Što je muškarac bez žene

Ima jedna stvar koju bi Anti Tomiću morali priznati čak i oni koji ne ljube njegovu književnost: iako važi za tržišno (mega)uspešnog autora, Tomić je zapravo dosledno bežao od „brendizacije“ sopstvenog literarnog sveta, iliti od njegove lukrativne klišetizacije. Osim ako već samu činjenicu poslovične duhovitosti autora ne smatrate nekakvim „brendom“:.. Recimo, nakon velikog uspeha romana „Što je muškarac bez brkova“, nije bilo ništa lakše i „logičnije“ nego nagaziti po besomučnoj eksploataciji mikrosveta dinarskog „dobrog divljak“" iz pitoresknog Smiljeva; umesto, toga, Tomić se utekao motivu potmulog, tek naslutljivog raspada SFRJ-civilizacije kroz roman „Ništa nas ne smije iznenaditi“ (prilično uspešno filmovan kroz „Karaulu“ Rajka Grlića), da bi nakon njega pobegao u žanr, recimo, urbanog ljubića, u manje značajnom, mada ipak prelako potcenjenom roman(čić)u „Ljubav, struja, voda, telefon“, smeštenom u savremeni Split. U međuvremenu je tu bilo i drama, i scenarija, i knjiga kolumni, i svega...

Novi Tomićev roman „Čudo u Poskokovoj Dragi“ (hrvatsko izdanje: Naklada Ljevak, Zagreb 2009) mogao bi se na prvi pogled učiniti nekom vrstom autorske „ziherice“, iskalkulisanog povratka onom „najuspešnijem“, dinaroidnom motivu, no bilo bi to krajnje površno, time i pogrešno (ne)čitanje ovog romana. Naime, „Čudo u Poskokovoj Dragi“ pre je rizična – mada na koncu uspešna – radikalizacija tematsko-motivskog obzora Muškarca, nego što bi bilo njegovo ležerno eksploatisanje, nekakav rutinski sequel.

Muškobanjasti svet: „Poskokova Draga“, naime, pusti je zaselak tamo negde od poznatog nam Smiljeva pa visoko u gola i sura brda, krševita Pripizdina iz koje je pobeglo sve što je imalo kuda, kako i čime, i gde su o(p)stali još samo najljući Poskoci, otac Jozo i sinovi Krešimir, Zvonimir, Branimir i Domagoj (pomalo kao kakvi gorštački Topalovići) nakon što je na Ahiret preselila – neshvaćena, nevoljena i ogorčena – i Zora, Jozina žena i mati četvorice klipana, poslednjim snagama izgovorivši svome mazgoglavom mužu: „govno jedno...“ I od tada (mada, tjah, zapravo i do tada...) žive taj poludivlji seoski Patrijarh i četvorica mu sinova kao kakva hajdučka družina, po samo svome zakonu i ćeifu, ne dajući Državi ništa, a uzimajući od nje ono što im zatreba – od struje pa do robovske radne snage u vidu zarobljenih radnika elektrodistribucije, zabasalih u Poskokovu Dragu s nadobudnom namerom da Poskocima isključe struju samo zato što je ovi ne plaćaju već nekoliko decenija...

Početna romaneskna situacija svojevrsna je patrijarhalna idila – hm, svakako sa Jozinog stanovišta – to jest jedan „idealan“, u sebe zatvoren životni sistem, koji ne trpi nikakav uticaj sa strane. To je svet plemensko-ratničke civilizacije, koji iskreno veruje samo u nasilje, otimačinu i Zakon Jačeg, a spolja se premazuje tankom skramom institucionalne religioznosti i „domoljublja“. I naravno, to je „muški“, zapravo muškobanjasti svet, u onome obliku koji žene naprosto poništava, a muškarce čini robljem sopstvene groteskne i bolesne samopredstave. E, taj je i takav svet u svom nerazblaženom vidu moguć još samo po našim sve pustijim Poskokovim Dragama – otuda humorni efekt suočavanja s njim i njegovim preteranostima ne izostaje, ali kao i uvek kod Tomića, to je humor gorkog prepoznavanja, a ne snobovskog izrugivanja – ali je u manje radikalnom vidu i te kako sveprisutan u zapravo i dalje duboko patrijarhalnim subkontinentalnim društvima.

Dvostruka peripetija: Može li takvom svetu iko dohakati? Može samo Đavo, a Đavolu je ime Žena... Jozin se svet, dakle, počinje da urušava kada Krešimir, njegov najstariji sin (gle – na razboriti don Stipanov nagovor!), siđe u Split da potraži ženu, i to ne bilo koju, nego svoju staru, kadgod jedva realizovanu ljubav, jedinu koju je ikada imao, ostvarenu u jedinoj situaciji u kojoj je ikada bio izvan svoje zabiti, a zna se kada se to u nas može zbiti: u vojsci, štaviše, u ratu... E, tu počinje da se zahuktava dvostruka peripetija: na jednoj strani, urnebesnim scenama potere za devojkom, potom i odbeglom nevestom (na koju – nemojte ni sumnjati – pretenduje i lokalni policijski moćnik) Tomić demonstrira svoj ionako više nego dokazani raskošni pripovedački talenat, veštinu fabuliranja i već famoznu duhovitost, sve kao uzgred kroz presek splitske i hrvatske paraelite portretirajući nastranost jedne „tranzicijske“ vrednosne pometnje; na drugoj strani, svet Poskokove Drage rastače se iznutra, njegovi duboko truli temelji samo što se nisu skršili, da bi konačnim dovođenjem Žene – koja je Veštica, šta bi drugo? – načisto popadali... Jedino strašnije od dovođenja žene bilo bi dovođenje muškarca, mislim – onakvog muškarca, say-no-more... Hoće li se sirotome Jozi čak i to dogoditi? Recimo da vam to neću reći.

Površna i plitka, ako ne već i zlurada kritika znala je Tomiću zamerati „populizam“; na to je sam pisac najbolje odgovorio: populizam nije pisati čitane romane – populizam je ugađanje neznanju i predrasudama svetine. Jedan je Ivan Aralica, recimo, populista par ekselans, uprkos preovlađujućoj celomudrenosti svog tona. Tomić, naprotiv, uvek ide drugim putem: on predrasude Tihe Većine žestoko subvertira i bespardonično ogoljava svu njihovu neumnost, a to što pri tome uspeva da žestoko zabavi i sebe i inteligentnijeg čitaoca & čitateljku, eh, utoliko bolje... U „Poskokovoj Dragi“ – po mnogo čemu do sada najboljem i najzrelijem Tomićevom romanu – to je možda i najočiglednije. Ovo je bez bitnije zamerke zamišljen i izveden roman o možda (pre)sporom, ali dubokom i nepovratnom rastakanju patrijarhalnog sveta, za kojim se nema rašta pustiti suzu: nadživevši svoje „realno“ vreme, on je odavno moguć samo kao bezočno, besmisleno, samosvrhovito, isprazno-ritualno nasilje nad ljudskom prirodom, željama i potrebama, muškim koliko i ženskim; zato mu, uz svu podrazumevajuću ljubav prema svojim pretežno mahnitim junacima – a koji opet nisu doli „žrtve predrasuda u kojima su odgojeni“ – Tomić tom svetu takođe, kao Jozina žena Zora, ovom knjigom nežno, ali odlučno šapuće: govno jedno... Što, naravno, ne znači da svi junaci „Čuda u Poskokovoj Dragi“ ne zaslužuju hepiend, šta god to bilo za svakoga od njih pojedinačno... E sad, hoće li ga i dobiti, to već nije na skromnom recenzentu da obznani.
 
Autor: Teofil Pančić
Izvor: vreme.com