O književnim delima koja su ga duboko dotakla, o knjigama koje kupuje i preporučuje prijateljima, kao i knjigama koje mu stoje na noćnom stočiću i čekaju svoj red danas razgovaramo sa italijanskim piscem i profesorom sa novosadskom adresom Mariom Liguorijem.
Ako na ovom svetu ima ljudi čije su živote odredile neke knjige, ja sam zasigurno jedan od njih, jer u ovom trenutku ne bih pisao ove redove, na ovom jeziku, da nisam pročitao „
Put oko sveta za 80 dana“. Meni to
Vernovo delo nije tek neka puka knjiga, nego čitav događaj. Ima mnogo razloga, ličnih i takoreći spoljašnjih, zašto je ispalo tako. Najpre treba reći da dolazim iz veoma lepog, po mnogo čemu jedinstvenog, ali u neku ruku i zatvorenog kraja, u kojem su ljudi, iz meni nepoznatih razloga, rođeni s čudnom predispozicijom – da se udalje, da odu. Biće da je njihov odnos prema zavičaju inspirisan Katulovim stihom –
odi et amo.
Gospodin Fog iz „Puta oko sveta za 80 dana“ presudno je uticao na moju odluku da putujem i pokušavam da naučim strane jezike. Bio je ekscentričan, hrabar, otvoren. Premda tačan i realan, verovao je u čuda, smatrajući da u životu i te kako ima mesta za snove, da ne mogu ni svi čovekovi ciljevi da budu racionalni. U knjizi se, bez obzira na stereotip o superiornosti britanskog društva, provlačila ideja o jednakosti, bez obzira na poreklo, dok se čovekova sloboda sprovodila kako u mislima tako i u prirodi – a meni je priroda bitna, ja sam rođen u Kampaniji, kod Pompeje, u blizini Vezuva, pored mora, ostrva Kapri, Sorenta i Amalfija.
Odranije prisutna ljubav prema nordijskoj atmosferi potvrđena je kod mene otkrivanjem Šerloka Holmsa, drugog književnog junaka koji me je potpuno osvojio. Šerlok Holms je pomalo ličio na gospodina Foga: i on je bio ekscentričan predstavnik britanskog mentaliteta, tamošnjih običaja i manira. Da je
Artur Konan Dojl bio veliki pisac i revolucionarni autor, to je sasvim sigurno. Inspirisan njegovim knjigama, naročito romanom „
Baskervilski pas“, kasnije sam, počev od puberteta, nadaleko i često putovao po Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj, gde sam razvio pravu opčinjenost tim zemljama. Od junaka poput Foga i Holmsa naučio sam jednu stvar koja se pokazala kao fundamentalna u mom životu: ništa nema smisla ako se ne boriš za napredak, ako nisi apsolutno posvećen, odan, uporan.
Nikad me nisu privlačili pisci koji slave našu kulturu bez trunke neslaganja, tvrdeći da je
napolitanstvo najbolji vid civilizacije na ovom svetu. Više me zanimaju duboke, istinite analize domaćih autora i dela stranaca koji naš svet posmatraju iz drugog, objektivnijeg ugla. U pogledu toga, strane knjige i strani jezici su uvek delovali kao oslobađanje. Naprotiv, privlače me knjige posvećene tragičnosti naše egzistencije, jer one sadrže pokušaj da se odgovori na pitanja koja su me mučila od detinjstva: zašto smo i mi, navodno najbolji na svetu, zli? Otkud nasilje u našem kraju? Ako smo zaista najbolji, kao što mislimo, zašto naša država ne funkcioniše makar malo bolje? Šta treba da se promeni da bismo bili više solidarni i manje sebični? Kako možemo da se rešimo korupcije i kako treba da se suprotstavimo organizovanom kriminalu? Ovakva pitanja, goruća i vitalna, neprijatna su samo onima koji guraju glavu u pesak koristeći eskapizam da bi izbegli odgovornost. Pametan čovek, ako uvidi da postoji problem, mora pokušati da ga reši, ako je pošten; ili zauzeti filozofski stav koji će svakako izgledati kao logično opravdanje neprijatne stvarnosti. Ignorisanje problema, naprotiv, proizilazi iz lenjosti, izbegavanja odgovornosti, nezrelosti koji su, bojim se, sve prisutniji u našem svetu (uzgred budi rečeno, ne isključujem mogućnost da se takvo nešto može pojaviti i u drugim zemljama).
Istina, znam za dvojicu italijanskih pisaca koji su se drugačije odnosili prema navedenim pitanjima: jedan je Rafaele la Kaprija, a drugi Domeniko Rea. La Kaprija je 1986. objavio svoju „Izgubljenu harmoniju“, problematizujući napuljsku kulturu i sâm grad Napulj kao pojavu. Ističući da je svaki govor u Napulju
de facto govor o Napulju, La Kaprija zaključuje da naša sredina emituje posebne signale za koje jedino ona ima prijemnik. Naša kultura, stoga, glorifikuje sebe jer ju je porazila Istorija, te se ona nalazi u stanju prave paralize i nemoći bez izgleda da se izvuče iz njega, smatra La Kaprija.
Slične teme sam, inače, našao u još jednoj knjizi koja je obeležila moj život: u „
Dablincima“
Džejmsa Džojsa. Priča je posebna: u mojoj gimnaziji, koja je bila ogromna, neko se setio da organizuje takmičenje u pamćenju koje je uključivalo i druge škole – učesnik koji bi zapamtio najduži tekst osvojio bi milion lira (u to vreme, otprilike, hiljadu nemačkih maraka). Mnogi su naučili pesme, neko je naučio poglavlje knjige, a ja
„Dablince“ u originalu, celu knjigu, zato što sam silno želeo da osvojim milion lira kako bih proveo celo leto u inostranstvu, naročito u Škotskoj i Irskoj, odakle je Džojs i dolazio. Elem, Napulj Rafaelea la Kaprije podseća na Džojsov Dablin, grad dekadencije, s tim da mi je Džojs, maltene primenjujući majeutiku sokratskog porekla, otkrio i nešto drugo, što je već bilo prisutno u meni kao sastavni deo mog bića: pojedinac koji u samoći ponovo doživljava davnu i nedavnu prošlost preispitujući je, a pritom ume da pomoću mašte vidi nevidljivo, pravi je stvaralac.
Drugi napuljski autor koji je pružio kritički pogled na našu sredinu, Domeniko Rea, kupio me je izvanrednim, a kratkim esejom „Dva Napulja“, u kojem tvrdi da su skoro svi domaći i strani pisci, uključujući Salvatorea di Đakoma, pokušali da opišu Napulj bez pravog uvida u realno stanje. Rea smatra da jedini izuzeci, u tom pogledu, ostaju dvojica velikana: prvi je Frančesko Mastrijani, koji je napisao više od sto romana, uključujući prvi detektivski roman u istoriji italijanske književnosti „Moj leš“ (1851); drugi, Đovani Bokačo, u noveli „Andreučo da Peruđa“ daje realne predstave o surovom i opasnom Napulju sa sokacima punim opasnosti (Bokačo je, inače, dugo živeo u tom gradu). Doduše, tu je i treći, manje poznat autor, veli Domeniko Rea: Kar August Majer, nemački profesor u Napulju tridesetih godina 19. veka, objavio je knjigu „Narodni život u Napulju u doba romantizma“ (1848), koja sadrži ubedljivu konstataciju da je novac velika poluga svakog poteza i aktivnosti u životu svakog Napolitanca. Međutim, Rea je privukao moju pažnju i izvanrednom, nezaboravnom beletristikom, što zbog jezika što zbog sadržaja. U zbirkama „Spakanapoli“ (1947) i „Isuse, upalite svetlo“ (1950) ispričao je priču o moralnoj i materijalnoj bedi, čulnosti, tragičnosti i sklonosti čudu ukupnog životnog iskustva Napulja i Napolitanaca. Tim se zbirkama s vremena na vreme vraćam zbog upečatljivih slika, surove realnosti, neobjašnjive magije i one čudotvorne atmosfere koja se stvara negde između Amalfitanske obale i unutrašnjosti, s one i ove strane Vezuva, od Napuljskog zaliva do Apenina.
Pored svoga uzglavlja obično držim knjige i autore koje sam otkrio u Srbiji. Spletom okolnosti, u Srbiji sam zavoleo ruske pisce poput
Čehova i Ljermontova, zbog analize čovekove unutrašnje sfere, Šolohova i
Turgenjeva, zbog prirode i njene uloge u ljudskoj egzistenciji,
Gogolja i
Bulgakova, zbog odnosa s gradskom sredinom i njenim protivrečnostima.
Među srpskim piscima lako mogu da izdvojim stvaraoce različitog senzibiliteta i stila, od
Mike Antića do
Bore Stankovića, od
Miloša Crnjanskog do Danila Kiša. Neke od njihovih knjiga ostavile su veliki utisak na mene kao čoveka mediteranskog porekla. Mika Antić je pesnik legendarnih početaka – a početak je, kako smatram, neizostavni deo dobre pesme:
Mesec je tupom, krivom kamom zaklao jedno veče žuto; pogodi kako se raste; zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi zanat. Ima još mnogo takvih, nezaboravnih početaka. „
Horoskop“ (1983) izuzetna je knjiga jednostavnih, a u isto vreme dubokih misli kojima se pokatkada vraćam. To je magično delo sanjara za kojeg se mnogi hvale da su mu za života bili prijatelji, iako je moje konačno uverenje da je on bio i ostao
jedan jedini čovek, jedan samac na svetu, što bi rekao Crnjanski, koji je, s druge strane, doživeo još veću slavu u poslednjih dvadeset godina, naročito u akademskim krugovima.
Pre dvadesetak godina zaljubio sam se u njegov „
Dnevnik o Čarnojeviću“, čije sam prvo izdanje, iz 1921. godine, video u stanu čuvenog profesora Borivoja Marinkovića, od koga sam voleo da slušam anegdote i sećanja na manje i više poznate pisce. Jedan pasus knjige urezao mi se u sećanje:
Rekao je da ako je ko pošten možda to ima uticaja kroz zrak čak na Polineziju. Zatim sam otkrio „
Kod Hiperborejaca“ (1966), roman, putopis,
summa summarum autorovog znanja i emotivnih stanja.
Naravno, u sećanju svakog čitaoca, domaćeg ili stranog koji se približio srpskoj kulturi, na neki način moraju ostati naslovi „
Na Drini ćuprija“ i „
Derviš i smrt“, klasici evropske književnosti.
Privilegija da knjige čitam u originalu povlači za sobom prednost prodora u različite kulture i jezike. Velika mi je sreća što mogu da čitam engleska i švedska dela u izvornim izdanjima. Što se Švedske tiče, prednost dajem savremenim piscima poput Jana Gilua, Lejfa G. V. Pešona i Heninga Mankela.
Držim da je Mankel najbolji švedski pisac poslednjih četrdesetak godina. Stil mu je jasan i rečenica pitka, ali kod njega se nedvosmisleno opažaju zavidna opšta kultura i širina sagledavanja stvari i sveta bez kojih nijedan pisac ne može da pređe granice sopstvene kulture. Činjenica da je svake godine provodio nekoliko meseci u Africi napravila je od njega svestranog stvaraoca koji nije učauren u domaćem sistemu vrednosti. Veoma mi se dopalo i to kako se služio detektivskim žanrom da bi stvorio potpunu predstavu švedskog društva, prema kojem je umeo da bude izuzetno oštar – takvi su, inače, zanimljivi pisci, oni koji se zalažu za poboljšanje stanja, odolevajući iskušenju da glorifikuju poreklo i naciju.
Roman „Ubice bez lica“, iz 1991. godine, s pravom je osvojio nagradu kao najbolji detektivski roman godine u Švedskoj, a zatim i u celoj Skandinaviji. Mankel je u tom i drugim romanima o Kurtu Valanderu prednost davao univerzalnim temama poput rasizma i međunarodnih odnosa, zato što je bio svestan činjenice da je Švedska provincija u odnosu na svet – doduše, bogata, ali ipak provincija. Atmosfera je uverljiva, likovi su realni, dok glavni junak, bez obzira na poroke i porodične probleme koji ga muče, ostaje častan čovek opsednut željom da izbegne trijumf kriminala. Naravno, u tom kontekstu i dalje postoji jasna podela između ilegalnih aktivnosti i države; nema poistovećivanja državnog aparata s kriminalom, kao što to biva u romanima još jednog mog omiljenog autora, Leonarda Šaše, koji govori o
mafiji u glavama, o tome da se mafija nalazi u Rimu, u institucijama, čak i pri samom vrhu države.
Engleskim jezikom baratam još od osnovne škole (u našem sistemu se od petog razreda govorilo o srednjoj školi). Profesori su kasnije, u gimnaziji, obično zahtevali da nabavimo mnogo divnih knjiga privlačnih naslova:
Out&Around,
Discovering Great Britain,
Meridian…
Boravci u Velikoj Britaniji su obogatili rečnik. Tamo sam se zaljubio u knjigu Nika Hornbija „Stadionska groznica“ (
Fever Pitch) iz 1992. Hornbi mi je, inače, dugo bio i ostao omiljeni engleski pisac. Pratio sam njegov uspon do slave, zahvaljujući čuvenim naslovima „Haj fideliti“ (
High Fidelity, 1995) i „Sve o dečaku“ (
About a Boy, 1998). Smatram da je upravo on uspeo da dočara atmosferu engleskog društva tokom devedesetih, zato što nam je rekao šta su nam sedamdesete i osamdesete ostavile u amanet, te šta Englezi sanjaju, čime se zanose, kakvi su trendovi u jednom delu sveta koji je navikao da postavi standarde i potom izvozi kulturu i umetnost.
Znatno ranije, preko Atlantskog okeana, u Americi, stvarala su dvojica „mojih“ pisaca:
Rejmond Čendler, autor „
Velikog sna“ (
The Big Sleep, 1939) i Dašijel Hamet, stvaralac „Malteškog sokola“ (
The Maltese Falcon, 1941). Kako izostaviti ove neprikosnovene pisce takozvanog Hard Boiled detektivskog romana, koji su uneli presudne izmene u taj žanr?
Još jedan velemajstor, koga sam čitao samo na italijanskom, i koji se nalazi pri samom vrhu moje lične književne tabele jeste veliki Žorž Simenon. Izvanredan na početku i na kraju romana, savršen u radnji, precizan, koncizan i maštovit, kadar da piše slikovito, Simenon je sve imao (uključujući burnu biografiju s velikim brojem žena i preko petsto objavljenih knjiga!), ali možda nije adekvatno cenjen, možda i zbog tradicionalnih predrasuda prema detektivskom žanru.
Sada sam tek shvatio da sam zaboravio druge pisce čije mi dela mnogo znače, ali o tome ćemo neki drugi put.
Autor:
Mario Liguori
Izvor:
plezirmagazin.net