Živi muški

Ne mogu tek tako da zaboravim da smo se samo pre mesec dana, dobro proučivši proročanstvo Maja, neprevaziđenih stručnjaka za kalendare, pripremali za smak sveta.

Toliko emisija, analiza stanja u našoj galaksiji i šire, pogleda zvezdočataca i terapeuta, modernih mudraca koji su preko noći postali „lajf kouč”, stručnjaci za ljudsku patnju, i – ništa. Udarci na kućni budžet bili su jači od eventualnog meteora jer su pred ozloglašeni datum, u supermarketima police sa konzervama, keksom i grickalicama bile ispražnjene, sve u nadi da će se u nekom blindiranom bunkeru, neznano kom, spasiti uz tunjevinu i krekere odabrani zametak budućeg čovečanstva. Nekima se posrećilo da na Rtnju, držeći se čvrsto za ruke, izgovaraju čudesnu reč oooommmmm ili neku pravoslavnu molitvu, razmišljajući kako će se kroz mećavu, sa ćelavim gumama, probiti natrag do kuće.

Sudbina me je tih dana odvela daleko od svojih. Bila sam otputovala u Istanbul na sastanak balkanskih romanopisaca. Turci su ćutljiv narod, osim u televizijskim serijama prepunim neljubljenih bula i srećnih evnuha kojima seks odavno ne stoji nad glavom i koji su se na vreme otarasili bede, tako da nisam uspela da saznam kako im je bilo dok smo kulučili pod njima ali su, sudeći po besprekorno čistom, lepo uređenom univerzitetskom centru Maltepe i ljubaznosti osoblja, dobro prošli.

Oprezno, da mi neki ozloglašeni psihoterapeut ne prikači analni kompleks, primetila sam da je u javnim toaletima, tim jasnim pokazateljima sadašnjosti i budućnosti jednog naroda, čistije nego u nečijoj kuhinji. Još jedna srpska predrasuda odakle nam javašluk i murdarluk bila je uništena. Kao još uvek neustoličeni kartograf svetskih toaleta, u jednom nemačkom, na frankfurtskom sajmu (zamislite koliko je tu sveta!), otkrila sam kako prepoznati Nemice pre nego što progovore. To su bile one žene koje bi posle pranja ruku nad zajedničkim lavaboom, komadićem hartije pažljivo obrisale vodu koja je okolo prskala. U mojoj Nemačkoj sve je moje, pa i toalet!

Svest da pojedinac doživljava svoju zemlju kao nešto svoje, svoj posed prema kojem je brižan kao prema sopstvenoj kući, ne može se primeniti u ovim krajevima. Ono što je spolja, van naših vrata, često je podložno nebrizi, ruženju i otimanju, imanju koje nas se uopšte ne tiče. U našoj svesti, zapisu koji nosimo sigurno od turskih davnina stoji da sve ono što je van mog kapidžika pripada aganlijama i kučuk alijama. Zato, ruši ćupriju na Drini i Skadar na Bojani, usvinji gde god možeš (a može se mnogo). Veliki broj ljudi koji godinama ne plaćaju komunalije i ostale dažbine (iako ni izdaleka ne spadaju u socijalne slučajeve), koji opsuju kontrolora što mu uopšte pada na pamet da im u prevozu traži kartu, može se objasniti samo praostatkom pružanja otpora otomanskom tlačenju. Ovi buntovnici bez razloga, u svakom odsustvu građanske svesti i izvesne otmenosti da platiš ono što si potrošio jer od tog novca drugi ljudi dobijaju platu, još uvek imaju mentalitet sitne raje vazda spremne da utekne.

Priznajem, teško mi je palo da smak sveta dočekam u tuđini. Doduše u okrilju carskog grada u kojem je slavni Nišlija, pored hrišćanstva, dozvolio javno i neometano pripremanje roštilja, kasnije nazvanog šiš-kebab ali, avaj, uz Hulija Iglesijasa i „Besame mućo”, kao da nisam u srcu Bizanta već na momačkoj večeri toreadora. Sa mojim koleginicama Ljiljom i Gocom ispijala sam treću čašu crnog vina, na užas kelnera koji je flašu odnosio i donosio obazrivo nam sipajući i ne shvatajući kako to da naša vera svesrdno odobrava, čak preporučuje, i to ženama, ono što njihova tako strogo zabranjuje.

Blaženstvo zimske noći sa jelkama posustalim od snega koji je padao i padao usred Male Azije obuzimalo me je s vinskom nirvanom u kojoj se činilo mogućim da svet zaista u trenu postane samo leptirov san, sve do trenutka kad je na podijum izašla muško-ženska grupa i izvela jednočasovni potpuri starih srpskih narodnih pesama sa zapanjujućim finalom igranja „moravca” i „žikinog kola”. Turski domaćini skočili su dignutih ruku i krenuli da srbuju, uživajući u zajedničkom karasevdahu i podgrevajući utopiju Srbije do Azije. Znali su reči pesama, a kako i ne bi kad su ih učili petsto godina.

Još jedno čudo i dokaz da Bog čuva Srbe makar zbog njihovih divnih starinskih pesama odigravali su se pred našim očima, posredstvom folklornog društva Sjeničana zaposlenih u Istanbulu. Uverili su nas da nikakvog smaka sveta neće biti. Sneg će i dalje padati da pokrije ili otkriva tragove, paničari koji su pred svojom decom ispali budale moraće da u tajnosti pojedu sve one sardine a naša borba sa čistunstvom tela i duha, sad kad imam dokaze da Turci više ne mogu biti optuženi za saučesništvo, i dalje se nastavlja. S tim u vezi, aforizam beogradskog gurua Duška Radovića i dalje je aktuelan, naročito u gradskom prevozu: „Učinite nešto za svoje noge. Operite ih ili bar promenite čarape”.

Izvor: politika.rs