Sve što treba da znate o piscu Teriju Pračetu

Britanski pisac ser Teri Pračet prodao je više od 80 miliona knjiga širom sveta pre nego što ga je „gnjavaža“ zvana Alchajmerova bolest odvela u preranu smrt. Pračetov prijatelj i saradnik Piter Brigs seća se ovog izuzetnog čoveka.


 
Profesor ser Teri Pračet bio je jedan od najprodavanijih britanskih autora svih vremena i ljubimac čitalaca širom sveta. Ali za nas koji smo ga lično poznavali i imali tu čast da ga zovemo prijateljem, bio je mnogo više od toga.

Teri je bio inteligentan, naprasit, duhovit i odan. Svet oko sebe posmatrao je iz vizure dobronamernog, duhovitog kritičara, inspiraciju je crpeo iz svega i svakoga, a svaku napisanu reč bojio je humorom i domišljatošću. Imao je istančan osećaj za čestitost i pravdu i bio iskreno posvećen borbi za očuvanje orangutana, pronalaženju leka za Alchajmerovu bolest i u kampanji za pravo onih koji pate od neizlečivih bolesti da umru dostojanstvenom smrću.

Voleo je prirodu, zalagao se za očuvanje biljnog i životinjskog sveta u Britaniji i uzgajao koze, kokoške, kornjače i biljke mesožderke. On i njegova supruga Lin bili su vlasnici (ako je to uopšte prava reč) velikog broja mačaka. Bio je zagriženi astronom-amater, što ga je navelo da u dvorištu svoje kuće izgradi malu ličnu opservatoriju.

Teri je bio i pasionirani kolekcionar naizgled bezvrednih drangulija. Voleo je neobične, luckaste predmete i pojave iz „stvarnog života“ i fasciniralo ga je gotovo sve.

Govorio je da ima „mozak pacova skupljača“, što mu je omogućavalo da osim neobičnih sitnica prikuplja i tuđa iskustva i razgovore, koje bi zatim transponovao u svetove iz svojih knjiga. U njegovom društvu vam nikada nije bilo dosadno. Bio je veliki ljubitelj kompjuterskih igara i, naravno, pisanja.

Prvu priču objavio je kao petnaestogodišnjak 1963. godine. Zarađeni novac potrošio je na kvalitetnu pisaću mašinu, a ostalo je istorija. Usledilo je više od 50 romana, koji su prodati u više od 85 miliona primeraka širom sveta i prevedeni na 37 jezika.

Nekoliko knjiga napisao je u saradnji sa drugim talentovanim piscima i bio jedan od autora jedine mape koja se ikada našla na listi bestselera Sandej tajmsa.

Prilikom promocije svog naučnofantastičnog romana „Strata“ 1981. godine izjavio je: „Radim na još jednoj temi za Disksvet, jer mi se čini da u jednoj knjizi nisam iscrpeo sve mogućnosti.“

Eh, da je samo znao...

Uvek je nalazio vremena za svoje čitaoce. Uzor mu je bio Dž. R. R. Tolkin, kome je kao dečak pisao i – dobio odgovor. Rado se odazivao na pozive da učestvuje na konvencijama, od samog početka je bio aktivan na internetu i išao na maratonske turneje, na kojima je satima razgovarao sa obožavaocima i potpisivao njihove knjige. (Ponekad su zaposleni u knjižari morali da mu donose kese sa zamrznutim graškom kako bi obložio zglob ruke kojom je pisao posvete).

Za oficira Britanskog carstva proglašen je 1998. godine, a 2009. mu je za zasluge za književnost dodeljena titula viteza. Među brojnim nagradama najdraža mu je verovatno bila Karnegijeva medalja, koju je 2001. dobio za knjigu „Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari“. Bio je i nosilac World Fantasy Award za životno delo,  koja mu je dodeljena 2010. godine.

Terija sam upoznao zahvaljujući svojoj ljubavi prema amaterskom pozorištu. U pismu sam ga zamolio za dozvolu da „Sestre po metli“ postavim na pozorišne daske i, na moje veliko iznenađenje, Teri je pristao. Tako je moj život odjednom katapultiran niz drugu nogavicu pantalona vremena. Zajedno smo radili na mapi njegovog sveta, mapi Ank-Morporka i mnoštvu drugih publikacija.

Teri je, kao što sam više puta rekao, bio zabavan i odan prijatelj, neko na koga ste se uvek mogli osloniti. Uvek sam mogao da računam na to da će mi reći šta zaista misli o onome što sam uradio. Saradnja sa njim od samog početka se odvijala brzo i glatko, a naši telefonski razgovori (počeli smo da se družimo pre ere interneta) uvek su bili ispunjeni šalama i smehom. Imali smo sličan smisao za humor.

Prilikom višečasovnih potpisivanja dešavalo se da počnemo da dobacujemo jedan drugom citate iz „Žitija Brajanovog“, dok su nas okupljeni obožavaoci posmatrali u čudu. Bilo je izuzetno zabavno – i neverovatna privilegija – učestvovati u nastanku čak i najmanjeg dela njegovog sveta.

Teri se 2007. godine razboleo tokom turneje po Sjedinjenim Državama. U bolnici mu je dijagnostikovana posteriorna kortikalna atrofija, redak oblik Alchajmerove bolesti. Nije dozvolio sebi da zapadne u očajanje i ozbiljno se posvetio borbi za pronalaženje leka. Iskoristio je svoju slavu kako bi upoznao svet sa postojanjem ove užasne boleti i prikupio sredstva za finansiranje istraživanja.

U aprilu 2008. Bi-Bi-Si je snimio dokumentarac „Teri Pračet: Život sa Alchajmerovom bolešću“. Film je nagrađen škotskom Baftom. Usledio je dokumentarac pod naslovom „Teri Pračet: Biram smrt“, koji je osvojio brojne nagrade, uključujući i Baftu za najbolji dokumentarac. Tokom snimanja dokumentarca „Teri Pračet: Suočen sa istrebljenjem“, poslednji put je posetio džungle Bornea.

U junu 2014. bio je primoran da otkaže pojavljivanje na konvenciji posvećenoj Disksvetu. „Ova gnjavaža od bolesti me polako izjeda“, rekao je tom prilikom. Preminuo je 12. marta 2015. u svom domu, u 67. godini života. Iako se prethodno javno zalagao za pravo bolesnika na eutanaziju, umro je mirno, prirodnom smrću, dok je njegov mačak Pongo dremao na krevetu pored njega.

Bio je mudar i duhovit, ali nikada luckast ili neozbiljan pisac. Svet književnosti je mnogo izgubio njegovim odlaskom, a oni koji su ga poznavali ostali su bez dela svog života, koji će im jako nedostajati.
 
Autor: Stiven Brigs
Izvor: bbc.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Myrmi