Mirjana Đurđević, autorka knjige „
Dve Mice i Novi Beograd“ (Laguna, 2024), kaže da je mnogo uživala pišući ovaj roman i da joj je bilo žao kada je rukopis završila. Kao čitalac, osećala sam tu životnu radost i duhovitu postojanost od prve, do poslednje, 270. stranice, nosila me je kroz poglavlja s lakoćom. Rečju, jako sam uživala u čitanju „Dve Mice“ i naravno da mi je bilo žao kada sam knjigu završila.
„Hoću još“, došlo mi je da dreknem Đurđevićki na uvo, očarana protagonistima i atmosferom, ali i neočekivanom aktuelnošću. Jer autorka ovaj svoj treći roman „o Micama“ (prve dve su „
Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „
Mica, Beograd i odvratni Britanac“), završava tako što glavne junakinje, radoznalu devojčicu i ratobornu staru damu, šalje pravo u epicentar dešavanja studentske pobune ’68. godine, podvožnjak na Novom Beogradu. Kako je, dođavola, znala da će joj roman biti publikovan u jeku studentske pobune 2024, na koju građanski deo Beograda uopšte nije ravnodušan, a neke nove Mice mese štrudle i obilaze pobunjenu decu. Veštica ili SF autorka? Tipujem na ovo drugo i na pamet mi pada „
Čovek u visokom dvorcu“ Filipa K. Dika, roman u kome protagonisti žive u potresnoj distopijskoj alternativnoj istoriji, noćnoj mori iz koje buđenje nije izvesno.
Svet male Mice, u koji ona gleda širom otvorenih očiju, prepun je novije političke istorije, kao što je „
Sofijin svet“ filozofije. Devojčica gradi samosvest i samopouzdanje sklapajući puzle stvarnosti tako što stihijski upija informacije od svoje imenjakinje, otmene stare gospođe sa srcem devojke, koja je uprkos poznim godinama, vrlo živahna predstavnica predratne građanske klase, cinična bez jeda i mudra bez gorčine i nametljivosti. I naravno da mala Mica propituje o ljudima i događajima u zemlji i svetu i „decu komunizma“ – Mamu, Tatu, Dedu, Nanu i ostalu rodbinu, pa čitalac usput otkriva i kako se živelo i radilo u socijalističkom Beogradu, u vreme kada je fića bio najpopularniji model automobila, a farmerke se kupovale u komision-dućanu. Ili, kako bi to objasnila mala Mica: „U našem odeljenju je trojica očeva završila fakultet, ali njih niko ne zove intelektualci. Imamo i tri majke koje su zaposlene, jedna u pošti, druga prodaje vunicu u
Beteksu na Đermu, treća je moja“.
Ova srpska varijanta Robija K. Viktora Ivančića, radoznala i otresita curica u svetu odraslih od kojih svako ima svoju istinu, vođena sigurnom spisateljskom rukom Mirjane Đurđević, razbija predrasudu da decu ne interesuje politika. Naravno da ih zanima! Kako danas tako i šezdesetih godina prošlog veka, kada se odvija radnja romana „Dve Mice i Novi Beograd“. Valja reći i da vreme „obnove i izgradnje“ autorka opisuje bez nostalgije i mitomanije, a opet toplo i s prepoznatljivim humorom. I sve je u knjizi: i penjanje na trešnju i grudvanje i klizanje na Tašmajdanu i more u Makarskoj i nedeljni ručkovi kod babe i zaposlena majka i, najvažnije – dečja sloboda.
Mala Mica baza okolo prilično nesputana kontrolom odraslih, prepuštena sebi i svojim interesovanjima. Upravo zbog toga, zbog te slobode, ona je i „prozor u svet“ svojoj komšinici, drugarici i učiteljici životne mudrosti, vremešnoj Mici. Kroz njihove avanture i dijaloge koje možemo da shvatimo i kao interakciju sa detetom u nama, Đurđevićka nam
prekonosira da „na mladima svet ostaje“ nije tek ofucana davež-fraza, već
elan vital, apsolutna energija, temelj stvaralaštva i promene, život sam.
Mirjana Đurđević nam u romanu „Dve Mice i Novi Beograd“ jasno stavlja do znanja da heroine mogu da budu i babe, poput ostarele gospođe Mice. A pošto se meni kao čitaocu ne rastaje od ovog sjajno izgrađenog lika, ne preostaje mi ništa drugo do da se nadam da će autorka, poput švedskog pisca Junasa Junasona, čiji se junaci takođe vešto zafrkavaju s politikom, demistifikujući je humorom i ironijom, što pre prionuti na četvrti deo. Ako Junasov junak u 101. godini života krepko upada u avanture i luduje, vala može i ova naša „matora“ Mica, književni lik koji je stekao veliki broj fanova.
Autor: Vesna Knežević Ćosić