Prikaz romana „Stakleno zvono“ iz 1971. godine: Čekajući da glas izda

Zvanični razlozi zbog kojih je trebalo da prođe osam godina da bi „Stakleno zvono“ iz Engleske (tamo je objavljeno 1963. godine) došlo u Ameriku, nisu sami po sebi ubedljivi. Pseudonim Viktorija Lukas bio je zaštita, ali od čega? Silvija Plat nije krila svoje autorstvo. Njeno samoubistvo se desilo mesec dana po objavljivanju, ali takve stvari nikada ne zaustavljaju točkove biznisa: na kraju krajeva ona je bila „imovina“, pogotovo posle objavljivanja „Arijela“ 1966. godine. Ne možemo ozbiljno da shvatimo ni gledište da je na roman gledala kao na „petparačko“ štivo i tako htela da ga odvoji od svog ozbiljnog rada – najstarije i najprovidnije od svih izvrdavanja među piscima. Svi dokazi govore protiv toga: već 1957. godine napisala je prvi nacrt romana; dobila je stipendiju od fonda „Judžin Sakston“ da završi roman i osećala je obavezu i dužnost prema njemu; tu je i kvalitet pisanja koji je moguće postići samo uz puno truda – ali iznad svega, to je sama tema: njena lična muka i bolest, opisani verno u dnevniku uređenom kao roman, muka i bolest očigledno ponovo proživljeni a ne opisani sa distance blistavog zdravlja. Jedan od njenih motiva bila je dobro poznata osveta, da (kako njena junakinja kaže) „sredi priličan broj ljudi“ – drugi, da oprosti svom ocu i da svetu kaže da mrzi svoju majku (kako glase reči koje izgovara njena junakinja i alter ego, svom psihijatru u ključnom pasusu romana).



Samo su imena promenjena i ništa više: onoliko koliko je to moguće u romanu, ovo je zapis stvarnosti a ne fikcija. Očigledno je da se uspaničila kako se izdavanje približavalo i više nego ranije pokazala strah od kritika, koje su zapravo bile povoljne i zaštitničke mada ne i bez snishodljivosti, pa ih je pogrešno razumela baš kao što je pred kraj, kako se čini, sve pogrešno razumela. Poslednju, užasnu godinu njenog života obeležili su pobačaj, operacija slepog creva, rođenje drugog deteta, kao i niz drugih manjih bolesti, da ne spominjemo i raskid sa suprugom. Po njenoj majci, Aureliji Plat, čije je pismo urednik izdavača Harper i Rou uvrstio u predgovor romana, gospođica Plat je rekla bratu da knjiga ne sme ni pod kakvim okolnostima biti objavljena u SAD.

Pismo Silvijine majke, gospođe Plat je vredan dokument i čudno dirljivo. Ona moli urednika napominjući da zna da nikakve molbe neće pomoći, i govori da će objavljivanje romana doneti „patnju“ osobama koje je Silvija volela i koji su „uložili svoje vreme, naklonost i osećanja, a u jednom slučaju i finansijsku pomoć tokom tih mučnih šest meseci njenog sloma 1953. godine“. Njima će ta knjiga delovati kao „najgora nezahvalnost“. Ali, kako tvrdi gospođa Plat, njena ćerka nije želela da ta knjiga stoji sama za sebe. Silvija je rekla majci 1962. godine da je samo „nabacala stvari iz svog života, izmenivši nešto zarad kolorita“, da je napisala „petparački“ roman da pokaže: „kako se izolovano oseća osoba kada doživi nervni slom... da opišem moj svet i ljude u njemu kako se oni vide kroz iskrivljeno okno staklenog zvona.“ Silvija je uveravala majku da će njen drugi roman „pokazati taj isti svet viđen očima zdravlja“. Nezahvalnost nije bila Silvijina odlika; pa bi onda drugi roman bio duga, umilna, literarna zahvalnica svetu. Naravno izdavač je u pravu što je objavio, ali s obzirom na to da su osobe koje bi mogle biti malo žacnute još uvek žive, zašto se čekalo osam godina?

Roman sam po sebi nije eksplozivan. Blag je, šarmantan, ponekad smešan i umereno vickast, sa nesigurnostima „prvog“ romana, tek povremenim i podnošljivim, jednostavno vrsta pametne knjige kakvu bi diplomac napisao. Od početka su nam očekivanja skandala i zapanjujuće istine izneverena umerenošću izraza i ambicije, kao i bezbrižnošću tona. Stil je došao pravo iz pedestih godina: uljudno razočaran, pun ali ne preteran, privlačan, simpatično zbunjen svim i svačim, nepopravljivo iskren; ukratko vrsta deteta koje smo onda voleli, najbolji proizvod naših najboljih škola. Uticaj Selindžera je jasan i vidljiv.

Ali ovo je 1971. i mi čitamo njenog analitičara, suviše lukavog da ga zavara ta pristojna, nasmešena, uredna učenica koja toliko želi da bude voljena i cenjena. Čekamo da posrne i da je izda glas. Mi želimo loše, najgore vesti, zato smo ovde, da se radujemo užasu a ne da nas zabavi dečje ćaskanje. Naša interesovanja su bezosećajna i pohotna. A ona nas zbunjuje. Nikada ne diže ton. Da bi ga kontrolisala, drži se svog života kada joj je bilo dvadeset, više priča nego što evocira značajne događaje, više zamišljeno nego u ljutnji.

