U današnjoj Srbiji građani se dele na podobne i nepodobne. Narod nema kičmu da ustane, ne sme ni da zucne, kamoli da se zaozbiljno pobuni protiv onoga ko ga evidentno tlači. Mi smo nacija koja živi od mita o svojim slavnim dedovima, dok smo u aktuelnoj sadašnjosti najveće kukavice koje je svet ikad video. Nije bilo masovnog reagovanja na Savamalu, nije ni na aferu „helikopter“, sve može, muk je jedini odgovor. Režim to zna, svakodnevno dokazuje i silno se zabavlja ciničarenjem. Na čelu sa Arhicinikom, čija se izuzetno ranjiva sujeta sveti svemu i svakome upravo ejakulacijom cinizma.
Ovo je za „Novu ekonomiju“ rekao Marko Šelić Marčelo, pisac, hip-hoper, aktivista i buntovnik s razlogom, koji ovih dana promoviše roman „Higijena nesećanja“, drugi deo trilogije „Malterego“, objavljen u izdanju Lagune. I ovaj roman pripoveda o životu ljudi u okolnostima današnje Srbije, iako cilja i na daleko univerzalnije teme.
„Radnja zatiče glavnog junaka Lea u situaciji koja je meni, ali i ljudima oko mene, prilično bliska: onoj kad pregaziš prag tridesete i obreteš se na granici između idealizma i nihilizma, kad si idealista i ne pristaješ da prestaneš, ali si dovoljno realista da si nihilista. Kad imaš 20 i nešto, još možeš da projektuješ svoje JA na horizont željene budućnosti, pa da kažeš sebi: dobro, sad nije baš najbolje, ali biće; moje je da dam sve od sebe i time doprinesem izgradnji tog i takvog futura. Ali sa više od trideset – to se ozbiljno obesmisli. Ljudima mojih godina sasvim je jasno da ovde nije tako ispalo i da su dobre šanse da tako nikad ne ispadne“, priča Marčelo.
Srž romana je sukob glavnog junaka Lea, pozitivca i idealiste, i Janka Žagara, negativca koji, čini se, živi da dokazuje idealistima da su budale. Stiče se utisak da si opisivao život u Srbiji u kom idealisti i pošteni ljudi poput tvog glavnog junaka propadaju, dok oni pokvareni i beskrupulozni doživljavaju uzlet.
Junaci trilogije „Malterego“ jesu ljudi koji su počeli da ispadaju iz šina zato što su oduvek igrali po pravilima. Neki od njih padaju u ozbiljne moralne dileme. Drugi padaju u duboke depresije. Za razliku od njih, Janko Žagar se obogatio 90-ih, nesumnjivo je ratni profiter, a možda i ratni zločinac. On je čovek s mnogo novca, ali i čovek izuzetne inteligencije i širokog neformalnog obrazovanja, kojim počesto uspeva da prestigne one s formalnim. Tokom čitanja ovog prvog toma „Higijene nesećanja“ prikrada nam se utisak da Žagar priprema nešto veliko, te ta u izvesnom smislu regrutuje ljude za uloge u onome što je namerio da izvede. Sve to na stranu, hemija među ovim junacima, načini na koje jedan drugoga provociraju – jer, da, i Leo provocira njega činjenicom da je inherentni psiholog, čovek sposoban da zađe u zakulisje ličnosti, što je raskrinkavajuće – sve to ne bi funkcionisalo da ova dva glasa ne postoje u svakome od nas. Ta raskrsnica u nama jeste najstarija bitka za koju svet zna i bez te mogućnosti da biramo, naše hrabrosti i kukavičluci ne bi imali nikakvoga značaja.
Ono što pišeš u romanima je isto ono što često javno govoriš o životu u Srbiji. Više puta si rekao da je beskičmenjaštvo razlog zbog kog se ljudi ovde ne bune ni kada im se naruši osnovno dostojanstvo. Rekao si i da se iz istog razloga mladi ljudi masovno učlanjuju u političke partije. Ko je kriv za to?
