О Пољупцу

            Пољубац се, као и струја, опире сваком описивању. Како ради струја? Ко то зна.  Али ме је добро треснула кад сам  у једном младалачком експерименту гурнула штрикаћу иглу у штекер.

            Сликару је бар лако да представи то дивно приљубљивање у којем нема јасних обриса сопственог бића и где се све одједном стапа у један комад, као што је Роден у мермеру приказао вечни пољубац Паола и Франческе из Дантеове „Божанствене комедије“. И Данте се, да не би профанисао лепоту љубљења кроз стихове, одлучио да га доведе до преступа и да га слика кроз муке пакла. Слика је убедљивија него да је приказан пољубац у дозвољеном љубавном загрљају.

             Дакле, писци се довијају како да помоћним средствима опишу његову снагу и сам тај спиритуални набој који пољубац има. То је кад вам неко удахњује душу, даје вам свој ваздух, улази у неприкосновени простор. Како да се то опише?  Осим тога, пољубац је пре свега ствар додира, а не очију. Он се дешава у унутрашњем нечијем мраку  у којем се напипава друго биће. Он је тренутак без речи, па треба зато изабрати друга „мутавија“ средства којим би се дочарао. Јунаци мојих књига су баш због тога остали жељни љубљења и пољубаца, као што и свима нама, јунацима романа званог Живот никад доста пољубаца. Мени писцу је много важније да опишем ту чежњу за љубљењем него сам пољубац. А како то радим, читајте у мојим књигама.