Paulo Koeljo je jedan od onih autora koji rado daju intervjue, i često odgovaraju na pitanja svojih čitalaca. Osim toga, njegov sajt je prava riznica informacija i zanimljivih tekstova. Odatle je i preuzet ovaj kratak intervju.
Koliko mislite da je važno povezivanje različitih kultura?
Kao pisac, morate da se zanimate za različite kulture, različita okruženja. Ne treba da pišete samo o svom selu. Treba da prikažete deo svog sela, ali i da razumete druga sela. Prema Tolstojevim rečima: „Što se dešava u selu, dešava se svuda.“
Da li ste bili vaspitani u tom duhu?
Dok sam bio dete, podsticali su me različiti sadržaji i kulture – arapska, jevrejska, američka – i na taj način sam se zainteresovao za njih. Nismo birali koju ćemo muziku da slušamo prema političkoj korektnosti. Birali smo šta nam se sviđa i šta nam se ne sviđa. Kada sam počeo da pišem, primetio sam kako se sve to ispoljava i počelo je da me zanima.
Da li mislite da sada postoji veći jaz između kultura nego ranije?
Danas vidim kako se mostovi ruše. Izgleda da ljudi više ne mogu lako da se razumeju. Osećam da je moja dužnost kao ljudskog bića, kao osobe koja se trudi – kao i svi koji razmišljaju o stanju u svetu – da naglasim važnost povezivanja između kultura. Dokle god imate jedan most, ništa nije izgubljeno. Ali onog trenutka kada više ne budete shvatali priče ili muziku drugih kultura, postaćemo stranci i situacija će veoma da se zakomplikuje.
Reklo bi se da povezujete kulture putem interneta – imate 26 miliona lajkova na Fejsbuku, 10 miliona pratilaca na Tviteru i pišete blog od 2006. Zašto ste toliko aktivni na internetu?
To je nova platforma, a kao pisac moram da pronalazim platforme na kojima ću pisati. Internet je jedna od njih. Zahvaljujući internetu, ljudi sada čitaju više i pišu više. Stoga, za mene virtuelni svet predstavlja način da saslušam svoje čitaoce i da komuniciram sa njima. Na taj način oni mogu da iskažu svoje mišljenje. Volim jezičke izazove, pa sam za blog počeo da pišem tekstove koje ljudi mogu da preuzimaju i da šire. Tu ne postoji komercijalni interes. Radim to iz zabave, kao nešto u čemu stvarno uživam. Imam tekstove koje pišem posebno za internet i kačim ih tamo. Interesuje me i kako čitaoci odgovaraju na tekstove koje im pišem.
To znači da ne pišete sa nekom svrhom?
Pišem jer moram da podelim svoja razmišljanja sa čitaocima. Ne znam da li knjige čine svet mnogo boljim mestom. Ne pišem iz tog razloga. Ono što znam jeste da moji čitaoci obrazuju kritičku gomilu, tako da makar razumemo svet na drugačiji način. Morate da se menjate. Onog trenutka kada se promenite, činite ogroman korak. A to je ono što ja radim. Knjiga je mnogo važnija od pisca.
Ali vaša ličnost se ogleda u vašim delima.
Veoma sam prisutan u svojim delima i ona su na neki način odraz moje duše, ali isto tako smatram da pisac ne može da piše ni iz čega. Postoje dve vrste pisaca: oni poput Prusta, koji se zatvorio u sobu i napisao remek-delo „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Druga vrsta su oni poput Hemingveja, koji su slavili život i takođe pisali remek-dela.
Izvor: paulocoelhoblog.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto:
Paul Macleod