Pacov

 

  Čovek je sedeo ispod tende, biršući kapljice znoja sa svog visokog, naboranog čela. Krpica kojom je to činio odavno je bila mokra kao i samo čelo. No, ono što je njemu stvarno smetalo nije bila vlaga, već taj dosadni golicavi kliz! koji su pravile kapljice.

 "Dobar dan.", otpoče neko sa čovekove desne strane. Čovek, nezgrapan i udobno zavaljen u stolici, jedva okrenu vrat.

 "Dobar dan", promrmlja dok se pomerao.

 "Treba mi otrov za pacove."

 "Šta me se tiče?"

 "Zar ovo nije vaša radnja?"

 "Jeste, ali ne prodajem otrove."

 "Baš nikakve?"

 "Jok. Nemam ništa od otrova. Verovatno ima neko sredstvo za pranje sudova ili šta slično čime bi mogao da se ubiješ, ali..."

 "A, ne, ne, ne... Nije to za mene."

 Čovek slegnu ramenima. "Kako god. Otrove ne držim."

 Čovek obori glavu, pa ode. Gegao se niz užareni drum, šutirajuci kamenčiće i ostatke pregaženih zverki. Ubrzo je skrenuo nadesno, u polje visoke trave, skljokane od sparine i nimalo vetra. U sred savane, raspadala se kućica bez ijednog sprata. Iza nje, planina titrava od vreline i plavo nebo bez oblaka.

 U kući mrak. Sve šalokatre bile su čvrsto zatvorene. Sijalice pregorele ili jednostavno ugašene. Jedino se tu i tamo, kroz neku rupu u samoj zgradi, probijao tanani zrak svetlosti, ispunjen česticama prašine.

 Čovek sedne na stolicu. Ova zaškripi. Njega baš briga. I to je sve što se tamo dešava. Čovek gleda u ugao blizu stolice. Oči još uvek navikle na svetlo ne vide dobro. Ugao je zamućen. Ceo je jedno sa opštim mrakom. Ubrzo, međutim, oči počinju da razaznaju dlakave obrise. Njuškicu, kandžice, rep. Pacov hoće da se pomeri, ali ne može - zalepljen je.

 "Sigurno ne možeš da odeš?"

 "Ne mogu."

 "Zar si toliko jadan?"

 "Zar si ti toliko jadan da ne možeš da ubiješ jednog pacova?"

 "Izgleda da jesam." Čovek ustaje. Napipava, seća se, malčice i vidi. Na kraju stiže do sudopere. Nađe čašu. Napuni je vodom. Pije. Ponovo je napuni vodom, pa se vrati pacovu. "Misliš da bi mogao da umreš od deterdženta?"

 "Ne verujem. Samo bih imao problema sa stomakom."

 "Mmmm...", zamišljeno će čovek, pa srknu. "Jesi li žedan?"

 "Nisam više."

 Čovek naginje času da pije, ali stane. "Kako to misliš nisi više?"

 "Bio sam, pa odjednom nisam."

 "Blago tebi. Ja ne mogu da se nalijem."

 "Možda u vodi nema svega što bi trebalo da ima, pa ne može da ti utoli žeđ."

 "Misliš kao destilovana voda?"

 "Tako nekako. Ne znam, ja sam samo pacov."

 "Ti si samo pacov, ali si me skupo koštao."

 "Već sam ti se izvinio, šta više hoćeš od mene?"

 "E, izvinio! Reči mi malo vrede. Šta da sam nem?"

 "Dobro, šta hoćeš, lepo te pitam."

 "Hoću da umreš."

 "Biće i toga. Zašto mi ne bi pomogao?"

 "Ne mogu, rekao sam ti." Čovek pije vode. Do poslednje kapi. Čak liže rub čaše.

 "Pa, šta ćemo sad?"

 "Ne znam. Da li bi želeo nešto da ti pročitam?"

 "Ne podnosim knjige."

 "Mogao bih nešto da ti prepričam? Mislim da znam i nešto da recitujem."

 "Poštedi me tih gluposti, bar kad umirem."

 "Ne voliš umetnost?"

 "Ne volim ništa sem nje."

 "I ja sam je voleo."

 "Misliš da pričamo o istoj osobi?"

 "Ne znam. Da li pričamo o istoj osobi?"

 "To bi rešilo toliko toga."

 "Bi. Ali, ne smem rizikovati. Moram te videti kako umireš. Shvataš?"

 "Ne."

 "Nije ni bitno." Čovek zavlači ruku u džep od košulje. Izvlači cigarete i zeleni upaljač. Pali cigaretu. "Hoćeš pljugu?"

 "Ne hvala, ne pušim."

 "Hm, to je čudno."

 "Šta?"

 "Pa, ni ja ne pušim." Čovek gasi cigaretu. Ćuti. Ćuti i pacov. Tišina se toliko otegla, da čovek zadrema.

 "Mislim da da."

 "O čemu sad pričaš?", trlja oči - tera san.

 "O tome da volimo istu osobu."

 "I ja mislim da je volimo. Ali to ništa ne znači."

 "Znači, znači. Kako ne znači?"

 "Što bi to išta značilo?"

 "To nas spaja, kako ne razumeš. Čini nas jednim."

 "Sviđa mi se ta ideja. Mislim da je sada prosto. Ubiću te." Čovek skrši čašu o naslon stolice. Prereže sebi vene duž obe ruke, sve do lakata. Brzo iskrvari.