Šezdeset godina „Staklenog zvona“ Silvije Plat: Roman o odrastanju kao kritika društva

Silvija Plat se još kao dete zaljubila u pisanje. Sa samo osam godina objavila je prvu pesmu u jednom bostonskom dnevnom listu, a već u devetoj je počela da piše roman pod naslovom „Zvezdana prašina“. Školske novine su redovno objavljivale njene radove, a kada je napunila osamnaest godina, njena poezija i proza su se, posle više od pedeset odbijanja, prvi put pojavile na stranicama časopisa Christian Science Monitor i Seventeen.



Niz priznanja osvojenih tokom studija doneo joj je status zvezde Odseka za engleski jezik Koledža Smit, na kome je diplomirala 1955. godine kao jedan od studenata generacije. Fulbrajtova stipendija omogućila joj je da završi postdiplomske studije na Kembridžu, nakon čega je počela da objavljuje poeziju u Njujorkeru i drugim prestižnim književnim časopisima. Njena prva zbirka pesama („Kolos“, 1960) naišla je na odličan prijem kod kritike. Iako je još za vreme studija želela da napiše roman, to joj je pošlo za rukom tek na pragu tridesete.

„Stakleno zvono“ je nastalo tokom proleća i leta 1961, kada je Platova živela u Londonu sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom i njihovom jednogodišnjom ćerkom. Neposredno pre toga je nekoliko puta počinjala i napuštala rad na romanu o svojim ranim godinama na Kembridžu, ali u februaru 1961, posle kraće hospitalizacije zbog upale slepog creva, u glavi joj se rodila ideja o potpuno drugačijoj knjizi. Rutinski boravak u bolnici probudio je u njoj bolne uspomene na vreme koje je nepunu deceniju ranije provela kao pacijentkinja bostonskih psihijatrijskih ustanova i stoga je odlučila da napiše iskrenu ispovest o iskustvima iz tog perioda.

Platova je 1953. godine izabrana za letnjeg gostujućeg urednika njujorškog časopisa Madmoazel. U mesecu junu konačno joj se pružila prilika da se upozna sa radom profesionalnih novinara, posećuje brojna modna dešavanja u gradu i pomaže u svakodnevnom vođenju časopisa. Posao je bio neočekivano stresan i ona je posle samo mesec dana bila fizički iscrpljena i duboko razočarana. Veoma brzo je shvatila sa kakvim izazovima će se sretati kao žena koja sanja književnoj karijeri, a neuobičajeno visoke temperature, česta trovanja hranom i neželjena pažnja muškaraca ostavili su dubok trag na njenoj psihi.

Kada se vratila kući u Masačusets, saznala je da nije primljena u harvardsku radionicu za pisce Frenka O’Konora, a kako se već osećala potišteno, ova vest ju je gurnula u depresiju. U periodu koji je usledio nije mogla da jede i spava, a izgubila je i volju za čitanjem. Bila je ubeđena da više nikada neće napisati ni reč. Krajem jula je prvi put posetila psihijatra, a zatim se po njegovoj preporuci podvrgla lečenju terapijom elektrošokova u bolnici Veli Hed na obodu Bostona.

Tretman, nažalost, nije adekvatno sproveden i Platova je upala u još dublju depresiju. Krajem avgusta pokušala je da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje. Brat ju je pronašao u podrumu porodične kuće tek tri dana kasnije, polusvesnu ali živu. Kasnije je u pismu jednom prijatelju objasnila da joj je u tom trenutku smrt delovala primamljivije od života ispunjenog mučenjem u psihijatijskim bolnicama. Bolje da okonča život na vreme, rezonovala je, pa da je najbliži pamte samo po uspesima. Situacija je počela da se popravlja tek kada je prešla u bolnicu Meklin u Belmontu, gde je nastavila lečenje pod nadzorom dr Rut Bojšer. Tretman elektrošokovima je ponovljen, ali ovog puta u daleko humanijim uslovima. Iz bolnice je izašla početkom 1954. i ubrzo zatim nastavila studije.

Ovo iskustvo poslužilo joj je kao inspiracija za „Stakleno zvono“. Glavna junakinja i naratorka romana je Ester Grinvud, letnja stažistkinja u ženskom časopisu koja sanja da postane ozbiljan pisac i pokušava da izvrši samoubistvo posle nervnog sloma. Ester je imala mnogo toga zajedničkog sa svojom autorkom: obe je odgajila majka udovica u Masačusetsu; obe su bile književne zvezde na ženskom koledžu; obe su bile u vezi sa nadmenim studentom medicine; obe su doživele nervni slom, pokušale samoubistvo i oporavljale se u prestižnoj psihijatrijskoj bolnici u okolini Bostona.