Negde drugde, bilo bi sjajno što se mladi ljudi – ili, svejedno, oni stariji – učlanjuju u stranke rešeni da konstruktivno učestvuju u političkom životu zemlje. Ali u jednom do srži pokvarenom sistemu, partijama se ne pristupa iz takvih razloga. Onih koji pristupaju vođeni idealima, a verujem da takvih ima u svakoj političkoj organizaciji, em je malo, em se vrlo brzo razočaraju – pa onda ili batale i odu po svoju prvu paklicu antidepresiva, ili se puste nizvodno i iskvare. To je onaj „bolji“ od dva scenarija; gori i neuporedivo češći jeste to da ih upravo pokvarenjaštvo od starta i zaljubljenost u prečice opredeljuje da se uopšte učlane – ideali se ne spominju čak ni formalno, na delu je hipersvesnost da smo nepopravljivi i da nema smisla postavljati pitanje kako da se voda u bari pročisti, nego samo pitanje kako ne biti onaj ko se davi, već onaj ko pliva (bez obzira na to koga davi da bi plivao). U jednom tako osebičenom društvu demokratija i civilizovanost mogu jedino biti aljkavo izglumatane niskobudžetne farse – koje mediji reklamiraju kao gromoviti blokbaster što obara sve rekorde. Ko je kriv? Pa mi, naravno. Nije neistina da nam i drugi kopaju jamu, ali lopate serijski proizvodimo sami i dodajemo svakome takvom u ruke, jer nam raka nikad nije dovoljno duboka. Mi furamo patriotizam galamdžijskog tipa čije je naličje muk beskičmenjaka. I to je, što reče veliki pesnik, sav naš bol. Diktatori nikad ne jašu prelepe jednoroge, nego samo uboge kljusine koje se same podmetnu i onda žive od njegovog laskanja da su pegazi. To smo mi. Ljudi koji ne smeju ni da zucnu, a kamoli da zbace jahača s grbače.
Zašto je tako?
Zato što nisu devedesete, zato što nije rat, što nisu sankcije, što nema redova za osnovne životne potrepštine i što, na kraju krajeva, po nama ne padaju bombe. A izgleda da nam je jedino to prag tolerancije. I to je pogubna spoznaja. Mene boli što ovo govorim, ali kako nikoga ne jašem, ne bavim se laskanjem. Ne zanimaju me prividi i utehe, nego suštine i istine. Od onih koji vole naciju tako što joj podilaze, mene podilaze žmarci. Dosta mi je tog bedničkog baljezganja o izdajstvu – ne, drugari, JA volim ovu zemlju, a vi je izdajete i sahranjujete upravo time i tako.
Šta je dosad trebalo da natera ljude da reaguju i štite svoja prava?
O, toliko toga. Na primer, Savamala. Ljudi pod fantomkama vezivali građane i uzimali mobilne vlasnicima objekata, kao i onima koji su se slučajno zatekli tu. Nakon toga su usledili protesti, na kojima se okupio nemali broj ljudi, ali ipak, čini se, nedovoljan za dvomilionski grad. Trebalo je da svi izađu na ulicu. Umesto toga videli smo strah, ponegde i potpuno odsustvo empatije i svesti da je ta vrsta maltretiranja građana mogla da zadesi bilo koga od nas. A nevolja sa strahom je u ovome: objektivno opravdani kukavičluk i dalje je kukavičluk, istorija će ga tako zapisati. Primer je i afera s helikopterom. Dozvoliti da režim mrtve heroje proglasi alkoholičarima i da to ne izazove kolektivni gnev… to znači da smo roblje, i da sve može.
Pa može li?
Vlast dokazuje da može, i silno se zabavlja. Na čelu sa Arhicinikom, koji uživa upravo u tome dokle cinizam može da ode kad ljudi ukinu instituciju kičme. Nisam bezosećajan, vrlo dobro znam da su mnogi zaplašeni i ucenjeni. Ali ako svi (ili bar većina) ustanu i kažu „NE“, onda će to biti „NE“. Ovako, žalosno paradoksalno, borimo se da prehranimo decu danas, a time im popločavamo put u budućnost još goru od naše sadašnjosti. Pri čemu, izgleda, postoje deca prvog i deca drugog reda.
Na šta misliš kad to kažeš?
Navešću primer. Kada je predstava „Dr Nušić“ Kokana Mladenovića okarakterisana kao problematična, jedna od režimskih pretnji, onako podmuklo iza zatvorenih vrata, bila je i da će gospodin Nedić, upravnik kruševačkog pozorišta, izgubiti posao. U toj odurnoj situaciji svi mi koji smo na ovoj predstavi radili, a najviše Kokan, morali smo pažljivo da odmeravamo kako postupiti da se spasu i predstava i radno mesto gospodina Nedića, čoveka koji ima porodicu. No, posle svega, saldo je taj da se predstava ne igra, a da je Nedić i dalje upravnik i da se potom u Kruševačkom pozorištu postavila sramna režimska izložba „Necenzurisane laži“. U isto vreme, Mladenović ne može da režira praktično nigde u sopstvenoj zemlji, a mi ne sviramo nigde u prečniku od 500 kilometara od BG-a. Samo se, to će reći, jedan od narečenih spasao, i to onaj koji je pristao na kompromise. Rečju, nisam roditelj i najdublje poštujem činjenicu da su moralne dileme neuporedivo dublje kada neko jeste, ali mora se reći: i Kokan je roditelj. I Draža Petrović. I Kesić. I Olja Bećković. I mnogi drugi. Zar ljudi koji rizikuju sve zarad istine, manje vole svoje porodice? Zar se hoće reći da smo naprosto budale zbog svoje (valjda socijalno infantilne) privrženosti istini? Zar imaš prava da saučestvuješ u miniranju tuđe egzistencije zarad spasavanja svoje i da alibi nalaziš u nekakvom smušenom “jebiga”? I tako stižemo do građana prvog i drugog reda.
