Neke od tema koje se na veličanstven način prepliću dok na sceni posmatramo događaje iz života četvorice pariskih prijatelja i nekolicine njihovih poznanika su: zlatna mesta na telu žene; problem u koji je šala zapala i kakve veze lovac Staljin i dvadeset i četiri jarebice sa tim problemom imaju; zašto se u podeljenoj krivici pri slučajnom sudaru dva prolaznika jedan uvek izvinjava, a drugi uvek napada; lepota komuniciranja na dva jezika; majčinstvo; anđeo smrti i jedno njegovo perce; značaj beskrajno dobrog raspoloženja; lepota prijateljstva; stvar prava i izbora i najbanalnija istina da na ovaj svet niko nije došao svojom voljom...

Kundera nas briljantno vodi od malenih šala do čiste lakrdije i na kraju učini da se apsolutno opustimo i radujemo beznačajnosti kao suštini postojanja, čak i onda kada je reč o krajnje ozbiljnim stvarima kao što je smrt.

Kratka šaljiva priča, promišljena i maštovita, majstorski ispričana. Radnja se može pratiti na više nivoa, za mene su bitni individulna i društvena egzistencija, smisao postojanja ljudskog roda te kako odbraniti ljudsko dostojanstvo. Suština je da na ovaj svet dolazimo bez vlastite volje i saglasnosti, a s druge strane život brzo prolazi – mi smo kao zrnce peska koje vetar nosi ili kamenčić koji voda oblikuje, na mnogo stvari ne možemo da utičemo, ali nas one formiraju. Živimo koliko živimo – sve je samo tren, začas nestane jer smo samo prolaznici na ovom svetu, a onda dolazi smrt a posle nje zaborav... Ali zato, dok smo tu, treba da se družimo i uživamo uz šalu, smeh i dobro raspoloženje - to je jedino što imamo. I ma koliko te sitnice što čine naš život bile male i beznačajne, prate nas svuda i uvek pa moramo naučiti da ih prihvatamo i volimo. Ukratko, beznačajnost je suština postojanja, ključ mudrosti i dobrog raspoloženja...Minijaturno remek delo!