Oni koji su okusili slasti vlasti, kažu da je privlačnost, uživanje i opijenost od vlasti snažnija i od alkohola, novca, od droge i kocke! Dušan Miklja u svojoj knjizi „Hronika nastranosti“ (Laguna, 2016), u „istinitim pričama o vlasti i podaništvu", potvrđuje to uverenje i postavlja suštinsko pitanje. Šta je to u vlasti tako neodoljivo privlačno, tako da je čovek zbog nje spreman čak i da rizikuje svoj život?
Miklja majstorski, zanimljivo i duhovito pripoveda o nadrealnim, apsurdnim, grotesknim, fantastičnim, ali potpuno istinitim dogodovštinama ljudi na različitim nivoima vlasti u različitim državama - sultanima, carevima, kraljevima, diktatorima, demokratski izabranim predsednicima, ministrima. Svaki čovek ima svoju tamnu stranu, Senku neke svoje poroke i nastranosti, ali je ona kod ljudi na vlasti, upravo zbog moći koju imaju, višestruko uvećana. Upravo zato su njihove krupne izopačenosti pogodno sredstvo za upoznavanje patološke težnje za moći, narcizma, sadizma i drugih skrivenih nastranosti u ljudskoj prirodi.
Vlast, nadmoć nad drugima naduvava vlastodržački ego i do grandioznih razmera pojačava njegov narcizam, samoljublje, aroganciju oholost i osećanje omnipotencije. Ukoliko je moć nadziranja drugih veća i ukoliko je manje ograničena, utoliko je i opijenost vlašću veća. Megalomanija vladara metastazira upravno srazmerno snazi njegove vlasti. Veliki Vođa „daleke azijske zemlje", pripoveda Miklja, ukazom je zabranio da bilo ko nosi njegovo prezime, a kao spomenik sopstvenoj veličini odobrio je da se izgradi muzej u kojem bi eksponati bile sve stvari koje je ikada dodirnuo! Muzej se kao kancer širio neverovatnom brzinom i počeo da ugrožava obradivo zemljište, koje je hranilo stanovništvo. Ovde se nameće asocijacija na mitskog kralja Midu koji je poželeo da se sve što bi dodirnuo pretvori u zlato, pa mu je to i došlo glave.
Vladar koji ima neograničenu vlast nad svojim podanicima, nužno zadobija osećanje božanske moći. On isprobava gde su mu granice vlasti, te otuda toliko hirovitih, apsurdnih i bizarnih zahteva apsolutnih moćnika. A granice njegovih prohteva su granice njegove mašte. Očigledno je da on preuzima prerogative boga, postaje zaštitnik, spasilac naroda. Harizmatski vladar oblikuje prirodu i čoveka, ruši i postavlja granice država, dodirom isceljuje bolesne, odlučuje o životu i smrti.