Mašina

Da bi ušao u mašinu biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi.

Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na nekoga će pasti to teško breme otpreme tvog ostatka na onaj svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj kutiji. Ako im plata bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje telo biće nago, ili možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo. Budeš li imao manje sreće – u neomiljeno. No, to ti tada neće predstavljati preveliki problem – mrtav.

 I kao takav, bićeš stavljen, u sanduk-imitaciji, na krevet sa točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti ispred mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslove oko naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi mehanizma. Mislio si da će te gurnuti kroz manja vrata, ali ona su rezervisana za fetuse i malecnije od tebe – ti si ipak živeo.

Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije, jer će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti biti bog. Vrata će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop svetlosti će probijati kroz debelo staklo na portalu. Zvuk će biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da će, po poslednji put, pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titanijumski kuk: od prvog dolazi do eksplozije, a od drugog do mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je sve sređeno i proces će moći da počne.

Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk, sličan paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom trenutku, neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke prokuljati gušeći miris gasa, koji će ubrzo zameniti plamen – isprva plavičastocrven i kratak, zatim eksplodirajući i topeći, kao Sunce.

I sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i oko, prsti, stomak i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje odelo ili tvoje dlake; tvoja nova kartonska kutija… Sve će se to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet za koji niko neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski; tako ogoljen, činiće se nepotreban svetu.

Posle sedamdeset do dvestotine minuta pečenja – zavisi će od tvoje težine – bićeš spreman za drugi deo naprave.

Ostaci tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovoljno zdravi po ljudsku okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići u novu komoru. U ovoj pregradi, isto će tako biti plamena. U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni Celzijusa, kao što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto što nije toliko štetno po okolinu.

Najzad slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.

Skelet, ušuskan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvojen od sivkastog, laganog materijala. Odneće ga u posebnu mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga hiljade metalnih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju – načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša sa pepeljastim produktom tvoga tela.

I dok će neki čovek predati tvojoj porodici moguće ostatke u vidu zaboravljenog prstena na ruci ili zlatnog sekutića na koji su sasvim zaboravili, drugi će neki čovek mešati tvoje u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih krajeva i spojnica – da ne curiš.

Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već biti pitana da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kutiju. I da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu kocku, među hiljadama istih, gde leže tuđi ostaci. I tu će ti biti dom; tu, iza mermernog poklopca sa pločicom na kojoj je tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih mramornih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo veki vekov.