Prikaz knjige „Hronika nastranosti“: Šta sve može (lud) čovek na vlasti

Svaka vlast opsednuta je brigom kako da je sačuva. Šta je u vlasti tako privlačno da se zbog nje žrtvuju, po definiciji, veće vrednosti – spokojstvo, čast, ponekad i sam život – niko do sada nije uspeo razložno da objasni? U svojoj nedovoljno poznatoj noveli ruski pisac Šolohov zaključuje čak da je zavisnost od vlasti isto tako velika kao i zavisnost od droge, pića ili kocke, od poroka, dakle, kojih se čovek teško oslobađa.

Na osnovanost takvog mišljenja upućuju, kao i uvek, nepristrasni brojevi. Za razliku od nesagledive povorke koja se mahnito uspinjala prema vrhu, zanemarljiv broj vladara dragovoljno se odrekao vlasti. U savremenoj istoriji samo izuzetne ličnosti kao što su Šarl de Gol i Vili Brant. Upravljači su bili spremni da se odreknu života, ali ne i vlasti. Istorija vrvi od primera u kojima su mnogi vlastodršci mogli da sačuvaju glavu samo da su poslušali upozorenja – bilo dobronamerna bilo preteća – da se sa vlasti dobrovoljno i pravovremeno povuku.

Zavere su, suprotno onome što tvrde istoričari, uspevale ne zbog toga što su bile dobro pripremljene i vešto izvedene, već zbog tvrdoglavog opiranja ljudi na vlasti da vide ono što je svima bilo očito.

Ma koliko to paradoksalno zvučalo, afrički državnici su se prema političkim protivnicima ili, još određenije, prema svima koji bi im mogli raditi o glavi, odnosili sa mnogo više maštovitosti. Oni su, uistinu, prvi shvatili da je najvažnije da se potencijalni rivali drže podalje od vlasti.

Prema ovom obrascu, poznatom po osnivaču kao „Kaundina vrteška“, zvaničnici su neprestano pomerani sa jednog na drugo mesto, tako da nikada nisu imali dovoljno vremena čak ni za rudimentarnu zaveru.

Samo što bi načelnik generalštaba počeo da okuplja grupu istomišljenika kojima su svakojake misli padale na pamet, on bi se, ni sam ne znajući kako, već zadesio na položaju guvernera neke od udaljenih provincija.

Od ovog neprestanog kretanja, neke vrste političkog „perpetuum mobile“, trpele su državne službe u kojima nikakav dugoročan posao nije mogao da se ukoreni, ali je zato šef države bio siguran i spokojan. Država je, tako, i ne znajući postajala „kinetička zemlja“, u kojoj je vrhovna vlast bila jedini nepomerljivi i nepromenljivi deo.

Crpeći pouku iz biblijske priče o Nojevoj barci, predsednik Gvineje Seku Ture takođe je smislio jedinstven obrazac za očuvanje vlasti. Kao što je Noje, po božjem nalogu, ukrcao u barku sva živa bića da ih sačuva od potopa, tako je i Ture punio predsednički avion svim onim ličnostima za koje je podozrevao da su u stanju da preduzmu državni udar. Niko, prema tome, nije mogao da iskoristi njegovo odsustvo iz zemlje da ga zbaci sa vlasti jer je one koji bi to mogli da učine vodio sa sobom u istom avionu.

Vojni upravljač Ugande feldmaršal Amin imao je običaj da svoje političke rivale ukrcava u avion ili, još radije, u helikopter, ali samo zato da bi ih iz vazduha bacao kao hranu krokodilima u jezeru Viktorija. Osim u svirepim ubistvima, Dada se (kako su ga iz milošte zvali) isticao i kao svestrano obdareni sportista. U bokserskom meču, koji je sam utanačio i priredio, pobedio je tako upola lakšeg protivnika (koji se nije usudio da digne ruku na šefa države) „tehničkim nokautom“. Feldmaršal je pobedio i u plivanju slobodnim stilom, pošto je, shvatajući slobodu previše doslovno, takmaca u susednoj stazi jednostavno potopio.

Korejski vođa Kim Il Sung uspeo je u ponečem da nadmaši čak i tako sumanutog samozvanca kao što je Amin. Za razliku od Malroa , koji je Imaginarni muzej zamislio kao stecište svih važnijih umetničkih dela u istoriji čovečanstva, Veliki Vođa je prikupljao ne samo stvari od istorijske vrednosti već i sve predmete, ma koliko obični bili, kojima se služio. Muzej se tako neprestano širio na račun zemlje koja je srazmerno postajala sve manja.

Da ni Evropa nije imuna od sumanutih ideja, dokazao je Ermano Boso, koji je u Senat Italije izabran na listi Lega Nord. Već zapažen po zalaganju za izdvajanje severa Italije, ovaj bivši karabinjer postao je široj javnosti još poznatiji predlogom da se na graničnim prelazima putnicima van EU uzimaju ne samo otisci prstiju nego i stopala. Senator nije krio da je cilj inicijative da se spreči ulazak u Italiju svih onih čija su stopala veća od broja četrdeset šest. Iako to nije izričito priznao, Boso je, pri tome, prevashodno imao na umu afričke emigrante jer su upravo oni, šljampajući bosi, razvili neuobičajeno velika stopala. Od putnika bi se, shodno takvoj zamisli, na granici tražilo da se izuju i umesto pasoša pokažu tabane. Graničari u tom slučaju ne bi više morali da zaviruju u putne isprave već samo da santimetrom izmere veličinu stopala.

Svi koji bi prekoračili dozvoljenih četrdeset i šest santimetra bili bi vraćeni u zemlju iz koje su došli. Zalažući se u suštini za primenu u praksi rasističke teorije Lombroza, od koga se razlikovao jedino po tome što je predlagao da se umesto obima glave meri obim stopala, bivši karabinjer je načinio krupan previd jer je smetnuo sa uma da je i on imao stopalo sa brojem četrdeset šest, te ni sam ne bi ispunjavao uslove za ulazak u zemlju EU.

Kako se vidi iz ovih nasumičnih primera, sabranih u „Hronici nastranosti“, ljudi na vlasti, nezavisno od obima glave i veličine stopala – najčešće pate od obnevidelosti.

Izvor: Novi magazin