Sve što je video, čuo ili doživeo, autor nam je predstavio u obliku kratkih priča. Vešto koristi jezik ulice i tako nam još više približava svoje junake. A njegovi junaci su obični, mali ljudi koji ratuju ili beže od rata, odrpani ljudi koji su morali otići iz srušenih kuća pa tumaraju po putevima, dešavaju im se strašne stvari o kojima se ne priča ali ih muče. Ima tu i ekscentrika, simpatičan mi je bio Toma Spinoza koji je uspeo da pronađe ljubav svog života u Miri Ljovisni – složila se dva zavisnika, potresle su me “ratne igre” internacionalnog društva militarista – organizovani ratni sukobi ekipa raznih nacionalnosti radi zabave, zabave koja se plaća…Priče se brzo čitaju, kratke su, ali razmišljanja i utisci traju mnogo duže.

Kao u sobi sa ogledalima- Vladimir Kecmanović

Priče rasute poput pepela ili urme, na stranicama ove knjige sadrže epizode, dirljive trenutke, pre i posle rata sa bosanskog ratišta.
Svaka od tih priča je odraz jednog od glavnih likova, uglavnom onih koji su na marginama. Vladimir je na sebi svojstven i jedinstven način prikazao sudbinu tih junaka od samog sazrevanja, suicidnih misli, zaljubljivanja, osećaja ljudskosti obeležen spustanjem glave da se ne doživi poraz, do kafanskih priča, pa i same smrti koja izgleda daleko, strano kad smo deca ili kad se ne dešava nama bliskima.
Ove priče su savršeni prikaz nas malih, nejakih ljudi koje srećemo na putevima svakodnevno.
Vladimir je na adekvatan način podstakao čitaoce da analizirajući likove iz knjige, povuku paralelu sa samim sobom i zapitaju se koliko si slični sa junacima. Koliko su odrazi njihovi, ustvari naši.
Smrt je trenutak, a trenutak je večnost-poručio je Vladimir, a ja sam jos zadugo mislila o tome.

Niko bolje od Kecmanovica ne ume sudbine naizgled obicnih ljudi da predstavi kao neverovatnu storiju. Dokaz da domaci savremeni pisci vrede.