Nevidljivi sati

Godinu i po dana posle anglo-američke premijere Laguna izdaje sada već pretposlednji roman Dejvida Mičela Nevidljivi sati. Sticajem okolnosti, inače vrlo temeljni Mičel čiji se romani čekaju i po nekoliko godina u međuvremenu je za godinu dana napisao novi, kratki roman smešten u magijaške propozicije Nevidljivih sata, jednog od svojih magnum opusa. Uprkos tome što možemo reći da je Dejvid Mičel postao autor koji se relativno redovno objavljuje kod nas, i ima svoj izdavački dom u Laguni, šteta je što se nije izborio za Uelbekov status da izlazi maltene sinhrono za internacionalnim izdanjima.

Nevidljivi sati su se 2014. godine našli u užem krugu za Man Buker nagradu što je plasman do kog je Mičel dospevao u nekoliko navrata. Zanimljivo je da sam roman tematizuje u jednoj narativnoj liniji život i rad internacionalno prihvaćenog i nagrađivanog bestseler pisca sa rukopisom iz domena visoke književnosti. I zbilja, ovo je ponovo roman vredan višegodišnjeg čekanja, žanrovski tobogan u kome pored Mičelovih tradicionalnih SF upliva u mejnstrim prozu, autor koketira i sa fentezijem, s tim što nikada do kraja ne otkriva da li je on ovde prisutan kao istinski deo sklopa događaja ili kao znak kolektivne demencije glavnih junaka.

Ipak, taj fentezi aspekt igra dovoljno značajnu ulogu da je roman u Gardijanu recimo recenzirala Ursula Le Guin a pred Lagunine prevodioce postavljeno je dosta izazova jer rukopis donosi nekoliko izvedenica iz tog fentezi-magijaškog segmenta kojima treba očuvati i poigravanje rečima i senzualnost engleskih izvornika.

Narativ je mičelovski epizodičan ali zapravo vrlo kontinuiran i koherentan, u rasponu od osamdesetih do sredine četrdesetih godina ovog veka kada je svet na ivici apokalipse usled energetske i ekološke krize. Kroz decenije, a zapravo vekove, odvija se dvoboj dveju magijaških grupacija koje u svoje redove primaju naizgled najobičnije građane sa skrivenim moćima. Socijalne tenzije svakodnevica u raznim vremenima prelamaju sa tim drevnim sukobom i rezultiraju višeslojnom i dinamičnom pričom.

Mičel uspeva da stvori vrlo živopisnu galeriju likova u ovom romanu, kao i svojevremeno u Atlasu oblaka, a kao noseći izdvaja se Holi Sajks po svojoj ključnoj ulozi u narativu i aktivnom prisustvu u uvodnom i završnom poglavlju. Slično je i sa zapletima, pojedini među njima imaju veću autonomiju od drugih, po čemu je Mičel poznat – uostalom jedan minjon iz romana number9dream adaptiran je u kratki film koji je bio nominovan za oskara. U Nevidljivim satima, za takvu sudbinu kandiduje se pripovest pisca Krispina Heršija koju bih lako mogao da zamislim kao vrhunsku samostalnu novelu.

U tom se se verovatno krije i ključno obeležje Mičelovog rukopisa, veština da izgradi briljatne detalje i celine unutar celine a da nijedna od njih ne izgleda kao višak ili lepo oblikovani kancer koji narušava celovitost dela.

Otud primedbe da su Mičelovi romani samo kolekcije snažno povezanih kratkih priča uvek mogu da se pojave, ali ipak ne mogu da opstanu.

Paradoksalno, ono što se moglo ispostaviti kao neuralgična tačka ovog kvintesencijalno mičelovskog romana jeste baš upliv fentezija koji romanu daje jasnu horizontalnu koheziju ali bi pojedinim čitaocima mogao remetiti njegovu vertikalu, kao sloj koji nije morao biti tu. Kao čitalac, nisam imao problem sa tim iako zapravo ne volim fentezi, štaviše imam otpor, ali na osnovu ranijih susreta sa Mičelom znao sam da će moje čitalačko strpljenje biti nagrađeno. No, čitaoci koji dele moj otpor prema fenteziju a nisu upoznati sa piščevim opusom mogu sa manje strpljenja prići tom segmentu romana. Kada se podvuče crta, to je zapravo vrlo značajan sloj jer predstavlja Mičelovu borbu sa ličnim demonima i pokušaj da estetizuje susret sa autizmom u vlastitoj okolini kroz tematizaciju jurodivosti.
 
S druge strane, ako se fenteziju priđe i u najčistijoj formi žanrovskog ugođaja, Mičel ga je ispisao sa izuzetnim osećajem za detalje, situacije i razvijanje napetosti. Ovo je jedan od onih vrlo uspelih primera kada autori visoke književnosti primene svoju veštinu na žanrovske obrasce sa punom pažnjom i poštovanjem.
 
Mičelov rukopis je na mikronivou vrlo dikensovski ali su strukture kojima se služi često vrlo pinčonovske i time ostavlja utisak pisca koga nisu zaobišli savremeni filmski uticaj svođenja narativa a opet je očuvao literarni zamah književnika koji ne razmišlja o drugim formama i slobodno se kreće kroz svetove svojih junaka. Kad je o filmu reč, pored kratkog filma koji sam već pomenuo, Mičel je dobio pompeznu i vrlo zanimljivu ekranizaciju romana Atlas oblaka. Ipak, i Nevidljivi sati, iako nisu zvanično ekranizovani umnogome su inspirisali letošnju seriju Vahovskih Sense8.

Mičelova postmoderna crta u ovom romanu postiže suptilne vrhunce kroz stvaranje ubedljivih detalja koji su izmaštani, mada čitaocu ne bodu oči, i kasnije vrlo fino igraju svoju ulogu. Za razliku od Kronenberga u romanu Progutana koji se koristi sličnom tehnikom izmišljajući detalje kako bi plasirao svoje poente do tačke da neke potvrđene činjenice deluju izmišljeno (poput japanskog porno serijala Elderly Caregiver ili otmice Šin Sang-oka – o kojoj moćete čitati u izvanrednoj knjizi Produkcija Kim Džong Il Pola Fišera) kod Mičela je to upravo obrnuto, za neke izmišljene detalje zbog njihove uverljivosti čitalac ne veruje da ne postoje. Štaviše, kada nazive nekih od tih detalja ukucate u Google, shvatićete da su čitaoci zaista pokušavali da ih nađu.
 
Ako zaista prihvatimo premisu da je Mičelov opus svojevrsni uber-roman u kome će njegov opus biti zaokružen kao zasebno delo, onda se Nevidljivi sati definitivno moraju posmatrati kao jedno od temeljnih ostvarenja uz Atlas oblaka i Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta.

Slično Atlasu oblaka (i Ghostwrittenu koji verovatno i ponajviše može biti kritikovan kao skup pripovedaka spojenih u celinu), i Nevidljivi sati ostavljaju utisak nekoliko knjiga pročitanih u jednoj. Samo kod Mičela taj utisak deluje kao proizvod višeslojnog rukopisa a ne piščeve nespremnosti da se odrekne viškova u tekstu.
 
Autor: Dimitrije Vojnov
Izvor: beforeafter.rs