Milisav Savić: Lepše je biti junak knjige nego njen pisac

Da bi se sprečila spisateljska inflacija, jedan nemački pesnik je predlagao da se poezija piše (tetovira) na čelu. Parčence za pisanje, a i boli! Pesnici bi tada pazili šta pišu, kaže čuveni književnik Milisav Savić.

Nedavno je objavljeno da je zbiru svojih značajnih priznanja dodao i prestižnu nagradu „Podrum Radovanović“ – neprikosnoveno posebnu i izuzetnu iz više razloga. Između ostalog, o njoj odlučuje književni vrh ove zemlje – Duško Kovačević, Vida Ognjenović i Živorad Đorđević, predstavnik pokrovitelja, a i dobijaju je oni koji su među najboljima najbolji (dosadašnji laureati su Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, Dragan Velikić, Vida Ognjenović, Radovan Beli Marković i Duško Novaković).

Nezvanično, pobuđuje veliku znatiželju budući da podrazumeva 300 boca odličnog vina koje se laureatu isporučuju u ritmu i količini koju sam određuje, pitanje je – ko je koliko, kako, gde… nagrade potrošio.
U obrazloženju se apostrofira da je sedmi dobitnik „znameniti i višestruko nagrađivani srpski prozni pisac, književni istoričar i prevodilac Milisav Savić“.

Trebalo bi i vremena i prostora za tek samo osvrt na njegov kvalitetom i kvantitetom bogat opus od preko 25 naslova, čemu treba dodati prevodilaštvo, antologije, pedagogiju. Pomenimo tek nekoliko proslavljenih knjiga: „Bugarska baraka“, „Mladići iz Raške“ (pripovetke), „Topola na terasi“, „Ožiljci tišine“, „Pepeo, pena, šapat“ (romani), „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“, „Mali glosar kreativnog pisanja“ (multižanrovske), „Dolina srpskih kraljeva“ (eseizirana studija)…

Da li Vas je iznenadila nagrada „Podrum Radovanović“?

Jeste. Mislio sam da sam završio s nagradama. Nagrade su potrebnije mlađima.

Ipak, šta Vam ova znači?

Nagradu mi je dodelio ugledni žiri. Trudim se da pišem za talentovanije i bolje od sebe, ali nevolja je u tome što često nisam uspevao da ih nateram da pročitaju to što pišem. (Usput rečeno, pisci najmanje čitaju knjige svojih kolega!) Eto, nagrada me je uverila da su ti bolji, lucidniji i uspešniji pročitali neke moje knjige. Lepo je i naći se u društvu prethodnih dobitnika, impozantan spisak, vrh naše književnosti. Lepo je i dobiti toliku količinu izvrsnog vina. Većina ostalih nagrada sastoji se od parčeta papira.

Vino u Vašoj literaturi i životu?

Pripadam generaciji koja je smatrala da bez vina, bez „pjanstva“ nema dobre literature. Moji književni počeci vezani su za kultnu kafanu beogradske boemije „Kod Prešrenove kleti“ (nema je odavno). Svet smo delili na vinopije i trezvenjake. Ove druge smo prezirali. U vinu je stanovala mašta. I ljubav. I sloboda. U ljubavnim fragmentima mojih romana „Hleb i strah“ i „Ožiljci tišine“ ne može se bez vina. Vino je i fina erotika.

Nedavno je završen 66. Sajam knjiga. Vaš utisak?

Evo dobre stare manifestacije koja se ne da i opstojava, kada je, uglavnom, sve drugo iz starih dobrih vremena bukvalno uništeno. Mada ovaj Sajam nije ni primaći onima iz moje mladosti. Jer to su bili sajmovi jedne velike zemlje sa velikom književnošću.

Šta mislite o eventualnom preseljelju Sajma na drugu lokaciju?

Voleo bih da ostane na istom mestu. Ali čisto sumnjam da Sajam može izdržati pred grabljivim pipcima kapitala-hobotnice. Nije izdržala ni Prosveta pod mojim rukovodstvom, iako sam imao nepodeljenu podršku i pisaca i medija. Da li se iko danas seća Nolita, Bigza, tribine „Francuska 7“ i još nekih kultnih institucija?

Nagrade uvek otvaraju i pitanje osvrta na radnu biografiju. Kada se osvrnete na književne decenije iza sebe, šta je prva pomisao i osnovni utisak?

