„Od nule do jedan“: šta se može naučiti od Pitera Tila i njegove filozofije progresa

U proleće 2012. godine kada je student prava sa Stenforda Blejk Masters odlučio da se upiše na postdiplomski kurs iz informatike, to nije bilo zato što su ga interesovali računari, već zato što su ga zanimali startapi. A ovaj kurs je držao jedinstveni predavač: Piter Til jedan od osnivača servisa „Pejpal“ i prvi spoljni ulagač u „Fejsbuk“.



Mnogi zaljubljenici u startap su upoznati sa Tilom. Čak i ako nisu, verovatno ih je dobro zasmejala serija „Silicijumska dolina“ koju je producirao HBO, a u kojoj je jedan od likova, Piter Gregori, duhovito zasnovan na Tilu. Ili su možda gledali film iz 2010. „Društvena mreža“, u kom je, takođe, prikazan.

Kako je kurs napredovao, Masters je odlučio da objavi beleške sa predavanja na svom „Tumblr“ blogu. Nije mogao ni da pretpostavi da će postati prava internet senzacija sa više od milion pregleda. A knjiga Mastersu nije bila ni na kraj pameti. A sad da se vratimo u sadašnjost u kojoj je najiščekivanija knjiga jeseni: „Od nule do jedan: Beleške o startap kompanijama ili kako graditi budućnost“ autora Pitera Tila i Blejka Mastersa.

Naslov knjige je proistekao iz Tilove filozofije progresa: doći od nule do jedan jeste ono što pravi razliku, dok je, za Tila, pomak od jedan do n postepen i ne predstavlja dobru osnovu na kojoj preduzetnik koji drži do sebe želi da gradi svoj startap.

Imao sam mnogo sreće što sam dobio radnu verziju knjige. Knjiga „Od nule do jedan“, koja se zasniva na Mastersovim beleškama sa časova, bez sumnje je knjiga koju nijedan preduzetnik ne sme da ignoriše. Iako su beleške sa kursa još uvek dostupne onlajn i ostaće dostupne zauvek, knjiga je mnogo elegantnija, i toliko sam u njoj uživao da sam stupio u kontakt sa Mastersom i postavio mu nekoliko pitanja o izazovu koji podrazumeva pomak od nule do jedan.

U uvodnim primerima knjige, navodite Bila Gejtsa, Sergeja Brina i Larija Pejdža, i Marka Zukerberga. Ali čini se da vi povlačite znak jednakosti između „novo“ i „bolje“. Gejts nije napravio prvi operativni sistem. Pejdž i Brin nisu napravili prvi pretraživač. Zakerberg nije napravio prvu društvenu mrežu. Ispravite me ako grešim, ali zar sve ovo nisu primeri bolje, uspešnije „n“ verzije onoga što se može smatrati pravom „nulom“?

Pomak od nule do jedan ne znači biti prvi u tehničkom smislu. Zapravo, kompanije koje donose najveće promene su često one koje se poslednje pojave i naprave zaokret u industriji. A to se ne postiže ako postepeno poboljšavate ono što već postoji. Gejts, momci iz Gugla i Zakerberg nisu samo naštelovali ono što im je bilo dato; njihova poboljšanja su bila ogromna, a kada je nešto toliko bolje, sve kvantitativne promene prerastaju u kvalitativne.

Izmišljanje nečeg potpuno novog jeste poduhvat „od nule do jedan“, ali to je i razvijanje uticajne tehnologije do potpuno novih razmera. A to je, na neki način, i zanimljivije, jer je u poslu jednako važno stvarati vrednost i zadržati nešto od vrednosti koju stvorite.

Nema sumnje da je američkom biznisu potrebno da ima daleko više ciljeve, uopšte – zato nam je i bio potreban pravi podstrek kakav je „od nule do jedan“. Ukoliko naši standardi nisu u nekom smislu suviše radikalni, onda oni, verovatno, nisu ni dovoljno visoki.

Dopadaju mi se provokativna pitanja koja postavljate na početku knjige na temu onoga što je njena osnovna premisa, a što je i izuzetno važna istina o kojoj se veoma malo ljudi slaže sa vama. Pitaću vas nešto o tome.

Većina ljudi veruje da je konkurencja zdrav podsticaj produktivnosti, ali ja smatram da je uglavnom opasna i zbunjujuća. Dok sam studirao, pola vremena sam provodio čitajući knjige; ostatak sam provodio trenirajući da uđem u Stenfordov univerzitetski košarkaški tim. Na kraju, nisam uspeo. Mislim da sam verovatno bio dovoljno dobar ‒ ali u tome i jeste stvar: ja sam se ne razmišljajući takmičio sa boljim igračima, postajao sve bolji da bih se i dalje takmičio sa njima na još višem nivou. Nikada ne bih mogao da postanem dobar kao najbolji momci, i bolje bi mi bilo da sam vreme potrošio na nešto drugo, a ne na takmičenje koje ne vodi nikuda.

Nešto slično važi i kada je reč o poslu: ljudi, uglavnom, previše pažnje posvećuju onome šta radi njihova direktna konkurencija, umesto da se posvete jedinstvenim i ambicioznim planovima.

Zasmejala me vaša odlična rečenica, „tanak... to je šifra za neplaniran“. S pravom se protivite modernom stanovištu koje je popularizovao pokret „tankih startapa“, da preduzetništvo treba tretirati, kako ste se izrazili, poput „agnostičkih ekspermenata“. Da li možete objasniti svima onima koji su za ideju tankog startapa, zašto je bolje imati loš plan nego nemati plan uopšte?

„The Lean Startup“ je dobra knjiga sa mnogim korisnim rešenjima, ali je previše veliki broj ljudi naučio da koristi „tankost“ kao opravdanje za nedovoljno promišljanje o onome što rade.

Loš plan je bolji od nikakvog plana, jer može makar da uputi na neki ambiciozan cilj. Na primer, „PejPal“ je izrastao iz servisa „PalmPilot“, softvera za plaćanje posredstvom mejla, ali je kompanija od početka pred sobom imala određen cilj. Zato je i uspela da izgradi ozbiljan posao, iako je jedna od osnovnih namera – da stvori valutu koja će zameniti američki dolar – ostala neostvarena.

Velike kompanije ne idu okolo nasumice tražeći poslovne modele; one polaze od određene predstave o tome šta bi budućnost učinilo drugačijom i boljom. „Spejseks“ želi da odvede ljude na Mars, „Tesla“ želi da ukine motorna vozila (koja su zavisna od naftnih derivata). Nema ničega „tankog“ u tome.

Uživao sam u poglavlju o konkurenciji i monopolu. Koje su neke od laži koje govore jedni drugima?

Veoma je teško objektivno razmišljati o tržištima; skloni smo da stvari posmatramo onako kako nama odgovara. Svaka kompanija sa velikim udelom na tržištu će preuveličavati opseg konkurencije sa kojom se suočava. Iz tog razloga se Gugl pretvara da je tehnološka kompanija koja ima mnoštvo aspekata pa stoga mora da se takmiči sa proizvođačima smart telefona, i onima koji se bave snabdevanjem „klaud“ prostora i proizvođačima automobila, umesto da prizna da su oni kompanija koja se bavi pretraživanjem i suštinski nema sa kim da se takmiči.

Protivnici monopola govore suprotnu laž: „Mi smo klasa za sebe“. Svaki vlasnik restorana će vam pričati priču o tome koliko je njegov restoran jedinstven, iako posluje u veoma teškoj, uglavnom ujednačenoj industriji niskih standarda. Tako, čak ne pokušavajući da vas zavaraju, ljuti konkurenti razglase svoju jedinstvenost na sva zvona, dok oni koji su zaista jedinstveni i uspešni to pokušavaju da sakriju.

Da li možete da nam date neke ključne savete kako, da upotrebim vaše reči, „čiste glave izgraditi monopol“?

Počnite od malog izolovanog tržišta i postanite dominantni na tom tržištu. Odnosno, svaki veliki posao je jedinstven, ali ovo pravilo je primenljivo na sve. Ako vas ne brine to što je vaše početno tržište previše malo, onda je verovatno preveliko. Nemojte se fokusirati na dodavanje previše sadržaja ili na bilo šta slično u početku – fokusirajte se na to da osvojite to malo tržište.

Jedan od najprivlačnijih pojmova u knjizi je „zakon moći“. Da li možete da ukratko objasnite o čemu se radi, i zašto to ljudi često ne shvataju i šta se može sa tim?

Naša teza o zakonu moći je jednostavna: veoma često, one stvari koje se čine da su jednake, zapravo su radikalno nejednake. To je svakom jasno do određene granice, ali to je jedna od onih istina koja se nikad ne može do kraja razumeti i usvojiti. Naše životno iskustvo je uglavnom linearno, i svi smo pristrasni kad je reč o egalitarizmu: većina momenata izgleda slično kao oni koji su bili pre ili koji dolaze posle, i većina odluka koje donosimo se minimalno razlikuju po važnosti. Zapravo, neki momenti nude jedinstvenu priliku, a neke odluke su značajnije od drugih i to gotovo neopisivo značajnije.

Počnite da tražite fenomene zakona moći i videćete ih svuda. Ako ste profesionalac, možda ćete udvostručiti razvoj jednog svog talenta umesto da sakupljate gomilu egzotičnih i nebitnih veština. Ako ste preduzetnik, možda je bolje da odlučite da se priključite nekoj velikoj kompanji koja se razvija umesto da sami gradite novu kompaniju.

Navedite jednu stvar koju biste želeli da čitaoci izvuku iz ove knjige?

Nemojte da gubite vreme takmičeći se sa drugima. Umesto toga, uradite nešto novo i vredno i jedinstveno – ima još puno toga što može da se uradi. Kao društvo i kao pojedinačni preduzetnici, moramo da izbegavamo i preterani pesimizam i preterani optimizam.

Ova mentalna stanja mogu izgledati kao suprotnosti, ali imaju istu samoukidajuću prirodu: pesimista nikada neće pokušati da uradi bilo šta novo ili drugačije, a neće ni ekstremni optimista, jer misle da će sve na kraju ispasti dobro, bez obzira šta radili.

U stvari, mi možemo da gradimo bolju budućnost, i možemo graditi veliki posao ‒ ali samo ako verujemo da je to moguće i uporno radimo na tome da to i ostvarimo.

Blejk Masters je poslušao sopstveni savet i pokrenuo je svoj startap pod nazivom „Judicata“, pravnu softver kompaniju u koju je uložio 2 miliona dolara sa Piterom Tilom.

Autor Metju  E. Mej
Izvor: americanexpress.com