Uspon naučno-fantastične pripovetke: čista mašta, bez opterećivanja

Možda će zvučati sitničavo, ali jednostavno ne mogu da odolim. Kada mi neko kaže da je opsednut televizijskim adaptacijama „Igre prestola“ – ili „Prostranstva“, „Digitalnog ugljenika“, „Hronika Šanare“, čega god – značajno nakrivim glavu, pogledam ga preko okvira svojih nepostojećih naočara, i postavim pitanje tonom, koji, verujem, zvuči pomalo zlobno: „Da, ali jesi li pročitao knjigu?“



Senka krivice je očigledna. Naravno da nije pročitao. Svakako bi voleo da pročita. U očima mu zaiskri žaljenje.

Ali evo u čemu je neočekivani obrt: u tim trenucima ja ih prosto obožavam. Njihova bruka je predivna. Za njih načitanost – čitanje izvornog materijala – ostaje ideal, nešto čemu treba težiti. Još je neverovatnija činjenica da se oni ovako osećaju zbog dela naučne-fantastike i fantastike. Možda su oni svesni uzvišenosti ovih tekstova i činjenice da nisu dorasli zahtevima savremenog štreberstva.

Opustite se, dragi moji. Nisu svi u stanju da čitaju baš sve, a ima nečeg naročito obesrabrujućeg u spekulativnoj fikciji. Poznato je da je reč o žanru u ekspanziji. Tome sigurno nisu doprinela savremena ekranizovana dela, poput „Igre prestola“ i „Hronike Šanare“, naprotiv samo su poslužile tome da se zacementira Tolkinova reputacija kao autora neprevaziđenog po sadržajnosti, detaljnosti i doslednosti. Znate već: mape na početku, dodaci na kraju, sitna slova zbijena na sredini miliona stranica, sve u službi opisa potraga-tokom-pohoda od jednog do drugog mesta čija je imena nemoguće izgovoriti i ezoterične magije, koja, ako nije detaljno objašnjena, nikako ne može da se zadrži u našim oronulim umovima. Ko ili šta beše onaj Hmm–gh'la - kako se već zove?



Prema tome, oprošteno vam je što mislite da su ovakve zapetljane enciklopedije fantastike jedino što ovaj žanr može da vam ponudi. Ali nisu. Ako je spekulativna fikcija nešto novo za vas, ili vas iscrpljuje i sama pomisao da čitate sedam tomova bilo čega, osim Harija Potera, ne gubite nadu. Jer, dok postoje Hobiti, postojaće i priče primerene Hobitima, takozvane „priče srednje dužine“. Govorim o naučno-fantastičnim/fantastičnim pripovetkama, klasičnoj književnoj formi koja se tek nedavno ponovo pojavila kao vrlo upečatljiva – i, u ovom ludilu modernog doba, vrlo upotrebljiva opcija u okviru ovog žanra.

Pre nekoliko godina, Tor.com, časopis posvećen spekulativnoj fikciji izdavačke kuće „Tor Books“, pokrenuo je ediciju „posvećenu objavljivanju pripovedaka i kratkih priča mladih autora, kao i već poznatih autora“. Na to su mnogi reagovali ovako: kratke šta? Pripovetke? Ove književne forme, koje obično sadrže stotinak strana (17.500 do 40.000 reči, kažu poznavaoci), nikada nisu bile previše popularne. A nikad ih nije ni bilo mnogo. Čuvena je izjava Stivena Kinga koji ih je jednom prilikom nazvao „književnom banana-republikom kojom vlada anarhija“, formom koja je toliko nestabilna da je neupotrebljiva za tržište. Ali, to baš i nije u potpunosti tačno. Jer, naučna-fantastika već obiluje bestseler klasicima srednje dužine, počev od „Stepfordskih žena“ i „Preobražaja“ do „Paklene pomorandže“ i knjige „Ja sam legenda“. Ili, ako su vam draži naslovi bliži počecima ovog žanra, tu su „Vremenska mašina“ („The Time Machine“), H. G. Velsa, sa ukupno 32.548 reči i „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, sa svega 25.642 reči. Nagrade Hugo i Nebula još od šezdesetih godina imaju kategoriju „Najbolja pripovetka“. Ali, bez obzira na to, King nije mnogo pogrešio. Gotovo otkad postoje, naučno fantastične/fantastične pripovetke su bile osuđene na mesečne časopise i antologije, gde su bile dostupne vrlo uskom krugu čitalaca (tako je i sa kratkim pričama, osim što one često pronalaze put do publike u tematskim zbirkama). Tako je barem bilo, dok se nije pojavio Tor.com i oslobodio pripovetku, omogućavajući čitaocima da čitaju tanke knjižice. Za četiri godine, objavili su preko 100 naslova, najavljujući svake nedelje novo izdanje, a sve to zahvaljujući velikom broju vernih sledbenika. Želeći da iskoristi popularnost ove forme, 2016, „Saga Press“ objavljuje zbirku pripovedaka Ursule K. le Gvin. Prošle godine, nezavisna knjižara iz mog naselja počela je da popularizuje čitavu policu naslova pod zajedničkim imenom „Naučno-fantastične pripovetke koje volimo“. Odjednom je postalo popularno biti sažet.

Ova forma, na kraju krajeva, odgovara žanru: pripovetka se razvila iz bajki i poučnih priča. Što su, u suštini, prapočeci fantastike. U tom smislu, Tolkinovo stvaranje svetova nikada nije bilo imanentno ovom žanru. On je prosto previše naduvao balon.



A taj balon je sad pred pucanjem. Više nego pre, od autora se zahteva – a sve u cilju uspešnog građenja svetova – da se posveti pisanju spinof priča i predistorija, kao i različitih dodataka, poput stripova i igri kartama. Potrošači su s pravom preopterećeni. Uživanje u naučno-fantastičnoj pripoveci potiče upravo iz njene jednokratne prirode, nenametnute sažetosti. Autori nemaju prostora da se bave porodičnim stablima i mapama; moraju da pročiste svoje pripovedanje. Jedan ili dva glavna junaka. Jedna jedina potraga u tri čina. Jasna, razumna pravila. (I nema Starkova.)

Ograničavanje ne mora da podrazumeva pravljenje kompromisa. Jezgrovitost često pojačava prozu.

Još jedna prednost čitanja ovih manjih dela je u tome što mogu da posluže kao put ka onim dužim.

Ono što je možda najvažnije, čitaocima se ovo dopada. A neka od ovih izdanja će, sasvim izvesno, dobiti i televizijsku verziju. Možda ćete, makar, ovog puta prvo pročitati knjigu.

Autor: Džejson Kehe
Izvor: wired.com
Prevod: Maja Horvat