Osama i Sibir nesuđenog slikara
Iako zna da rat nije ni tržišna, ni zahvalna tema, pisac hit romana „Top je bio vreo” otkriva koji umetnički poriv ga tera da mu se stalno vraća i zašto književnici moraju da pišu i scenarije za televiziju i film.
U decembarskom sumiranju utrošenih 365 dana, pre nekoliko godina, Vladimir Kecmanović (1972) u „Politikinoj“ anketi napisao je da sport nije najznačajnija sporedna stvar na svetu, mada danas kaže da je zbog zdravlja važno baviti se sportom.
Šta je onda najvažnije u životu našem nagrađivanom piscu, autoru romana „Sadržaj šupljine“, „Poslednja šansa“, „Feliks“, „Top je bio vreo“, „Sibir“, „Osama“; zbirki pripovedaka od kojih je za onu „Kao u sobi sa ogledalima“ dobio Andrićevu nagradu za 2017, scenaristi, uredniku…?
Da li su mu važne, na primer, umetnost, knjige, nespretno pitamo?
Umetnost je moj primarni posao, pa ne mogu da odgovorim tako. Svakom je važno ono što lično voli.
Nema mora za budućeg slikara
Odrastao je u porodici gde su knjige bile „nadohvat ruke“, otac univerzitetski profesor, majka lektor, ali Vladimira niko nije terao da čita. O književnosti nije razmišljao ni kada je došlo vreme za studiranje. Hteo je da se bavi slikarstvom.
„Generalno, uvek me je privlačila umetnost. Ako su roditelji nešto radili pre je to bilo da me odgovore od tog posla, nego da me podstaknu. Mislili su da je bolje da izaberem da radim nešto – obično.“
Umesto kista da se uhvati olovke, tačnije tastature, presudila je, izgleda, lenjost – ne baš pohvalna osobina.
„Voleo sam da slikam i svi su govorili da imam talenat. Kada je došlo vreme za prijemni na Likovnu akademiju, otišao sam kod profesora koji je trebalo da me sprema. Govorio je: 'Sad ćeš da radiš ovo, pa ispravimo. Onda dođeš crtaš nešto drugo, ispravimo i tako celo leto.' Pitam: 'A more?' On kaže: 'Nema mora, ako hoćeš da budeš slikar.' I ja upišem književnost i odem na more. Možda sam pogrešio, šta znam. Sada mi se slikarstvo čini lepšim poslom. S druge strane, niko mi ne brani da slikam.“
Posle završene gimnazije u Sarajevu, fakultet je upisao i završio u Beogradu u kome živi od 1991. Preselio se pre početka rata i dolazak u novu sredinu nije bio posebno traumatičan. Baba i deda su mu nekada živeli u Beogradu, bilo je tu i mnogo rodbine, pa je često boravio u prestonici.
„Nisam se u Beogradu osećao kao u tuđem gradu, jedino mi je u početku smetala veličina grada. Ako sam hteo da se vidim sa nekim, morao sam da zakazujem. U Sarajevu za tim nije bilo potrebe. Vrlo brzo sam shvatio da je to prednost jer ne viđaš ljude koje ne moraš.“
Njujorku se često vraća
Nostalgiju nije osećao ni sa devetnaest godina, ni kasnije. Otkriva da je oduvek znao da mu adresa neće biti sarajevska, a njegovu odluku da ode iz rodnog grada verovatno je samo ubrzala atmosfera koja je u Sarajevu vladala pre samog rata.
Nedugo posle vojske, Kecmanović je proveo nekoliko meseci u Sjedinjenim Državama. Dobio je ponudu da ostane na univerzitetu Grand Rapids, u državi Mičigen. Odbio je.
„Razmišljao sam nekoliko dana pa prelomio da se vratim. Mislim da nisam pogrešio. Generalno, nisam sklon jalovim razmišljanjima: šta bi bilo kad bi bilo. Međutim, da sam imao priliku da budem u Njujorku, najverovatnije bih odlučio drugačije. To je grad koji nije Amerika. Često mu se vraćam. Njujork je centar sveta u kome je malo loših karakteristika stvarne Amerike“, kaže naš sagovornik i dodaje da bi život van Srbije, njegovog jezičkog prostora, nametnulo promenu zanimanja.
Istina je da profesija književnika posao bez radnog vremena, ali priznaje da se ne drži pravila da bi pisci trebalo da pišu svaki dan. Otkiva da je kampanjac kada piše za televiziju, scenarija, tekstove za novine… Međutim, romane ne piše u cajtnotu: na njima ponekad radi godinama, najčešće noću. Tako je navikao, mada nije od onih koji zahtevaju sterilnu atmosferu. Ne smeta mu gužva, ne mora da se osami, isključi telefon.
