Priče o Merama: „Prstohvat“

Prvi ponedeljak u mesecu donosi ekskluzivno za čitaoce Laguninog sajta www.laguna.rs novu priču Gorana Petrovića iz ciklusa „Priče o Merama“.

Mada je tek novembar, sipkanje prvog snega se pretvara u vejavicu. Nije prijatno izlaziti napolje. Ali, žena se sprema da upravo to učini. Nije joj teško. Uostalom, razdaljina između dve kuće u dvorištu iznosi svega dvadesetak metara. Žena živi sa suprugom u novijoj kući, nedovršenoj. Njena svekrva, odnosno njegova majka, živi u staroj kući, neobnovljenoj. Žena i muž žive sami u onolikoj, spratnoj kući, ćerka se udala u gradu, a sin je, neoženjen, otišao u inostranstvo. Za staricu je pak i prizemna kuća prevelika. Odavno je udovica. Osim toga, ona je slabo pokretna, vreme uglavnom provodi u krevetu.
 
Žena se sprema da izađe iz spratne kuće. Još jedanput proverava šta je u šerpi, pa je pokriva poklopcem. Ne, to nije šerpica u kojoj svekrvi svakodnevno odnosi obrok. To je velika šerpa, ona u kojoj se ručak kuva za dva-tri dana, maločas je u nju stavila što je potrebno. Dinstala je luk i komadiće junećeg mesa, dodala kupus isečen na režnjeve, zatim i malo brašna, alevu papriku, nekoliko zrna bibera, suvu papriku i krupno mleveni paradajz iz flaše sa širokim grlićem. Na kraju je sve nalila vodom. Da „ogrezne“.
 
Žena je vrsna domaćica. Ne samo da odlično kuva već i sve u kući i oko kuće drži u najboljem redu. Što znači i obližnju baštu, staju sa tri krave, obor i tor s nešto manjeg blaga, kokošinjac... Njen muž je takođe dobar domaćin, ali su njegov posao njive, a one nisu tako blizu. Pride i održavanje traktora koji sve češće zastajkuje. Ipak, bez obzira na to što obradive zemlje imaju dovoljno, oni žive na samoj ivici opstanka, okreću im leđa čas Bog, čas država... Tako je to na selu. Uostalom, zato se njihova ćerka i udala u gradu, a preklane je i sin otišao. Još dalje. Ćerka se retko pojavljuje, a sin zasad nije dolazio, čeka papire s kojima bi mogao, kada poseti roditelje, da se i vrati tamo gde radi na građevinama, završava kuće za neke ljude u inostranstvu.
 
Žena se sprema da veliku šerpu odnese do male kuće. „Ne moraš i danas. Uradi to drugi put. Vidiš da pada sneg...“, kaže muž. Taj sneg je dobrano prekrio zemlju, pa on ne može da izađe na njivu, traktor bi se zaglavio... Zato zaludno provodi vreme u velikoj kući, ljut što je besposlen... Ljut na Boga, koji je sa snegom poranio... Ali, ljut i na državu koja stalno kasni, televiziju gleda bez tona, na ekranu se smenjuju ljudi, bezglasno otvaraju usta, poput riba, kao da nešto zaista poručuju...
 
Žena ništa ne odgovara. Dovoljno dugo je u braku da zna: sve što želi, može i da uradi, ali ćutke, ne suprotstavljajući se mužu... Ona podiže tešku šerpu s polupripremljenim jelom i stoji ispred kuhinjskih vrata. Suprug okleva, ali ipak ustaje, otvara joj vrata. I on je dovoljno dugo u braku da zna: kad njegova žena ćuti, bolje je odustati, pustiti je da to nešto uradi po svome... Zatim, krenuvši ispred nje, otvara i ulazna vrata spratne kuće. Jedva noseći tešku šerpu, žena silazi niz stepenice i pažljivo, korak po korak – uskom stazicom, okrunjen beton bi valjalo obnoviti, sve između starih šerpi sa cvećem koje se u novembru lagano pretvara u strnjiku – kreće ka staroj, prizemnoj kući. Sneg baš pada. Topi se u dodiru sa njenim licem.
 
Žena nekako, laktom, pritiska kvaku ulaznih vrata male kuće, ulazi, zatim na isti način otvara i vrata sobe. Njena svekrva leži na krevetu. Leži i ćuti, gleda uramljene fotografije na zidu, gleda „viseći“ kalendar, okrenut na novembar, ali ko zna koje godine... Videvši snaju sa onolikom šerpom u rukama, starica se sporo kobelja iz kreveta, posteljine, sve joj je teže da ustane. Taj jorgan i to ćebe se sve češće i sve više zapliću oko nje, jednog dana joj neće dopustiti da se podigne iz kreveta, u njemu će, izvesno je, i umreti. Ipak, svekrva staje na noge i navodno strogo kaže: „Opet! Pa dete, pokazala sam ti hiljadu puta!“ Snaja spušta šerpu na obližnji stočić, navodno se izvinjava: „Jeste, majko... Pokazali ste...“ Ona svoju svekrvu zove majkom. Zato što je prema njoj uvek bila dobra, obzirna. „Jeste, pokazali ste... Ali samo vi možete potaman da posolite jelo... Vašom rukom, majko...“ Starici je ovo milo. Taj čin soljenja jela, gotovo jedini posao koji i dalje može da obavi, jedini je dokaz da je još uvek „od koristi“, da domaćinstvo i od nje zavisi. Ona drhtavo poseže ka slaniku na stočiću, snaja podiže poklopac na šerpi, starica uzima dobar prstohvat soli. Beli kristali sipkaju po nedovršenom jelu. I dok to čini, dok soli budući ručak, na njenom licu se pomalja osmeh.
 
Žena se na isti način, istim putem, okrzanom betonskom stazicom, između starih šerpi sa cvećem-strnjikom, po snegu što dobrano pada, vraća u spratnu kuću... Jedva noseći tešku šerpu. Vrsna je domaćica, dabome da je znala da posoli ručak koji će sada u velikoj kući dovršiti, kuvajući ga oko pola sata na tihoj vatri. Međutim, onako kako je svakom jelu potreban znalački odmeren prstohvat soli, tako je i svakome od nas neophodno makar toliko, prstohvat pažnje. Obzirnosti.