Nestvarno a stvarno: „Moja baba Radenka je postala najbogatija žena na svetu“

Živojin Žika Petrović je direktor i glavni urednik TV Brainz iz Beograda i Lagunin hit-pisac. Potpisao se na tri knjige, objavljene u poslednje tri godine: „Nestvarno a stvarno“, „Do viđenja!“ i „Nestvarno a stvarno 2“.

Poslednja knjiga Živojina Žike Petrovića (51) upravo je izašla ispod štamparske prese i već se našla među 10 najprodavanijih naslova iz sfere publicistike. Pred vama je intervju sa ovim nestvarno zabavnim piscem romansirane dokumentaristike, koji ne krije da priča sam sa sobom i da ponekad sam sebe slatko nasmeje.

Sa 15 godina žmureći ste popravljali televizore EI Niš. Da li sada, kada zažmurite, vidite sebe kao pisca?

Danas mi je dovoljno samo da trepnem, pa da vidim neku novu priču, interesantnu knjigu, zanimljiv projekat, ideju… Živopisne slike mi bljesnu u trenu, a kada zažmurim obično kao beba zaspim.

Šetajući grobljem, dobili ste ideju za vašu hit-knjigu „Do viđenja“. Šta je smrt: kraj ili početak priče?

Zavisi iz kog ugla gledate, da li odozgo ili odozdo… Za Dragu Mitrićević, glavnu junakinju pomenute knjige, ovo je sigurno bio novi početak i svanuće. Iako smo svedoci veoma česte pojave u našem društvu da ljude i njihova dela u potpunosti upoznamo tek nakon njihove smrti, ja ipak radije radim sa živima nego sa mrtvima.

U vašoj knjizi „Nestvarno a stvarno 2“, u poglavlju „Ispraćaji za pamćenje“, opisujete veoma plastično posmrtne ostatke Nadežde Petrović. Spadate li u hladnokrvne osobe koje bi imale srca da prisustvuju ekshumaciji?

Preneo sam autentične događaje iz tog perioda, iz vremena koje je bilo prepuno takvih i sličnih dešavanja prouzrokovanih ratnim nedaćama, te je tako možda i napaćeni narod emotivno onemoćao. Sa druge strane, kada se bavite naučnim istraživanjima, proučavanjima i analizama, svakako da na svet i prirodu gledate zdravorazumski, te bi moja senzitivnost verovatno bila ukroćena ako bih nekada prisustvovao takvom ili sličnom činu.

U svojoj novoj knjizi oživeli ste Jovana Jovanovića Zmaja i ogromnu ljubav njegovih savremenika prema nesrećnom pesniku. Da li je poštovanje prema velikanima zamrlo u Srbiji?

Pre bih rekao da je zakopano nego zamrlo, jer smo svakodnevno zasuti raznim manje ili više nepotrebnim informacijama i vestima, poluistinama i senzacijama, pa za umne, kvalitetne i nadarene ljude skoro da nema mesta, čak ni u Aleji velikana.

Imate li svoje bajalice, amajlije i striktna pravila za ulazak u arhive? Da li ste srećne ruke prilikom „kopanja“ po arhivskoj građi?

Pu, pu, pu, nisam sujeveran, ali da se ipak pomerim s mesta, i kucnem u drvo… Šalim se malo, naravno, gde ima obrazovanja – nema vampira. Jedino pravilo koje sledim i redovno ga u svemu primenjujem je upornost. Ta istrajnost je veoma važna, a primetio sam da mnogima nedostaje, i to posebno u današnjem vremenu kada sa jedne strane imate skoro savršenu tehnologiju i znanje, a sa druge, mnoge stvari ne idu baš kako treba, zapinju, pa onda ljudi vrlo lako i brzo odustaju ili pak posežu za amajlijama ili bajalicama. Ukratko, molite se Bogu, ali veslajte ka obali.

Koga biste od svojih predaka stavili najpre u poglavlje svoje knjige „Dobri i neobični ljudi“?

I sa očeve i sa majčine strane mnogi su bili vrsni, plemeniti i znameniti ljudi – heroji, ali evo ako me baš pitate onda bih izdvojio baba Radenku Lalović. Iako nepismena, ona je postala najbogatija žena na svetu: u bračnoj zajednici sa deda Ilijom izrodila je šestoro dece, pet sinova i jednu ćerku, moju majku, i sva deca su postala genijalni naučnici, profesori, lekari…

Jedan od junaka vaših priča, kragujevački Čarli Čaplin, umro je zbog neostvarene ljubavi. Da li bi to vama moglo da se desi?

Dve stvari ne možete da kupite parama – sreću i ljubav. Ja sam imao sreću da me je ljubav oduvek oživljavala, a ne ubijala.

U knjizi „Nestvarno a stvarno“ pišete o Stani Kovačević, koja je toliko volela svog muža, da je, kada je on mobilisan, i sama obukla uniformu i otišla s njim u rat. Koliko vam je trebalo istraživačkog rada da stvorite celoživotnu priču o srčanoj ali anonimnoj Stani?