Leta te godine došla je u Njujork da radi kao gostujući urednik u časopisu „Madmoazel“ (u knjizi „Ženski dan“), nagrada što je bila dobra, odlikaš i mladi pisac koji obećava. Imala je precizan raspored da sretne ljude i obiđe mesta, šta da jede i gde da kupi odeću, vidi znamenitosti, usput misleći da je možda i vreme da nađe ljubavnika. Najbliže što je tome prišla je da čedno zaspi, potpuno obučena i nedirnuta pokraj tajanstvenog prevodioca koji radi za Ujedinjene Nacije. Sve vreme, ton je pretežno miran, prizeman, duhovito očajan.

Pretežno, ali ne sasvim. Ono što bi trebalo da bude uzbudljivo – devojka koja iz malog grada dolazi prvi put sama u Njujork – dosadno je, trivijalno, šuplje. Ona počinje da sumnja u sebe, svoj talenat, svoju budućnost. Tajanstveno, kao sa drugog posla, iz drugog perioda života, delova svesti, slike i sećanja se iznenadno pojavljuju i isto tako brzo nestaju. Tu su boje i događaji koje prepoznajemo iz njenih kasnih pesama: crnilo i tama; doživljaj sveta kao pogrešnog i zloslutnog; njen otac (lik iz njene veličanstvene pesme „Tata“) upamćen sa ljubavlju i sa besom, izvor njene poslednje „čiste“ sreće kada je imala devet godina, pre nego što ju je perverzno ostavio jednog dana okrutno umrevši; fetusi i krv, groznica i bolest, opsednutost čistoćom i groteskni teret sopstvenog tela, i svesti o sebi samoj. U pesmama, pritisak je užasan, ona vrišti u svom bolu, u konačnom pokušaju da ga iskaže. S druge strane u romanu on je mirno zabeležen, izložen postepeno, što je moguće interesantnije onima koji su u poslu stvaranja veza, obzirno pribeležen kao za kakav upitnik za odlikašicu koja ima naviku da pažljivo popunjava obrasce. Kada vidi glupavi, zureći „naslov iskolačenih očiju“, koji čudovišno najavljuje pogubljenje Rozenbergovih, nije mogla a da se ne zapita „kako je to kada te duž svakog nerva, živog spaljuju“ i zaključuje suvo da „to mora biti najgora stvar na svetu“. Tihi telefon od belog porcelana joj izgleda kao „mrtvačka glava“. Njen dečko iz rodnog grada, student medicine, vodi je da vidi leš u mrtvačnici i fetuse sa „malim prasećim osmehom“ koji je podseća na Ajzenhauera; a onda, da se stvar zaokruži, odlaze da gledaju porođaj. Žena na „užasnom stolu za mučenje, sa tim metalnim stremenima koji štrče u vazduhu“ izgleda joj kao da „nema ništa drugo osim tog ogromnog paukolikog stomaka i dve male ružne tanke noge poduprte stremenima“ i „sve vreme dok se beba rađala ona nije prestajala da pravi tu nečovečnu buku“ i „sve vreme, u nekom njenom tajnom delu, taj dugi, slepi, hodnik bola u kojima nema vrata i prozora, čekao je da se otvori i nju ponovo zatvori u sebi“. Budalasta, usiljeno nasmešena devojka, dizajnerka šešira, idiotski srećna zbog dobrih vesti o pogubljenju Rozenbergovih, otkriva „dibuka“ ispod svoje jedre, učtive spoljašnjosti. Ali ove mračnije beleške nisu toliko brojne da bi se zgusnule u temu, one deluju kao slučajne disonance, kao da su iskliznule sa jezika.

Čak i kada se desi nervni slom, opis je prigušen i sa strane deluje nemaran i kao priča o mladalačkom ludilu, uobičajenom ekscesu na završnoj godini. Prelaz je kvantitativan: ton je mračniji, svet nešto izobličeniji i udaljeniji, glas sada skoro nikada nije vedar, više je nezadovoljstva u njemu, ponekad je i gadan, pakostan i čak okrutan, prošaran nasiljem. Ona pravi neke korake ka samoubistvu, zabavne koliko i zastrašujuće i premda gotovo uspeva u tome, teško nam je da poverujemo u to, toliko sve teatralno deluje. Ipak, čak i tada, posle sloma i hospitalizacije, elektrošokova i insulina, ona gradi najzabavniji prizor u knjizi – o njenoj slučajnoj, dugo odlaganoj defloraciji; iako zna za njene užasne posledice. Momak, na koga je slučajno naišla na stepenicama harvardske biblioteke (a gde drugo?) jeste, kako pažljivo beleži, dvadesetšestogodišnji profesor matematike po imenu Irvin. Uz to je i ružan. Odredila je njega da ga zavede, i ta epizoda je bila tako brza da na kraju nije bila sigurna ni da se stvarno desila. U potrazi za dokazima mora da se zadovolji samo svojim obilnim krvarenjem. Zaključivši da više nije devica, ostavila je za sobom detinjarije, legla je i masivno krvareći zapisala: „Smeškala sam se u tami, osećajući se delom velike tradicije“. Na kraju, ton je dvosmislen ali ne i očajan; ponovo je primljena na Univerzitet Smit, gde će nastaviti staru naviku da dobija najbolje ocene, stakleno zvono se jednom spustilo, i možda će ponovo.

Ona beleži delove svog života, jedan za drugim, i odlaže za kasnije neophodan rad na imaginaciji i kreativnosti: iz tog razloga osećamo da su u knjizi odsutni težina i kompleksnost neophodni ovakvoj temi.

Pošto se svedu računi, na „Stakleno zvono“, dobro koliko jeste, treba gledati kao na deo mladalačkog rada Silvije Plat, zajedno sa većinom pesama iz njene prve zbirke. Mada u romanu kao i u nekoliko ranih pesama ona najavljuje svoj konačni glas.

Izvor: newrepublic.com
Prevod: Vladimir Martinović