Trejsi Ševalije: „Posle devet godina bilo je krajnje vreme da opet dođem u Beograd“

Pojava ove epidemije, koliko god bila strašna, ujedno je i znak da treba da pazimo jedni na druge, kaže popularna Trejsi Ševalije.

Čuvena spisateljica bila je gost Beograda povodom novog romana „Jedna nit“ (Laguna, prevod Nenad Dropulić) čija se radnja odvija pred Drugi svetski rat, tačnije 1932. u Vinčesteru, u čijem je središtu junakinja Vajolet koja se, nakon što je u Velikom ratu izgubila brata i ljubavnika, bori za opstanak, mesto u društvu...

Kišno podne i veliko interesovanje zaista brojnih predstavnika medija nisu nimalo pomutili dobru volju svetski popularne Trejsi Ševalije. Naprotiv. Radoznala u odnosu na pitanja, srdačna i zdušna u odgovorima.

Na početku razgovora nametnuo se – utisak o Beogradu.

Veoma sam zadovoljna što sam pozvana. Nakon što je poziv stigao, shvatim da devet godina nisam dolazila i pomislim: pa, vreme je da ponovo dođem. Beograd je uzbudljiv grad, ima i istočni i evropski šmek koji ne može da se nađe nigde drugde.

Ključna tema romana „Jedna nit“ je, ukratko, žensko pitanje, a šta je bila inicijalna inspiracija?

Želela sam da napišem knjigu u vezi sa katedralom, jer sam ih oduvek volela. Odlučila sam da to bude jedna od onih u Engleskoj, i onda sam posetila katedralu u Vinčesteru za koju su vezane izuzetno zanimljive priče. U tom impresivnom zdanju zainteresovali su me divni, ručno urađeni, jastuci za klečanje i sedenje. Privukli su mi pažnju jer su bili jedini što su toj katedrali stvorile i napravile žene, sve ostalo je muških ruku delo. Pošto sam inače želela da napišem roman o ženama, onda sam rekla – pisaću o tim jastucima, odnosno ženama koje su ih stvorile.

Glavna junakinja nakon Velikog rata ostaje bez verenika i bez brata, i automatski gubi društvenu poziciju i značaj, a bez svoje krivice...

Kad sam se bavila istraživanjem o ženama tridesetih godina 20. veka, vrlo me je iznenadio izraz - prekobrojne žene. One koje su faktički ostale bez mogućnosti da svoj identitet i postojanje vežu za muškarca. Iznenadila me surovost društva prema tim ženama koje više nisu mogle da se udaju, bar ne lako, a to je, dakle, društvo skrojeno tako da je brak ključan za identitet žene. Želela sam da kroz knjigu progovorimo o toj njihovoj borbi za opstanak, žudnji za pravom na život.

Gde smo danas po tom pitanju?

U izvesnoj meri smo se odmakli u pozitivnom smeru. Međutim, mislim, nedovoljno. Neke moje neudate prijateljice govore da ih i dalje posmatraju drugačije nego one koje su udate, a ja suštinski ne razumem zašto. Na primer, na večerama i ručkovima, gde se okuplja više ljudi, sede parovi i ona među njima sama, a ljudi razgovaraju preko nje, kao da nije tu.

Zanimljiva nit romana je odnos glavne junakinje sa majkom. Nije li odnos majka – ćerka daleko manje predmet bavljenja nego majka – sin?

Odnos majka – ćerka je vrlo složen, komplikovan. Između ostalog, Frojd je rekao da kako odrastamo moramo da se odvojimo od svojih uzora, da se u sebi borimo i izborimo sa njima. I to se, svesno ili nesvesno, nikom ne dopada, ni majkama ni ćerkama. Ali je neophodno. U mom romanu Vajolet i njena majka imaju dodatno složen odnos jer pripadaju dvema različituim generacijama. Majka je viktorijanka, dok je njena kći mnogo savremenija, naprednija. To se i danas često dešava. I danas raznim vrstama nerazumevanja rezultira to što majke i ćerke pripadaju različitim generacijama.

Radnja romana smeštena je pred Drugi svetski rat. Nije li atmosfera koju opisujete slična današnjoj?

Na neki način jeste, ali nadam se da to ne znači da nas čeka treći svetski rat. Kad sam počela da radim na ovom romanu, Tramp je izabran za predsednika Amerike, bio je referendum o Bregzitu. U to vreme u štampi počinju sve više da se pojavljuju poređenja sa fašizmom tridesetih godina. I ja takođe mislim da postoji neka vrsta sličnosti. Razlika je, između ostalog, u tome što danas imamo internet, društvene mreže. To, istina, stvara veliku buku i galamu, ali takođe otvara ljudima mogućnost da se informišu, mogu da vide i sagledaju stvari ako to žele. Pojava virusa korona pokazuje koliko smo povezani. Govorim o tome da je pojava ove epidemije, koliko god strašna, ujedno i znak da treba da pazimo jedni na druge.

Nisu li pokretači i presudni činioci političkih procesa, previranja, ratova, odluka – u istoriji kao i danas – zapravo tokovi kapitala? Recimo, koliko je mehanizam korporativnog kapitala doveo Trampa?

Hoćete da kažete da su bogataši doveli Trampa na vlast jer žele niže poreze? Nisam mislila tako pojednostavljeno, eksplicitno, ali nije nemoguće, pa najbogatiji ljudi su doveli do svetske ekonomske krize koju su posle preko država i banaka svalili na pleća tzv. običnih ljudi... Možda zbog toga u predizbornoj fazi u Demokratskoj stranci Amerike Berni Sanders prolazi dobro pošto po svemu sudeći on je jedini političar koji misli da je jaz između bogatih i siromašnih prevelik i da ga treba ujednačiti. Ali mislim da on neće pobediti.

Da se vratimo romanu – junakinja pronalazi utočište u radu, radu koji je ispunjava...

To je važno. Svi moji romani su smešteni u istoriju i govore o ljudima koji nešto stvaraju, nešto lepo i korisno, nešto u čemu nalaze smisao i utehu.

Za kraj, koju reč o sledećoj knjizi i romanu koji vas je proslavio: „Devojka sa bisernom minđušom“?

„Devojka sa bisernom minđušom“ je knjiga koja me prati čitavog života. U maju, u zavisnosti od situacije sa virusom korona, trebalo bi da u Cirihu bude premijera opere po tom romanu. Što se tiče nove knjige, biće to saga koja obuhvata od 15. do 21. veka u kojoj će posebno mesto imati venecijansko staklo i perle.
 
 
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic