Rekli ste da ste za samo 14 dana napisali vašu najprodavaniju knjigu "Alhemičar". Da li je to zato što je, kako ste nedavno izjavili, taj tekst bio napisan u vašoj duši?
Probaću da vam to bolje objasnim. Verujem da svako od nas ima iskru božanske svetlosti koja se može ispoljiti. Naš zadatak na ovoj planeti i naš život u globalu zahtevaju – treba naglasiti „zahtevaju " – da to ispoljimo da bismo opravdali svoje postojanje. Od rane mladosti, moj san je da budem pisac, mada sam na trenutke otezao sa tim, jer se ponekad bojimo da se suočimo sa razlogom zašto smo ovde.
Kada sam odlučio da ostavim sve za sobom i počnem da pišem, imao sam već 40 godina. Pisao sam o svom prvom doživljaju na putu za Santjago [de Kompostela, knjiga „Dnevnik jednog čarobnjaka"]. Svoju drugu knjigu sam napisao kao metaforu svog života, ne znajući da će dotaći toliko ljudi. I tako, „Alhemičar" je prosto bio osvrt na moj život i nalaženje dobre priče, nalaženje metafore koja bi mi pomogla da sebe bolje razumem. I da, onda mi je trebalo dve nedelje da to prenesem na papir, ali same knjige je bilo i ranije, jer je ta knjiga bila moj život.
Da li je pisanje za vas poput traženja zakopanog blaga? Ili je više poput veštine, rada prožetog ljubavlju?
Mislim da je ljubav povezana sa svim što radimo. Pre svega, treba da osetite ovaj poziv. Znate, kada ste blizu nečega što daje smisao vašem životu – to može biti baštovanstvo, kuvanje, vožnja taksija, može biti bilo šta što radite sa ljubavlju – stvar je upravo u ljubavi. Ne mislim da je pisac vredniji od drugih ljudi. Bog se ukazuje kroz sve što ljudi rade sa entuzijazmom.
Sledeći korak je učenje veštine. Pisac, pre svega, mora da čita. Ne uči se pisanju preko kurseva ili radionica – ja lično ne verujem u to. Uči se čitajući dela drugih pisaca, ljudi koji su pokušali da otvore svoju dušu, podele svoja iskustva, ili čega god su imali, sa drugim ljudskim bićima. Onda moraš da doneseš neke odluke: o čemu da pišem? Koja su moja glavna pitanja? I onda počneš da razvijaš sopstvenu tehniku. Postaješ originalan, ne ponavljaš ono sto su drugi ljudi već radili.
Za mene je izazov bio – pojednostaviti. Nekad sam čitao veoma kompleksne pisce i ponekad sam bio toliko uvučen u priču, ali sam i uhvatio sebe kako mislim: „Zašto sve toliko komplikuju? Zar je potreban ceo pasus, cela strana? Jedna rečenica je dovoljna." Zato sam naučio da skraćujem tekst. Prva verzija svake moje knjige je tri puta duža od finalne verzije. To je kao da sečete sopstveno meso, ali to morate uraditi.
Rekli ste da niste spiritualni pisac. Da li mislite da je „spiritualizam" nezgodan termin?
Samo zato što ponekad pišem o svojim temama u pozadini duhovnog sveta ne znači da sam spiritualni pisac. Pisanje o ratu vas ne čini generalom ili o špijunima špijunom. Kada vam zalepe etiketu spiritualnog pisca, ljudi pomisle: „On ima odgovore koji mi trebaju ili on ima bolju vezu sa duhovnim svetom ili..." Ne! Ako išta mrzim, to je New Age spiritualnost. New Age je za mene bućkuriš svih religija, koji su napravili ljudi bez hrabrosti da se posvete jednoj religiji.
Tako da nisam katolički pisac, ja sam pisac koji je sticajem okolnosti katolik, zar ne? Ponekad se nimalo ne slažem sa papinim stavovima. Poštujem misionare moje crkve, moje vere, ali – kako da se izrazim na engleskom? Želim da prevaziđem religiju u smislu da uvid u duhovnost nemaju samo privilegovani, katolici ili ko god. Treba voditi dijalog sa ljudima raznih vera.
U knjizi „11 minuta"(2003), Marija kaže sebi: „Mada je umela da napiše mudre misli, nije umela da posluša sopstvene savete."
To ponekad mogu da primenim i na sebe. Ali pokušavam da se držim onoga što govorim, jer pre svega pišem za sebe. Pišem da bih imao bolji… bolji uvid u sebe. Upravo sam završio novu knjigu i pomislio: „O, bože, sve ovo je bilo tu u meni, a da nisam to ni primetio. Znate kada Isus izleči slepca, koji onda ode u sinagogu i kaže: „Ljudi, Isus me je izlečio ", a oni kažu: „Ma daj, Isus je šarlatan", a on im odgovori: „Ne zanima me i da je tako. Ja sam bio slep, a sad vidim". To je ponekad moj slučaj. Nekad sam slep za samog sebe, a odgovor je u duši i odjednom ga ugledam.
Često čujem ovakav komentar. Moj utisak je da imam dva načina da ostanem u dodiru sa svojim čitaocima – potpisivanjem knjiga ili preko interneta. Obično me barem jedan čovek od hiljadu ljudi pita šta da radi. Na potpisivanju knjige, nikad. Ali na Fejsbuku ili Tviteru će kad-tad reći: „Danas se ne osećam dobro kao inače...", ali kao što kažem svojoj ženi:, „Danas nemam dovoljno energije za ovo", ne zato što ona ima konačni odgovor za moje životne probleme, već zato što se ne ustručavam da podelim svoje probleme sa njom. Moji čitaoci me ne pitaju: „Paulo, šta je smisao života?" Znaju da na to pitanje nemam odgovor.
Bilo kako bilo, za mnoge je „Alhemičar" knjiga koja je promenila njihove živote ili njihovo viđenje sveta. Tako da, i da to niste pokušali, možda ste igrali važnu ulogu u životima mnogih ljudi.
Izvor: paulocoelhoblog.com
Foto: Paul Macleod