Sličnosti između dve žene bile su toliko velike da je izdavačka kuća Hajneman bila primorana da upozori Platovu na potencijalne tužbe. (Ispostavilo se da su bili u pravu. Džejn Anderson, žena koju je Platova upoznala u bolnici Meklin, tvrdila je da je roman predstavlja u nepovoljnom svetlu i osamdesetih je podnela tužbu za klevetu protiv pesnikinjinih naslednika.) Platova je smatrala da nema razloga za brigu, ali je roman ipak objavila pod pseudonimom Viktorija Lukas.

Pa ipak, Silvija Plat nije Ester Grinvud. Platova prilazi Ester sa istom onom nežnom ironijom sa kojom je Džejms Džojs prišao Stivenu Dedalusu, svom mladalačkom alter egu iz romana „Portret umetnika u mladosti“ – knjige koju „Stakleno zvono“ istovremeno i imitira i satirizuje. Platova je dobro poznavala i volela romane Džejmsa Džojsa, D. H. Lorensa i Virdžinije Vulf, kao i poeziju T. S. Eliota i V. B. Jejtsa.

Ti modernistički pisci imali su velikog uticaja na „Stakleno zvono“, koje, slično „Pustoj zemlji“ i „Dablincima“, sadrži prizore paralize, propadanja, „smrti u životu“ i urbane otuđenosti. Brojne aluzije na Džojsa i naročito Eliota jasno dokazuju da je „Stakleno zvono“ – čiji naslov aludira na slične motive u stvalaraštvu Elizabet Bauen i Henrija Džejmsa – elegantno osmišljeno delo, a ne puki roman à clef. Ovaj roman pritom odbija da se savršeno uklopi u bilo koji konkretan žanr: on je u isti mah i feministički protest, i istorija Hladnog rata, i medicinski ekspoze, i bildungsroman i priča o oporavku i potrazi.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka nervni slomovi, psihijatrijske bolnice i pokušaji samoubistva su za Platovu predstavljali preveliki tabu i ona se osećala isuviše posramljeno da bi o njima išta napisala. Krajem te decenije, međutim, Dženifer Doson i Širli Džekson su ostvarile zapažen uspeh romanima koji otvoreno govore o različitim psihičkim problemima svojih junaka. Platovoj se naročito dopao roman „Ptičje gnezdo“ Širli Džekson i počela je ozbiljnije da razmišlja o mogućnosti da se u pisanoj formi pozabavi sopstvenom psihijatrijskom istorijom. „Budala sam ako to ne obradim i ne izdam“, napisala je u svom dnevniku u junu 1959. Spoznaja da se vremena ipak menjaju dala joj je hrabrosti da progovori o društvenim i medicinskim predrasudama koje su ugrozile njeno mentalno zdravlje.

U dnevničkim zapisima iz 1950. godine Platova je krivila sebe za ono što joj se događa – „bolesna sam i tužna bez ikakvog stvarnog razloga“, pisala je – ali do 1961. već je bila svesna činjenice da su konzervativni aspekti američke kulture tog perioda ubrzali napredovanje njene depresije i značajno doprineli slomu koji je doživela 1953. Ona u „Staklenom zvonu“ govori o represivnim društvenim odnosima koji su u to vreme sputavali žene, ograničavajući njihovu nezavisnost i mogućnosti za bilo kakvo napredovanje u životu. Žene, doduše, nisu bile jedina grupa koja se nalazila na meti tog i takvog društva. Prva rečenica romana – „Bilo je to čudno, sparno leto, leto kad su na električnoj stolici pogubili bračni par Rozenberg, a ja nisam znala šta tražim u Njujorku.“ – daje nam do znanja da će u Ajzenhauerovoj Americi svaka vrsta disidentstva, pa čak i ono Esterino, biti kažnjena elektrošokom.

Pored toga što govori o potpunom slomu i oporavku jedne devojke, „Stakleno zvono“ predstavlja i oštru kritiku paternalističkog psihijatrijskog sistema, koji je ambiciju kod žena tretirao kao samo još jedan oblik neuroze. Psihijatri koji leče Ester su, naravno, muškarci i zato nemaju razumevanja za pritiske sa kojima se svakodnevno suočavaju žene i koji su doprineli njenom slomu. (Kritika psihijatrije iznesena u ovom romanu bila je pravovremena: u američkim psihijatrijskim bolnicama se 1953. godine nalazilo 559 hiljada pacijenata, što je do sada neprevaziđen rekord.)

