iskreno, meni se nije dopao nikako... ali, to je moje misljenje...

Neverovatno je koliko me ova knjiga setila na vezu izmedju sestara,veza koja je neprevodiva recima. Cini mi se da sam, citajuci ovu knjigu, nekako postala bliza sa svojom sestrom. Sve one banalnosti koje nam se dogadjaju svakodnevno, ili neke uspomene iz detinjstva... Ili kao sto i sama knjizevnica rece - onaj bezrazlozan i bezbrizan smeh kojim se ispuni prostorija, i niko ne zna zasto se smeju, ali njih nije briga, sestrama je lepo... Nacin na koji se jedna zena suocava sa godinama i na koji nacin se bori da opstane u ovom svetu koj ostaje mladima, ova knjiga moze posrtati i neka vrsta prirucnika koji ce vas savetovati. I pre svega, da ljubav postoji, da "Brajani" postoje, oni pravi koji su samo za nas stvoreni, retki su, ali ima ih, zastalih mozda u pola koraka u svom zivotu, sa svojim zenama, malom decom i velikim problemima... Ali uvek ce postojati za nas, neko utociste, kao koliba na obali mora gde mozemo biti ono sto zaista jesmo i voleti besktrajno kao pred smak sveta...