disale za istim stolom, pa doživele iste otkucaje srca, na mestima koje bira nasumično -bilo da je to pločnik, ulica, gostionica ili mesto ima fiktivnu tačku u njoj-i njenoj duši.
Glavna junakinja nema ime, ali joj naslućujemo ličnost, slabosti i težnje.
Ona je jaka, samostalna žena, koja živi život bez klišea, sa zapravo mnogo pronicljivosti i čitanja izmedju redova. Kod nje oživljavaju predmeti, kao da imaju sopstvene misli, a simbolika je prenaglašena, nežive stvari personifikovane jakim osećanjima.

Prvo delo ove autorke na italijanskom jeziku. Radnja se dešava negde u Italiji, a sve što se dešava pratimo kroz slike iz svakodnevnog života, kroz kratke zapise upoznajemo našu naratorku.

To je sredovečna žena koja živi sama, traži lepotu u običnim stvarima i na neki način je zadovoljna svojim životom. Ona je profesorka, ide na posao, razgovara sa studentima, odlazi u restoran da ruča, ide u kupovinu, šeta se ulicama, odlazi na odmor na selo ali i na more, povremeno popriča sa bivšim partnerom ili zajedno popiju kafu, posećuje ostarelu majku dvaput mesečno, jada se psihoterapeutu... Voli kraj u kome živi, tu sreće poznata lica koja nikad nije upoznala do kraja. Zadovoljna je malim jer u suštini i život i sreću čine male stvari.

Autorka ima oko za detalje pa nam lagano i nežno oslikava jedan život koji polako teče. A život je upravo takav – ponekad lep, ponekad težak, ponekad tužan, ali je jedini kojeg imamo pa je na nama da ga sitnicama ulepšavamo.

Postoji li neko mesto gde nismo u prolazu? Dezorijentisana, izgubljena, nesređena, neuravnotežena, zbunjena, potresena, smetena, neprilagođena, iščupana iz korena, ošamućena: pronalazim se u ovim srodnim pojmovima. To je prebivalište, reči koje me rađaju.

Naratorka kojoj nije potrebno ime već gore navedeni pojmovi, korača ulicama bezimenog italijanskog gradića. Radi na fakultetu, mada joj to ne pričinjava zadovoljstvo. Živi sama, u prolazu sreće neostavrenu ljubav, zapinje na mestima za koje smatra da su ostavljena za nju od strane roditelja. Kao nasleđe koje je opterećuje, koje je primorava da preispituje svoje dosadašnje bivstvovanje. lako se glavna junakinja bavi ozbiljnim preispitivanjima, to obično čini dok se opušta, nalazi u redu za plaćanje, u muzeju, u svim onim mestima koja su upisana u njen dnevni životni kod. Ne oseća se da naratorka pati što se nije oprobala kao supruga, majka, domaćica, ali je ipak, uočljiva jedna tiha, zametnuta bol u duši, sa kojom se bori.

Sve njeno što sam pročitala mi je odlično, zato se veselim i ovoj knjizi.