Gde se izgubila književna kritika
Dok razgovaramo, u kafeu u blizini „Politike”, mobilni telefon je na stolu. I paklica cigareta. Za razliku od drugih sagovornika kojima su pogledi i prsti neprestano na uređaju, Vladimir se češće hvata upaljača i „laki strajka”. O dominaciji tehnologije gaji praktičan, istovremeno liberalan stav.
„Svaki pritisak da se izbegava tehnologija dovodi do udaljavanja od okoline. Fejsbuk imam. Drugi su mi otvorili nalog zbog igrica. Koliko sam posvećen tome govori da ni sliku nisam zakačio. Instagram i Tviter nemam.“ Objašnjava i dodaje da Tviter sve više postaje zamena za pisanje u novinama.
Razumeti mlađe
„Ono što je bilo važno mojoj generaciji, nije bitno današnjim tinejdžerima. Poput vršnjaka, kćerka sve manje čita, dok je kao mala bila sklona knjizi. Ne teram je ni na šta, kao što joj ništa ne ograničavam. Nisam strog otac. Ako je bude vuklo, sama će se vratiti čitanju“, kaže Kecmanović.
Da li je tehnologija učinila da živimo u vremenu skribomanije?
„Apsolutno. Pojedine kolege pisce i scenariste pitam, jer mi stvarno nije jasno, kako uspevaju da bilo šta napišu kada su 24 sata na društvenim mrežama. Nešto stalno komentarišu, svađaju se. To je neverovatno gubljenje vremena. Bolje je biti u kafani, družiti se, nego čačkati po ekranu. Društvene mreže više ugrožavaju štampane medije koji se bore sa padom tiraža, dok se knjige još nekako drže“, zaključuje Kecmanović.
Takođe, veruje da je književna kritika danas potpuno obesmišljena i da ne postoji nikakav reper za vrednost onog što se napiše.
„Kako kaže jedan moj kolega, 'danas pisci igraju utakmicu bez sudije'. S druge strane, dobro je što ne zavisite od 'namćora' koji su nekad mogli ozbiljno da podignu ono što im se sviđa i napakoste onome što im se ne sviđa. Književna kritika je često stvar ličnog ukusa, ali i ličnih i političkih bliskosti i omraza. Sve se manje čitaju književni časopisi. Honorari za objavljene kritike u novinama su katastrofalno niski. Književna kritika više nema nikakav uticaj na prodaju knjige i njen život kod čitalaca“, smatra Kecmanović.
Teže je nasmejati publiku
Da bi obezbedio ličnu slobodu i pisao onako kako želi, prihvatio se posla za televiziju i film. Napisao je scenario za dve sezone hit serije „Senke nad Balkanom”, bio je koscenarista filma „Neprijatelj”... Trenutno je u pregovorima za jedan sitkom. Raduje se tome jer voli da se igra sa humorom i kaže da je teže nasmejati nego rastužiti publiku. Na ovu vrstu angažovanja gleda kao na staru priču i podseća primerima da su u Americi, pre više od pola veka, mnogi značajni pisci živeli upravo od pisanja scenarija.
Ali, zato je tema novog romana na kome radi daleko od humora, ono što je već u svojim romanima obrađivao – rat devedesetih. U novom štivu postavlja sukob u centralnu tačku iz koje se prelama prošlost i budućnost.
„Rat kao tema nije tržišna, ni zahvalna, ali je stvar moje potrebe, umetnički poriv. Sve druge teme o kojima bih pisao su manje-više opšte i manje su autentične od tog nesrećnog sukoba na ovim prostorima. Kroz tranziciju, na primer, gotovo identično prolazi cela istočna Evropa, autentičnost je uslov da knjiga bude zanimljiva. Zašto bi, na primer, neko čitao knjigu kako je to u Srbiji, samo u drugom pakovanju“, pita se pisac.
Najbolje tek sledi
Vladimir Kecmanović je dobitnik stipendije Fondacije „Borislav Pekić”, ovenčan je najznačajnijim srpskim književnim priznanjima: „Branko Ćopić”, „Meša Selimović”, „Andrićeva nagrada”, Pečat vremena „Hit libris”… Ne razmišlja puno o tome da li je već napisao epohalno delo ili ga ono čeka u budućnosti. „Većina umetnika veruje da je najbolje tek pred njima i to je neophodno kako bi imali motivaciju da dalje rade. Kada sam napisao 'Osamu' pomislio sam da je to najbolje. I dalje mislim tako, mada mnogi više vole roman 'Top je bio vreo'.“
Autor: Andrijana Cvetićanin
Izvor: Politikin Magazin