Lia Luft je žena svog vremena i o njemu svedoči u svemu što piše. Na ovaj način, ona pokušava da uspostavi dijalog sa čitaocem – kao da sa njim razgovara, kao da mu šapuće na uvo, deleći s njim svoje tajne – upoznajući ga sa svojim nemirima i sumnjama i terajući ga na taj način da razmisli i o sopstvenom životu. Lia iznad svega želi da ovom knjigom probudi nadu, jer veruje da je „sreća moguća, da je ljubav moguća, da ne postoje samo mimoilaženje i izdaja, već postoje i nežnost, prijateljstvo, saosećanje, etika i pažnja“, ali neprekidno podseća da smo i odgovorni i nevini u odnosu na ono što nam se dešava, da smo tvorci većine svojih odluka i propusta.

„Zbog toga pišem i zbog toga ću nastaviti da pišem: kako bih čitaocu koga zamišljam – zameni za izmišljenog prijatelja prijatelja iz detinjstva? – probudila želju da u sebi potraži i podeli sa mnom svoje brojne nemire i ono što činimo s vremenom koje nam je dato.“