Da sam pisao po vodi. Pomisao na suvo lišće koje vitla, vetar… Ponekad pomislim da bi bilo bolje da sam ostao učitelj skijanja na Kopaoniku nego što sam se upustio u spisateljsku avanturu. Lepše je biti junak knjige nego njen pisac. Ne treba žrtvovati život zarad pisanja. Lep primer je Rembo: u mladosti je napisao pregršt antologijskih pesama, a onda se upustio u šverc oružja u Africi. Ne žalim se: nisam iskrivio kičmu ispred kompjutera. Da bi se sprečila spisateljska inflacija (čini mi se da je trenutno više pisaca nego čitalaca), jedan nemački pesnik je predlagao da se poezija piše (tetovira) na čelu. Parčence za pisanje, a i boli! Pesnici bi tada pazili šta pišu, ne bi se usuđivali da štancuju ode diktatorima, jer se one, istetovirane, ne mogu izbrisati.

Kada je reč o nagradama koje ste dobili, nemoguće je zaobići činjenicu da ste vratili Ninovu nagradu koja Vam je pripala za roman indikativnog naslova „Hleb i strah“. Kako danas gledate na to?

Kako drugačije nego kroz šalu? Moj gest je doprineo da su dva ili tri broja NIN-a imala najveći tiraž u istoriji ovog lista, jedan broj morao je čak da se doštampava. A pošto sam pored plakete i vratio novčani iznos (koji je preko noći inflacija smanjila na minornu sumu), u NIN-u su zaključili da ne bih vratio nagradu da sam dobio neke pristojne pare, pa da spreče eventualne slučajeve, već od sledeće godine povećali su enormno novčanu naknadu, tako da me je Žika Pavlović, naredni dobitnik, odveo na ručak. Rekao je: zaslužio si! U svakom slučaju, tada je književnost nešto, u društvenom smislu, značila. Nekad opojna ruža sa bodljama, danas je književnost mahom sparušeno ili plastično cveće. Odavno su uthinuli književni vetrovi koji sprečavaju da nam nebo nad glavama ne premreže pauci.

Od „Bugarske barake“ do „Doline srpskih kraljeva“, da pomenemo jednu od prvih i jednu od poslednjih Vaših knjiga, koja Vam je bila najveći izazov?

Nema tu pravila. Knjige koje sam uradio iz prve ruke, olako, često su imale bolju prođu (kod kritičara) od onih koje sam glancao. Naporan a uzbudljiv izazov bila je potraga za toponima iz naše epske poezije. Bio sam u Hilandaru i Skadru, lomatao sam se po vrletima iznad kanjona Tare u potrazi za ostacima grada Pirlitora, u Islamu Grčkom posetio kulu Stojana Jankovića u Makedoniji, razgledao manastire u Prilepu, Nagoričnu, Lesnovu i Krivoj Palanci sa portretima srpskih vladara, Kosovo sam, pod NATO okupacijom, uz pomoć prijatelja iz Gračanice i Zubinog Potoka, obišao koliko sam mogao, žao mi je što se nisam popeo na Goleš planinu, gde je Banović Strahinja vodio ljuti megdan sa Vlah-Alijom, nisam, jer je na vrhu vojna baza, u Starom Vlahu, po mnogo čemu mitskoj oblasti, štapom sam rasterivao zmije pokušavajući da otkrijem misterioznu crkvu Janju, u Miroč planini kod Negotina prizivao sam vilu Ravijojlu, na Rudniku pokušavao da uđem u trag izvesnoj Mitri, ženi učitelja, koja je na svojim gaćama (šalvarama) izvezla imena svojih ljubavnika (najpoznatiji je bio neki Sima Lagarija)… To moje putovanje predelima naše epike trajalo je godinu dana, a plod je knjiga „Epska Srbija“ kojom se ponosim. I kao pisac i kao autor fotografija.

Šta je sada najaktuelnije u Vašoj spisateljskoj radionici?

Radionica je pred zatvaranjem. Neću valjda da umrem pišući. I pisci zaslužuju penziju, kakvu-takvu. Vratio sam se u svoju Itaku. Uživam kupajući se u toplim vodama Jošaničke Banje i obilazeći predivne a opustele predele Rogozne, Golije, Peštera, Javora, Zlatara. I nećete mi verovati – čitam ponovo klasike.

Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic