Ulazak u moju knjigu… „Ponoćna ruža“

Nadahnuće za svaku sledeću knjigu uvek počne tako što me ispuni određeno mesto. Nekad je to neka zemlja ili neki predeo. Ali najčešće je neka kuća. A kad počnem da pišem, uvek me obuzme neko tajanstveno, neobjašnjivo osećanje da priče u mojim knjigama neko „pripoveda“ meni. Možda to zvuči neprirodno, ali kao da mi likovi i mesta iz prošlosti šapuću na uvo svoje priče, i gotovo uvek jednostavno pustim da me vode. Takvo osećanje me je vrlo dramatično vodilo i u mojoj najnovijoj knjizi „Ponoćna ruža“.

Obuhvatajući četiri generacije, proteže se od blistavih palata velikih maharadža u Indiji do veličanstvenih vlastelinskih zdanja u Engleskoj, i prati neobičan život Anahite Čavan, od 1911. do danas…

Samo što sam završila knjigu, došla mi je u posetu majka i donela album s fotografijama starim stotinu godina, koji je našla na tavanu. To je hrnika u slikama o životu moha čukundede koji je bio britanski oficir i živeo u Indiji u doba Radža, i tu sam ugledala slike ljudi i mesta koje opisujem u svojoj knjizi.


Kao i Donald, lik iz „Ponoćne ruže“, moj čukundeda, koji se takođe zvao Donald, imao je plavu kosu i plave oči, bio je rođen u Indiji i borio se u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata.
 

U albumu s fotografijama, jedna slika ga prikazuje na durbaru u Delhiju 1911, na velikoj svetkovini povodom krunisanja Džordža VI, gde počinje priča moje junakinje Anahite – što znači da je moj predak bio zaista tamo prisutan.

Postoje mnoge fotografije članova porodice po imenu Dejzi, Vajolet i Mod – a to su imena koja sam nasumično izabrala za likove u knjizi. I ne samo to, po fotografijama se čini da su moji preci i fizički odgovarali opisima likova koje sam stvorila.
 

I najzad, na fotografiji iz 1921. godine, prikazan je porodični dom u Engleskoj, u selu pod nazivom Krepstoun. Kasnije sam otkrila da se to selo nalazi na ivici Dartmura. Tačno tamo gde i izmišljeni Astberi hol…
 

Istraživanje za „Ponoćnu ružu“ bilo je izazovno. Pročitala sam apsolutno sve što sam mogla da nađem o tim mestima i o istorijskim ličnostima poslednjih godina Britanskog Radža. Takođe, gledala sam i beskrajne filmove i pretraživala internet u potrazi za informacijama. Kad mi se u glavi stvorila predstava o tome gde bi priča trebalo da počne, ukrcala sam se u avion za Džajpur i Mumbaj. Posetila sam Mesečevu palatu i odsela u Palati Rambag, pa su oba ta mesta prikazana u knjizi, a onda sam otputovala gore u Kuč Behar, na daleki sever zemlje.
 

U hodnicima Palate Rambag čula sam smeh mlade
princeze Indire i njene drugarice Anahite

 

Mesečeva palata u Džajpuru

 

Palata Rambag u Džajpuru

Stvarnost moderne Indije predstavlja veliki kulturni šok. To je zemlja velikih suprotnosti. Lepota predela s neverovatnim hramovima i palatama, združena je s velikom oskudicom u kojoj tamo žive ljudska bića, i to je u meni ostavilo dubok i trajan trag. Tek kad doživite tu buku, tu vrućinu, prašinu i snažnu klaustrofobiju, počinjete da shvatate koliki jaz razdvaja bogate i siromašne. Želela sam da se dotaknem toga i u priči, da nasuprot ogromnom bogatstvu maharadže i maharani od Kuč Behara prikažem i težak život ogromne većine stanovništva. Kad sam saznala da su moji rođaci živeli tamo otprilike u isto vreme kad se odvija radnja u knjizi, „Ponoćna ruža“ mi je postala još draža.