Sama Platova se prema Ester odnosi sa empatijom i razumevanjem koje joj njeni lekari ne pokazuju, ali nikada ne glamurizuje njenu depresiju i pokušaj samoubistva. Umesto toga, ona pokazuje kako mentalna bolest lišava Ester autonomije i normalnog života. Platova se podsmeva novinskim člancima koji eksploatišu patnju njene junakinje i senzacionalizuju njen pokušaj samoubistva zarad profita. (Sličnu kritiku upućuje i „svetini što krcka kikiriki“ u pesmi „Ženski Lazar“ iz 1962. godine.) Ona u knjizi više puna nagoveštava da se Esterina bolest može tumačiti kao odgovor društvu samom – „bolesnom“, ratnohuškačkom, seksističkom, homofobnom i rasističkom.

„Omehni se“, govori modni fotograf (muškarac, naravno) Ester, koja pravi grimase sileći se da izgleda srećno na fotografiji – ili bar srećno u očima ovog muškarca. „Napokon, poslušno kao usta trbuhozborčeve lutke, moja usta počeše da se krive.“ Platova kroz ceo roman sugeriše da američko društvo tog doba sa neodobravanjem gleda na otkrivanje ličnih problema drugima i svaki oblik ponašanja koji odstupa od prihvaćenih normi: kakva god da je unutrašnjost, spoljašnjost uvek mora biti svetlucava i lepa. Pogledajmo samo ovaj pasus koji opisuje ručak od koga će gostujućim urednicama časopisa Ženski dan kasnije pozliti:

„Ukazala mi se vizija nebeski belih kuhinja u Ženskom danu pruženih u beskraj. Videla sam kako avokado za avokadom nadevaju račjim mesom i majonezom i fotografišu ih pod jarkim reflektorima. Videla sam delikatno, ružičasto pegavo račje meso kako zavodljivo viri kroz prekrivač majoneza i bezukusnu žutu polutku sa rubom aligatorski zelene boje što drži celu svinjariju. Otrov.“

„Stakleno zvono“ je priča o tome kako Ester (ali i Platova) pokušava da postane kovač sopstvene sudbine u svetu koji nema razumevanja za ambicije i patnju žena. Platova sugeriše da nije slučajnost to što inteligentna, ambiciozna žena koja sanja o karijeri pisca doživljava nervni slom nakon što se upoznala sa načinom funkcionisanja industrije mode i lepote, poznate po eksploatisanju ženskog nezadovoljstva i nesigurnosti. Kada Ester baca svoju tesnu odeću sa hotelskog krova, ona protestuje protiv objektivizacije žena i nemoći koja joj je društveno nametnuta. Iako je Ester odličan student i pisac, ona strahuje da će završiti kao „konobarica ili daktilografkinja“, što je perspektiva koju ne može da prihvati.

Svaka opcija koja joj je na raspolaganju podrazumeva podređenost muškarcima. Esterin povremeni momak Badi Vilard to potvrđuje ponavljajući joj reči svoje majke: „Muškarac je strela odapeta u budućnost, a žena je mesto s kojeg se strela odapinje.“ I sama pomisao na takvu budućnost razljućuje Ester: „Nevolja je bila u tome što sam mrzela pomisao da na ma koji način služim muškarcima. Želela sam da diktiram sopstvena uzbudljiva pisma.“ U „Portretu umetnika u mladosti“ Džojs je pisao o naporima Stivena Dedalusa da izbegne društvene zamke koje bi ga sprečile da ostvari svoje književne ambicije. I Ester se nalazi pred istim izazovom, ali zamke koje društvo stavlja pred žene su snažnije i opasnije. Ona će jedva izvući živu glavu.

Kada se razvela od Hjuza u jesen 1962, Platova je bila odlučna u nameri da sebe i decu izdržava pisanjem. Iako je Hjuz svakog meseca plaćao alimentaciju, nije želela da zavisi od njegovog novca. Kao ponosna žena želela je da sama odlučuje o uslovima pod kojima će se uključiti u dinamični književni život Londona. „Sve što želim je da imam svoj život“, pisala je pesniku Bilu Mervinu u novembru 1962. „Ne da budem nečija žena, već da slobodno putujem, krećem se, radim, bez kontrole i nadzora.“

Te jeseni je napisala većinu pesama iz zbirke „Arijel“, po kojoj će kasnije postati svetski poznata, ali bila je svesna da joj pisanje poezije neće doneti finansijsku stabilnost. Nadala se da će „Stakleno zvono“ postati bestseler nakon objavljivanja u januaru 1963, ali iako su prve recenzije kritičara bile više nego pozitivne, knjiga se slabo prodavala. Ovo razočaranje, u kombinaciji sa drugim problemima sa kojima se suočavala te zime, bacilo ju je u duboku depresiju. Ovog puta nije preživela: izvršila je samoubistvo 11. februara 1963. godine.

„Stakleno zvono“ je posle njene smrti postalo jedan od najpoznatijih američkih romana 20. veka i omiljena lektira mladih žena širom sveta. Prava je šteta što nije poživela da vidi njegov fenomenalni uspeh.

 
Autor: Heder Klark
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković