Majstor kratke priče Bucati dokazao je u ovoj zbirci da ima mnogo kečeva u rukavu.
Teško je naći jednu nit vodilju koja bi povezala trideset i jednu priču u ovoj zbirci: teme koje one dodiruju su mnogobrojne i rastaču se u sugestivnim slikovitim atmosferama, stalno na granici između nadrealnog, grotesknog, poetičnog i dramatičnog.
Religija, taj simpatični dodatak koji nosimo sa sobom od kada je sveta i veka, ovde se pretvara u užasnu zbrku iz koje isplivava na površinu ono najgore u ljudskoj duši: Kraj sveta, Božićna priča i Tanjir se spustio, u tom smislu pokazuju uzaludnost religioznih praksi pred nesposobnošću da se vrednuju primljena učenja. S druge strane, čovečanstvo ponekad zna da se pokaže boljim nego što se čini i samo strah od spoljašnjeg suda, udružen sa urođenom bojažljivošću pred promenom, sprečava konačno sazrevanje (Pas koji je video Boga, možda najbolja priča).
Preteći se uzdiže Tvrđava Bastiani iz Bucatijevog najpoznatijeg dela, ovde podrugljivo sakrivena u Sedam glasnika i Kolumbaru: bilo da se radi o ajkuli koja te odmerava sa same površine ili o četi napuštenika koji se godinama troše primajući i prenoseći novosti dok se udaljavaju od sopstvenog sigurnog skloništa, u oba slučaja izbor zahteva žrtvu, a želja da se zaštiti sopstveni mikrokosmos od zuba vremena jeste iluzija, podjednako smešna koliko i gorka.
Napad na Veliku povorku, iako ga ne krasi ista nadrealna aura, tužno je lucidan u prikazivanju naše nesposobnosti da ono čega više nema održimo kao netaknuto; stalno odlaganje suočavanja sa istinom ne može se završiti drugačije nego harikirijem koji u definitivnom prihvatanju sudbine donosi duševni mir.
Sedam spratova se, pak, smešta u sopstvenu malu nišu, predstavljajući našu nesigurnost kad se suočimo sa medicinskim sistemom, zastrašujućim u svojoj nedokučivosti. Svako ko je bio u bolnici s nekim ozbiljnim razlogom ne može a da ne zadrhti pred slikom poljuljanog samopozdanja zbog čega duša truli i prevremeno gasi ljubav prema životu.
Od posebne su vrednosti i priče o smrti, kao što su Ogrtač, Grbe u vrtu, Bubašvaba, Dva vozača.
Reklo bi se da dolazak drage Smrti čini vrednijim svaki trenutak u životu; on možda toliko krepi egzistenciju da oživljava stare griže savesti, do tada potisnute, ograničene i stešnjene u nekom ćošku ili ostavljene da sazru: poslednja priča koju smo pomenuli toliko iskreno i nepodnošljivo govori o prihvatanju egoizma da prosto parališe.
I kako to da volimo da pričamo priče? Iz kog razloga Sećanje na pesnika i Suvišni pozivi izdaju neophodnost da se čeprka po svakodnevnici sve dok se ne stigne do čudesa koja su većini nedokučiva? Zašto u fantaziji beskorisnog, nepostojećeg, uspevamo ponovo da nađemo veselu nevinost koja još uvek ima snage da nas učini boljima: pokloniti nešto što će biti nasleđeno kad odemo sa lica zemlje.
Ali sad je došao trenutak da vam ispričam priču u kojoj je glavni lik kapljica vode koja se penje uz stepenice, umesto da silazi.
Svake noći se uspinje vašim stepenicama, krivudavo klizi sve do poslednjeg stepenika i stiže do hodnika.
„Čudan je dakle život, a ne možemo da se bunimo, ni da pokušamo nešto srediti, ni da nađemo objašnjenje koje bi nam smirilo duše; a ne možemo ni da ubedimo druge...“
Izvor: Goodreads