„Bili su to ponosni, nepokorni ljudi, hajduci i šverceri što su maskirani ovčjim kožama iskakali iz stada, zakrivljenim noževima klali redom turske poreznike, austrijske geometre, jugoslovenske žandare, milicajce i poštare. U crkvenim ljetopisima prilježno su zabilježene mnoge zgode da je neki državni službenik precenio vlastiti autoritet pa se drznuo doći u Poskokovu Dragu, a onda ga dugo, dugo nitko ne bi ni čuo ni vidio.“
Ovim rečima nas
Ante Tomić uvodi u svoj roman „
Čudo u Poskokovoj Dragi“ (214 str. Laguna, 2021), sagu o porodici koja živi u nekoj zabiti negujući svoju verziju patrijarhalnog mita o trajanju mimo vremena i prostora. Uz vekovno ognjište koje raspiruje samo mržnju, alavost i neprijateljstvo prema svemu što bi moglo narušiti ovu „porodičnu idilu“. Sad bi neko naivan mogao da očekuje mračnu hroniku, u kojoj se konačno ruka pravde obračunava sa ovim reliktima. Ali ništa od toga. Nema tu ni naznaka da pisac ovde pokušava da vaspostavi svoju verziju Markesovog Makonda ili Foknerove Joknapatofe. Poznajući dobro svet u kojem živimo, na ivici da se ponovo nađemo zaglavljeni u nekom azijatskom blatu (ruskom ili kineskom, svejedno), on uspeva da razgori plamen raskošne humorističke igrarije, pokazujući kako se u ovoj dolini suza možemo odupreti avetima koje nam se nude u podgrevanju nacionalističkih paranoja i fantazmi.
Na ovim jugoslovenskim prostorima (samo tako možemo sagledati književnost koja ne priznaje pregrade i barijere), malo je pisaca koji neguju prodornu humorističku paradigmu, znam samo jednog (
Basara), a Tomić (rođen u Splitu 1970) je u tome najdosledniji. Počev od prvog romana „Što je muškarac bez brkova“ (2000), koji je osvojio čitalište i kritiku humornim viđenjem sveta, objavio je još desetak knjiga stekavši sve najprestižnije nagrade u hrvatskoj kulturi.
Sa
Rajkom Grlićem je kao scenarista doprineo da uživamo u vrhunskim filmovima (od „Karaule“ do „Ustava Republike Hrvatske“), a kao stalni kolumnista nepogrešno povezuje lakoću stila, ironičnu vizuru sveta, što je u pisanju najteže.
U porodici Poskok otac Jozo ostaje sa decom (odraslom kao ona koja u Šijanovom filmu „Ko to tamo peva“ pomažu tatici da se drži devize „Ovde nećete proći!“). Majka, „stub“ porodice, nedavno je umrla, utekavši iz ovog porodičnog zverinjaka, a sinovi i glava porodice nastavljaju sa hajdučkim životom, potkradaju struju, ne plaćaju nikakve račune, a kad im inkasanti dođu na kućni prag, padnu u dugotrajno ropstvo. Krcati su naoružanjem, sve do minobacača i bazuka, zaostalih iz Domovinskog rata, „jači su od sudbine!“.
Svi govore lokalnim narečjem koji nije okrznut pravopisom i gramatikom (svuda ima ovakvih dijalekata, oko Pirota ili vlaške oblasti oko Zaječara, ali valja taj jezik iskoristiti kao oruđe komunikacije, karakterizacije likova, to mora majstor među piscima da uradi).
Posle zabavnog uvoda u kojem je porodica Joze Poskoka predstavljena u živopisnim situacijama (otac i četvoro sinova su u neprekidnom prepucavanju na ivici fizičkog istrebljenja, ali oni drugačije ne mogu, jer negativna energija kipi na sve strane), događa se iznenadni obrt. Najstariji od sinova, Krešimir, priseti se da je pre petnaestak godina čudnim sticajem okolnosti, dok je kao dobrovoljac branio „lijepu našu“, u nekom splitskom kafiću zapazio zgodnu kelnericu. Ova je imala veliku muku, jer joj je iz dana u dan dosađivao jedan lokalni policajac Kapulica, koji je hteo da se njom ženi. Da bi se otarasila ove bede, ona je vojnika Krešu povela sa sobom i zadržala ga na spavanju. Ovaj jedini dodir sa mladim ženskim bićem je dao Kreši nadu da bi ona mogla da ukrasi njegov život.
Stari Poskok se o ovome nije pitao („Da je njega tkogod pokušao poljubiti, Jozo bi ga vjerovatno na mjestu ubio“). I Krešo stigne do Splita, krene ga po nesigurnom sećanju traži kafić sa kelnericom Lovorkom, ali kafić odavno ne postoji, o Lovorki niko ne zna ništa – potraga se nastavlja u svim smerovima. I tu na bunjištu velikog grada se ukazuje niz neobičnih i sluđenih spodoba, kao i u svakom velikom gradu na zemaljskom šaru. Ljudi iz neke planinske zabiti, nagoveštava nam pisac, ne razlikuju se bitno od većine tobož urbanog sveta, koji se nosi sa onom mitskom devizom „u se, na se, podase“. Ili, kako je svojevremeno podsetio jedan veliki pisac: većina čovečanstva pristaje da živi u krdu – jeste da tu smrdi, ali je makar toplo!
Nađe nekako Krešo Lovorku, ali u zao čas – sva pregažena lošim životom, upravo se sprema za svadbu sa onom polcijskom suklatom. A ovaj čova je postao budža. Šef policijske stanice, njegova udarna moć nije za šalu.
Kako će Krešo i Lovorka velikom prevarom i nizom presvlačenja uspeti da umaknu Kapulici i njegovim naoružanim službenicima – nije red da sada otkrivam, jer bi to narušilo zadovoljstvo čitalačkog iznenađenja, sve do poslednje stranice. Pokazao se Tomić kao veliki poznavalac holivudskog trilera u najboljem izdanju, jer niz potera i sudara sa policijskom silom, neprekidno na ivici opšteg krvoprolića, podgreva čitalačko uživanje punim intenzitetom.
Svako od jedanaest poglavlja ovog virtuozno ispisanog romana ima, kao u starinskim romanima, od Fildinga do Dikensa, najavu sadržaja, što se na kraju pokaže mimo obećanog, ali koga se to tiče, ako život izmiče od zacrtanog!
Preporučujem da ne čitate posle ponoći, dok u kući drugi spavaju, jer ćete se smejati naglas (slučaj ovog potpisnika), a to mi se odista retko događalo u podužem čitalačkom veku.
Autor: Milan Vlajčić
Izvor: nova.rs