Na otvaranju 31. Književne kolonije Sićevo srpskom piscu i akademiku
Goranu Petroviću uručena je nagrada „Ramonda serbika“ za 2022. godinu za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene književnosti.
Slovo Gorana Petrovića prilikom uručenja nagrade prenosimo u celosti, a čitaoce će obradovati vest da će Laguna do kraja oktobra objaviti dva nova romana ovog pisca.
IZVAN HERBARIJUMA
I BOTANIČKIH VRTOVA
Možda je najbolje odmah saopštiti ono čime se ne ponosim. Kada se to učini na samom početku, postoji mogućnost da se do kraja ovog slova zaboravi. Naime, na vest da mi je dodeljeno priznanje „Ramonda serbica“ – otišao sam na internet. Postala je to navika svih nas. Mada najčešće makar ono osnovno znamo, kao da nam je potrebna potvrda „mreže“ u kojoj se sve više zapetljani sve bezuspešnije koprcamo.
Dakle, otišao sam na internet, ili se to tako kaže tek utehe radi – pošto se čini da sa interneta više i ne odlazimo. I pročitao sam članak o bilju čije nas je ime okupilo. Ispostavilo se, kao što sam i pretpostavio, sve ono što je manje stručno već sam znao. A ono što pripada nauci nisam ni upamtio: doba nastanka, precizan opis, carstvo, divizija, red, porodica, broj hormozoma... Bilo je tu i stranih reči, pre svega onih na latinskom jeziku, koje su zahtevale novu pretragu. Ali sam od nje odustao. Ko zna gde bi me to odvelo. Ko zna koliko bi to trajalo. Nisam bio siguran da imam toliko vremena, želeo sam da napišem slovo za ovu svečanu priliku.
Ipak, nekako sam bio i zadovoljan time što mi iz sećanja nisu iščileli ime Josifa Pančića, nazivi područja prostiranja, kao i to da je ramonda serbika jedna od retkih biljaka koja i kada se sasvim osuši, može da oživi ukoliko se zalije. Gotovo da sam bio ponosan. A možda je tome doprinelo i to što sam pre dvadeset i nešto godina, onda kada nije bilo interneta, ili barem ne ovoliko rasprostranjenog interneta, gostovao u Književnoj koloniji Sićevo. I jednog od tih dana, jednog časa, jednog trena, i sâm sam držao između jagodice palca i kažiprsta biljku posebnog imena. Onako i onim prstima kako se drži olovka. S tim što je ona nadole usmerena. A ramonda serbika je bila uperena naviše, ka nebu iznad Sićeva. Ako je to važno – ka nebu vedrom, bez oblačka.
Istina, moj odlazak na internet se pokazao i kao koristan. Negde pred kraj elektronskog članka. Naravno da mi je bilo poznato da je reč o enedemskoj biljci... Međutim, tek na internetu sam saznao, citiram: „Kolekcionarsko skupljanje za herbarske zbirke i botaničke bašte predstavlja jedan od najznačajnijih faktora ugrožavanja.“
Nisam to očekivao, sve drugo što podrazumevamo pod klimatskim promenama ne bi me iznenadilo, bila to promena temperature, zagađenje vazduha, promena sastava zemljišta. Tek sam na internetu saznao da je jedan od najvećih neprijatelja ove posebne biljke – čovek koji želi da je ima osušenu i ispresovanu između dva lista u svom herbarijumu, ili bi da je drži zatvorenu u botaničkoj bašti, zapravo krletki, bez obzira na njenu veličinu. Pa koliko to ima herbarijuma i botaničkih bašti kada prikupljanje cveta u tu svrhu može da ugrozi vrstu?!
I u tom času sam pomislio da bi bilo dobro da napišem koju reč o tome. Ali i da dodam: zar se i sa književnošću ne događa nešto slično? I ona se besomučno svojata za malo drugačije herbarijume i botaničke bašte, za poetičke i političke pravce, za prodaju i preprodaju, za svakovrsne interese, pa i za oholo razmetanje – jer možda nije dalek dan kada će i pisci, poput ovakvih i onakvih cvetova, biti zadenuti u rever kakvog skupocenog odela ili umetnuti u leju nekog vrta za dokone šetnje sa psićima.
Čuvajmo se onih koji bi sve da svrstaju u privatne herbarijume ili razvrstaju u navodno opštenarodnu krletku – baštu. Pisac jeste i treba da ostane endemska vrsta, da se izrazim jezikom botanike.
U slučaju da ste zaboravili početak ovog slova, ponoviću: ne ponosim se što sam prvo posetio internet od svega što postoji na ovom velikom svetu, koji pak čini i jedna malena ramonda serbika.
U Sićevu, 13. septembra 2022.
Goran Petrović