Misterija milionerke Drage Mitrićević: Evo zašto su Beograđani podrhtavali na pomen njenog imena

Novi roman Živojina Petrovića, pod nazivom „Do viđenja!“, predstavlja prvi srpski dokumentarni triler. Radnja nas vraća u stari Beograd, davne 1933. godine, i prikazuje ćudljivu, imućnu staru gospođu – Dragu Mitrićević, koja širi veo misterije gde god da se pojavi. Budući da je sama živela u velelepnoj kući u centru prestonice, svakojake priče su kružile o njoj. Jednog dana, Draga iznenada nestaje…



Sa Živojinom Petrovićem smo porazgovarali o starom Beogradu, principima istrage tadašnje policije, kao i o Draginom nesvakidašnjem, ali zaboravljenom životu, koji je autora inspirisao da ga dublje istraži time što je na njenom nadgrobnom spomeniku primetio dve reči – Do viđenja…

U Vašoj novoj knjizi bavite se misterioznim nestankom Drage Mitrićević. Ko je bila Draga i zašto su građani podrhtavali na pomen njenog imena?

Multimilionerka Draga Mitrićević, tajanstvena starica, skrivena od očiju javnosti, a ujedno i najpoznatija usamljenica koja je nosila samo jedan ofucani kaput, otrcani šešir i crnu bluzu kojom je prekrivala revolver zadenut u pojasu dok je ostalih sedam pištolja, tri sablje, jednu dvocevku i dve puške gluvare rasporedila po praznoj kućerini od 2.000 kvadratnih metara u kojoj je sama živela.

Svakodnevno je ostajala dužna u pekari po dinar, dva, dok je šesnaest štednih knjižica svih tadašnjih banaka koje su glasile na njeno ime, sa upisanim milionskim iznosima, sakupljalo prašinu na dnu jedinog ormana u kući. Bilo je dovoljno da je mrko pogledate na ulici pa da potegne revolver i pojuri vas, a ništa se lepše ne biste proveli da ste kojim slučajem zastali ispred njene kapije. Baba Draga, kako su je zvali, nikog nije volela niti je sa nekim komunicirala. Volela je samo svoje blago sakriveno duboko u sefovima tadašnjih banaka.

Iz kog razloga nije komunicirala sa rodbinom?

Neopisiv strah da će je ubiti, otrovati ili je se rešiti na neki drugi podmukli način, kako bi se dočepali njenog bogatstva. Ovo je verovatno u velikoj meri i bilo opravdano, jer takav pritisak od strane rodbine, komšija i poznanika da joj priđu, ali samo sa jednim ciljem, kako bi joj tražili neku uslugu, sigurno je uticao na to da se vremenom skroz povuče u svoje odaje, zatvori u kuhinju na spratu kuće i kroz prozor posmatra prolaznike stežući čvrsto u nedrima tajanstveno zapečaćeno pismo crvenim voskom, koje se smatralo njenim testamentom.

Za vaše čitaoce eksluzivno izdvajam jednu scenu kada se dalja rodbina konačno probila do nje u nameri da joj zatraži novac za lečenje člana familije:

– Nije to ništa za vas. Dve do tri hiljade. Uzmete samo taj ključ koji već držite u rukama, stavite ga u bravu od kase i stvar je gotova - reče jedan od rođaka.
– Šta da stavim u bravu!? Ključ!?
Kako to reče, Baba Draga hitro istrča iz sobe, ode pravo u klozet, te baci ključ u slivnik...



Budući da je sama živela u velikoj kući u Ulici kralja Milana 5 – sa dva nemačka ovčara, gusanom i kokoškama – svojim sugrađanima je predstavjala misteriju. Koje su to priče kružile o njoj?

Bila je suvlasnik više fabrika, preduzeća i fondova širom Srbije, promenila je na desetine advokata, petljala i kombinovala razne peripetije sa mnogim bogatašima, udruženjima, a pritom dugovala svima i svakome. Tužila se, raspravljala, jurila i natezala oko svakojakih poslova, te je sve to samo dogrevalo razne priče o njoj koje su se u šapatu širile prestonicom.

Nadgrobni spomenik, od crnog švedskog mermera, koji je nevoljno kupila u Beču za porodičnu grobnicu je i danas verovatno najveći na Novom groblju. Mesec dana je trajao transport iz Austrije, a ta kupovina i sama postavka istog je prouzrokovala sudski spor koji je trajao čitavih dvadeset godina. Možete misliti kakve su druge priče o njoj kada ni ovaj detalj oko porodičnog spomenika nije prošao bez velike pompe.

Zašto je Radi Popoviću, načelniku Odeljenja beogradske kriminalističke policije, ovo bio ključni zadatak u karijeri?

Uh, mučeni Rada Popović, šta je on sve preživeo i doživeo u tom predmetu. Nakon dvanaest sati popisanja blaga Drage Mitrićević u najvećem sefu Izvozne banke na Terazijama, Rada je izašao narogušen, jer mu je odmah bilo jasno da će ovo biti najintrigantniji slučaj za štampu, a samim tim i za javnost. A tek kada je zagazio malo dublje u predmet, shvatio je da je to do tada najveći slučaj u beogradskoj policiji, i to po svim merilima. Još je bilo posebno to što je slučaj baš njemu pao u ruke. Nema ko ga nije zvao i zapitkivao od gradskih i državnih glavešina, političara, ministara, ali i građana – što javno što anonimno. Pritisak je bio neverovatan.

U knjizi navodite i da je policija prvi put ikada angažovala i čudotvorca da telepatijom istraži ovaj slučaj. Šta je bilo posredi, pa su se odlučili za takvu akciju?

Nakon tri godine besomučne istrage, svakojakih dogodovština, zapleta i delimičnih raspleta, nemoćan i izmoren, načelnik beogradske kriminalističke policije je zvanično angažovao jednog vidovnjaka da pomogne u istrazi. Bio je to presedan koji je izazvao neviđeni skandal, ali ostavimo malo detalja i za uživanje u toku čitanja knjige.

Koje saznanje vas je navelo da istražite priču o Dragi i da tome napišete knjigu?

Šetajući često jedinstvenim muzejom na otvorenom, odnosno istražujući u najvećoj i najbogatijoj galeriji skulptura u Srbiji – po Novom groblju u Beogradu, zapazio sam pri dnu jednog velikog starog spomenika, koji se nalazi na trećoj parceli, uklesane dve reči koje su me nekako hipnotisale – DO VIĐENJA! Odmah sam znao da će to biti posebna priča, van edicije „Nestvarno, a stvarno“, koju godinama gradim i objavljujem, i nisam se prevario. Pred vama je sada detaljno istažena knjiga sa obiljem podataka koje sam dve godine sa raznih strana sakupljao i pronalazio.

Pomenuli ste dve reči na njenom nadgrobnom spomeniku. Prema vašem mišljenju, na šta se zapravo odnose?

Možda baš ovo. Ovaj intervju. Ova knjiga. Upoznavanje sadašnje javnosti sa Dragom Mitrićević. Njena poruka – do viđenja – lebdela je do danas.

Autor: Dušan Veselinović
Izvor: Telegraf.rs