Ko su građani prvog i drugog reda?
Prva klupa – podobni; klečanje na kukuruzu u ćošku – nepodobni. Ako trpiš kazne što misliš drugačije, ako ti se zabranjuje da radiš, jasno je gde spadaš. A pravo na rad je jedno od osnovnih ljudskih prava. Kad dođe do toga da se jedna književna nagrada ukine samo da se ne dodeli Velikiću, da se jedno pozorišno priznanje ponizi samo da se ne dodeli Mladenoviću, da se Vasilu Hadžimanovu otkazuje angažman, da se Georgievu onemogući koncert, dok te politički (pre)podobni Lazar Ristovski časti epitetima iz birtije lišen ma i najudaljenije ideje o sramu – valjda se vređanje dodatno tarifira? – o kakvoj to zemlji pričamo? O kojoj godini, kom veku, kojoj demokratiji?
U gotovo svakom režimu ima podobnih i nepodobnih. U čemu je sada razlika?
Sad je to 3D projekcija – razlikuje se u Drastičnosti, Drskosti i Drčnosti.
Bio si i na protestima za Savamalu i na protestima Protiv diktature. Zašto su svi protesti u Srbiji propali?
Aktuelni predsednik pokazuje se najboljim poznavaocem kolektivne psihologije ovdašnjice. On nas zna bolje nego mi sebe. Doduše, on sasvim izvesno ne može gledati proteste a da se ne nervira, ali ima tu drugu crtu ličnosti koja kaže: „Samo se smiri, nemoj prenagliti, proći će.“ I prošlo je. Protesti su propali jer nisu bili dovoljno masovni. Sasvim sam siguran da ishod ne bi bio isti ni u očima EU ako je 200.000 ljudi na ulici, u mirnim ali upornim protestima. To se ne da ignorisati.
Kako je moguće da ljudi u 21. veku, usred Evrope, u eri interneta zaborave da država postoji kako bi oni bolje živeli, te da vlast radi za njih?
Forenzičar bi u svom izveštaju kao uzrok za tu vrstu smrti naveo ubijenost u pojam. Naša radna mesta najdirektnije zavise od njih, a trebalo bi da njihova radna mesta najdirektnije zavise od nas.
Misliš li da su ljudi pali u tu totalnu apatiju jer vide da nemaju od koga van države da traže pomoć? EU, SAD i druge zapadne zemlje se očigledno prave da ne znaju šta se dešava. A to su iste one zemlje koji su 90-ih podržale narod na ulicama protiv manje-više aktera ove vlasti, dok sada tu vlast štite čak i kada su ugrožene neke osnovne ljudske i evropske vrednosti.
Naravno. Pravila su ista unutra i spolja: bogovima si u milosti dok god si poslušan. Otuda imamo dobre rezultate u spoljnoj politici i bukvalno iživljavanje unutra. Avaj, bestidnih udvorica najčešće se i sami gospodari gade, pa budu odbačeni čim obave posao zbog kojeg su i angažovani. To nije pravda, to je logika. A ona je neuporedivo manje elastična.
Više puta si rekao da dok creva ne zakrče dovoljno jako, neće biti pravih protesta. Da li misliš da bi to uopšte moglo da se desi?
Pre ili kasnije. Mislim da imamo pomalo zakrivljenu predstavu o tome kako tačno svetske sile gledaju na male zemlje: da, sva je prilika da ništa ne biva mimo njihove volje, ali ta se volja kreira na osnovu stanja na terenu. Rečju, da imaš spomenutih 200.000 ljudi na ulicama, to baš ne bi odgovaralo osnovnoj tituli sadašnjeg predsednika, a to je „faktor stabilnosti“ – možda bi pri takvom ispadanju iz stabilnosti svet pokušao da nađe sebi nekog novog sagovornika ovde. Ovako, pokazujemo da ćemo, šta god nam taj čovek i njegovi minionsi uradili, i dalje trpeti pognute glave i čekati da Vučić dosadi svetu, a ne nama.
Ko bi po tebi mogao da bude još neko s kim bi oni mogli da razgovaraju?
Osim Saše Jankovića, kojeg sam podržao na prethodnim izborima, ne mislim da je Vuk Jeremić rđav sagovornik bilo kome – druga je stvar što se ideološki s njim ne slažem oko ovoga i onoga. Sa Boškom Obradovićem se oko mnogih stvari nikad ne bih složio, ali mi takođe deluje kao neko s kim se može vrlo pristojno polemisati – čemu se šešeljevska desnica nikad nije primakla. Uopšte, nije ni poenta da li se slažemo, nego da li s druge strane postoji civilizovano biće s kojim možeš da razgovaraš. Fali još akcije i ozbiljnosti, fali artikulacije i političarima i narodu da se maknemo s mrtve tačke, ali pojavljuju se lica koja mogu stati na čelo određenih opcija.
Šta misliš o stanju u medijima? Novinari ćute, protesti su bili i praktično se ništa nije postiglo, botovi i stranački ljudi preko veze uzimaju posao novinarima, dobri novinari gube posao, sami odlaze ili su potpuno skrajnuti, dok njihov posao rade ljudi koji nemaju veze s novinarstvom.
Stanje u medijima neće se promeniti. Ništa se neće promeniti pod ovim režimom. Aleksandar Vučić je naprosto čovek koji najdublje prezire demokratiju, koji ne razlikuje pravdu od lične osvete niti sebe od države i koji je, kao takav, sasvim lišen moralnog potencijala da bude predsednik svih građana. Njegova vizija zemlje jeste povlašćena klasa stranačkih podanika i sirotinjska klasa koja radi za dvesta evra – i svi, SVI ostali apsolutno su suvišni i nepoželjni, smetaju rajskom vrtu. Podsetiću na izjavu jednog od studenata sa protesta protiv diktature, datu novinarima Vremena: „Bez obzira na bilo koju novostečenu titulu, Aleksandar Vučić je bio i ostao ministar informisanja.“ I toliko o medijima. Tako da će biti silna zabava videti šta biva s pritiskom Evrope da se baš to uredi. No, ne bi me čudilo da se i to obavi čisto kozmetički.
Ali on ne vlada sam.
Ako ne računamo belosvetske instrukcije, još kako vlada sam. Đuke, martinovići, vučićevići, vulini, brnabićeve i ristovskiji, sav taj lutkarski kabare služi jedino tome da naše poniženje bude potpuno.
Šta misliš o tome što pametni ljudi idu iz Srbije?
Mislim da su pametni. Razumem i svakoga ko odluči da ostane i da ne sedi skrštenih ruku. Jedino što ne razumem i ne podržavam jesu oni koji ostaju, a ne bore se.
Rekao si da nećeš dozvoliti da političari uzimaju tvoje pesme, a to se ipak desilo, SNS je na mitignu koristio tvoju pesmu, a i DS. Hteo si da tužiš SNS, ali je tužba bila skupa, pa si odustao.
Ne bih dozvolio da sam bio pitan, ali nisam. Pa, ja ni Jankoviću nisam dao svoj rad, a dao sam mu svoje građansko poverenje. Angažovano stvaralaštvo ne drži stranu nikome; građanin to pak sme, ali je i tada dužan da zadrži kritički odnos i otklon, inače ništa nema smisla. A 30.000 za tužbu meni, bogme, zvuči mnogo. I SARS i ja javno smo kazali da želimo rešenje van suda, da bi tražena odšteta otišla u humanitarne svrhe – time bi političari poslali poruku da su odgovorni, a mi da su autorska prava važna. Ovako, javnosti je poslata poruka da su oni silnici i gamad, a autori nebitnici po kojima svaka šuša može da se pomokri.
Šta je tajna neuspeha opozicije?
Osim nedovoljne artikulisanosti i precizne ideologije, svakako medijska blokada. Ljudi po unutrašnjosti govore da nisu ni znali ko su protivkandidati, da ih nisu ni videli. Mada je daleko tragičniji njihov pozitivan utisak o onome kojeg jesu gledali, i to danonoćno. Primetiti da nešto u toj slici koju mediji plasiraju nije podudarno sa životom koji vidiš u svakodnevici rodilo bi potrebu da se sam raspitaš koje su ostale opcije. Elem: ako vam je dobro, onda ništa.
Da li si nekad poželeo da odeš iz Srbije?
Znaš li ikoga ko nije? Naravno da jesam pomislio. Ali nisam otišao. Prelomilo je to što sam više vezan za ljude nego za životni standard koji mi ne bi nadoknadio što njih nema. Drugi je razlog taj što bi mi odlazak izgledao kao priznavanje poraza. Ako ništa drugo, vučićevskoj Srbiji makar tu malenu pobedu mogu i moram da uskratim.
Autor: Nataša Stojanović
Izvor: Nova ekonomija
Foto: Miljana Vuković