Imao sam tu nestvarnu, a stvarnu sreću da u nekoliko zapisa, autentičnih svedočenja tadašnjih boraca, kao i pismenog iskaza same Stane, dobijem potpunu sliku. Sa otkrivanjem svakog novog podatka delići su se sklapali u celinu i doveli do zaista nesvakidašnje priče o hrabrosti i ljubavi.



Kada i gde ste „naleteli“ na istorijsku činjenicu da je šofer jednog od predsednika Narodne skupštine, Dušan Ivanović, postao otac jedine parlamentarne bebe u Srbiji? Da li vam je odmah izašla pred oči scena kako ponosni tata odlazi kod sveštenika da upiše dečaka u knjigu rođenih? Razmišljate li filmski?

Ramišljam režiserski! Čak i zapisujem neke filmske scene koje doživim, ili kroz rad uočim, ali pretežno su to komične, nestvarne slučajnosti, kadrovi koji me zabavljaju i oraspolože, što često dovodi do toga da se sam sa sobom slatko smejem. Eto vidite, i onu čuvenu igricu „priča sam sa sobom“, odavno sam prešao…

Volite li da proučavate stare fotografije, da ih uveličate i istražujete detalje?

Da, obožavam to! Više puta mi se desilo da sam iz neke, na prvi pogled obične stare fotografije, i to upravo uočivši mali detalj, otkrio neverovatne činjenice, povezao neke informacije i kasnije to istražio te pretočio u još jednu nestvarnu, a stvarnu priču.

Otvorili ste prvu školu za računare, prvu menjačnicu, prvu privatnu poštansku dostavu… Pokrenuli ste prvi časopis o tehnološkim inovacijama. Bili ste prvi prodavac pejdžera u Srbiji. Napisali ste prvi dokumentarni triler u Srbiji. Ima li pionirska medalja i svoju tamnu stranu? Šta se ne zna o pionirima a valjalo bi da se zna?

Nositi epitet inovatora, bilo u naučnim, privrednim ili bilo kojim drugim društvenim oblastima, posebno u sredini koja ne odiše baš visokim obrazovanjem, vuče sa sobom i pregršt nevolja i prepreka, a najveća je sigurno strah kod ljudi koji se javlja od nepoznatog, od novog. Biti korak ispred drugih, primenom inovativnog pristupa, naročito u privrednim aktivnostima, vrlo je važno kako biste se istakli i odmetnuli od konkurencije, ali ukoliko ste već malo dalje otišli sa inovacijama, da kažem dva koraka, onda postoji velika verovatnoća da vas tržište neće razumeti, te samim tim neće ni prihvatiti, jer će strah od tog novog proizvoda ili usluge nadvladati njihovu kupovnu želju. Zato, pored inovativnosti, na ovom tržištu morate i vrhunski balansirati, te hodati po toj ivici budućnosti, a to je opet umeće.

Izjavili ste da čovek ne može da predvidi sudbinu jednog posla ali da bi trebalo da ga radi srcem. Isplati li se biti pisac, čija olovka piše srcem? Imaju li vaše knjige svetlu budućnost?

Kada poslu pristupite kao da vam je to hobi, kada jedva čekate da ga obavljate, žudite za njim, izgarate u želji da nešto stvorite, popravite, izgradite ili smislite… znajte da vam je uspeh zagarantovan. Sve ostalo je tavorenje bez svetle budućnosti.

Vaša zanimanja su raznolika a uključuju i medicinu. Otkrijte nam kako negujete svoje zdravlje i mladolik izgled?

Pre bih rekao da je za moj, kako vi kažete, mladalački izgled zaslužna sociologija više nego medicina, jer svakodnevni rad, druženje i učenje uz mlade genijalce, vrsne studente i akademce je ono što mi unosi, ali i održava, vedar i mladalački duh, a kada je duh mlad onda je sve lako. Šalu na stranu, svakako da tu i genetika igra važnu ulogu.

Kako se završila vaša potraga za osnovcima iz Srbije koji nose ime Živojin?

Auh, „Živeo Živojin“ je bila fenomenalna akcija! Baš sam srećan što je tako lepo bila prihvaćena u javnosti i medijima, a za ta četiri meseca tokom 2014. godine, kada sam neumorno špartao Srbijom uzduž i popreko tragajući za „malim“ Živojinima, starosti do 14. godina, pronašao sam ih ukupno 24 i mogu vam reći da su svi divni, lepo vaspitani i veoma vredni!

Šta je najnestvarnija stvarna stvar na svetu?

Priroda! Zamislite koliko se i čime se sve čovek trudi da je uništi, da je zaustavi, pokori, koje sve naučne metode kao i one druge upotrebljava da bi vladao prirodom, da bi kontrolisao pojave u njoj, da je zgazi, i opet se ona opire, pobeđuje i uporno toleriše takva ponašanja ljudi. Mi smo realno gosti na planeti Zemlji, „stigli“ smo tek pre nekoliko miliona godina i odmah hoćemo da vladamo njom koja je milijardama godina stara i postojana – e to je stvarno nestvarno.

Razgovarala: Branislava Mićić
Izvor: onamagazin.com