NEKA IM JE VEČNA SLAVA I HVALA....

Odlomak iz romana Tajna knjiga

Celu noć nisam mogla da spavam... Još jedna noć nesanica i bolova... Negde oko četiri sata ujutru počela sam da čistim kuću da bih se smirila. Ribala sam, čistila kamenac, gurala četke, prala ćilime... To me smiruje... Negde oko četiri i dvadeset, čisteći sobu svoga sina, pronađoh među igračkama nekoliko stranica M. P.-ovog rukopisa... Bile su ižvrljane i uflekane... To su bile te stranice zbog kojih se M. P. uznemirio, zbog kojih je mladi inspektor dolazio... Deset strana paklenog istorijata mentalnih bolesti i sunovrata naše elite koje je zabeležio profesor, doktor, psihijatar Vesko Savić. Onaj psihijatar, za koga se verovalo da je jedini znao pravi identitet Josipa Broza i u čijem je opozicionom salonu afilovana sva intelektualna i politička elita... Manje-više bile su to poznate stvari i nisam razumevala zbog čega bi ikome, pa i Službi, bilo važno da to ne dođe u javnost... Ne, nisu se uzbudili ni zbog dijagnoza ni zbog dostava ko je opštio sa crvenim sveštenikom koji je u salonu posluživao kao konobar, ni zbog injekcija u glavu mladom persepektivnom političaru, pa ni zbog pesmica koje su kolektivno pisali Miloševiću, čiji su dolazak čekali... Ne, to više nikome nije bilo važno, kilogram sujete, pet kilograma taštine i dve tone prljavština više nikome nije smetalo... Pa ti ljudi su iskorišteni po pedeset puta, i šta, ništa... Za to vreme i sama Služba nije znala koga i od koga štiti... Šta je njen interes, a šta tendencija...

Stvar je bila drugačija... U dnu druge strane, tamo gde obično pišu meni nerazumljive brojke, bio je šifrovani spisak lokacija za sakrivene dosjee. Bože, pa njima se trgovalo bolje i uspešnije nego drogom, zlatom i začinima... Zgužvah papire i bacih ih u toalet... Čovek potpuno nevoljno postane lojalan Službi, pa čak iako te ne doniraju i ne štite... To je neki uslovni refleks, neka potreba da joj ugodiš...

U sedam ujutru uznemirena prijateljica, balerina, javila mi je da se naša bliska drugarica iz gimnazije ubila...

Stajala sam skamenjeno...

– Kako se ubila? Zašto se ubila? – Bože, glupog pitanja, bolje pitanje je bilo zašto se do sad nije ubila...

Sahrana je bila danas u jedan...

Nisam mogla da verujem da je naša Ljilja to uradila. Mislim, svaki dan su se ljudi ubijali. Skakali sa mosta i vešali se, ali ne moji prijatelji i poznanici... Ljilja je bila najperspektivniji mladi pisac, svi profesori su mislili da je najtalentovanija, pisala je najlepše priče i sanjala o svojoj literarnoj karijeri... Brinulo ju je to što je većina pisaca u istoriji živela bedno, mučila se sa uterivačima dugova i izdavačima, ali ona je to sanjala... Sanjala je nagrade, slavu i mesto u istoriji. Naspram[R1]  toga dobila je život pun tuge... Radila je prvo u nekoj školi, potom u banci, onda je dobila otkaz i nije radila nigde... Moja Ljilja je bila još jedan gubitnik tranzicije...

Za razliku od nekih drugih gubitnika, znala je previše o umetnosti, ali joj to znanje ništa nije pomoglo... Udala se, dobila troje dece, onda joj je muž umro i sve je ostalo na njoj... Iznajmljivanje stana, autistično dete, gubitak svih iluzija... Kao magistar književnosti čistila je kuće i stanove...

Ljilja se obesila. Sedela sam na podu i sećala je se kako je sa sjajem u očima učestvovala u jednoj književnoj raspravi na Kolarcu kada su raspravljali o Stanislavu Krakovu....

Na groblju je bilo živahno... U tri kapele tri sanduka... U kapeli broj jedan bio je sanduk sa telom našeg značajnog  umetnika, dobitnika stotinak nagrada, obožavanog u svih sedam- osam sistema, koliko smo prošli za njegovog veka... U srednjoj kapeli bila je moja Ljilja. Jeftin sanduk, desetak ljudi koji su došli i njena nesrećna deca, sama pored sanduka... Desno su sahranjivali turbo pevačicu koja je nesrećno poginula na auto-putu Beograd –Zagreb... Nas desetak koji smo stajali ispred kapele sa kovčegom samoubice gušili smo se od silnog sveta sa leve i desne strane...

Ispred kapele broj jedan bilo je dvadesetak novinara, TV kamere i bar tri stotine političara, akademika, reditelja, pisaca, glumaca, novinara... Svi su bili tu. Svi oni koje je M. P. opisivao u svojim dugim, usamljenim noćima... I mezimica, i kleptoman, i mladi reditelj kome su svakih sedam dana ispirali krv zbog preteranog korištenja heroina, i slikar koji je decenijama živeo ugodno zahvaljujući činjenici da je Služba organizovala da njeni lojalni biznismeni otkupljuju tuce[R2]  njegovih žvrljotina za svoje poslovne prostore... Bili su tu i novi bogataši, skloni negovanju i nagrađivanju kulture. Mecene sa još prljavijom prošlošću od njihove... I tri mlada, ugledna kritičara sklona mitu. I matori cenzor. I akademici skloni seksualnim perverzijama u eksterijeru. I članovi lože koja ga je podržavala skoro kao Služba. I tri rezidenta stranih obaveštajnih službi. I dva glodura, profesora dezinformacija, i čak četiri ministra u lister odelima, pa čak i sedam ambasadora bez fakulteta i znanja jezika... Skupi, teški venci. Plehani orkestar. Sve je bilo tu. Kad Služba sahranjuje i ispraća na večni put, to je stvarno „stajliš“.

 Da nisam čitala ono što mi je M. P. ostavio, i ja bih verovala da je pored mene srpska elita, da je pored mene krem našeg intelektualnog društva...

A gle čuda, to su bili samo tasteri, svodnici, drukare, prostitutke, pedofili, homoseksualci, orgijaši, lažovi, deca ubica i likvidatora, očevi dilera droge, siledžije i foleri, agenti stranih službi...

Okrenuh glavu nadesno i tu je stajalo stotinak estradnih zvezda i zvezdica, pet paparaca. Šljokice, brendovi, kratke suknje i perike... Sve sasvim nedolično za trenutak smrti, a opet ta grupa neobrazovanih i poluobrazovanih vedeta, sa silikonima, sa veštačkom kosom, sa dupljacima u rukama i skupim mobilnim telefonima i prejakom šminkom i parfemima izgledali su kao grupa samih svetaca prema ovoj skupini od „digniteta“, prema ovim zagovornicima visokih vrednosti i principa koji su se za parče dobrog stana i udbaški paušal odricali i rođene majke, oca, brata, bilo kakve ljubavi i vrednosti i ideje...

Ova grupa ožalošćenih trandži, pevaljki, stihoklepaca, turbo novinara izgledala je apostolski čedno prema gomili gmazova u skupim odelima, decentnih, uzvišenih, prodanih glava, narodnih obmanjivača i licemera dotiranih od narodnog novca...

Tu negde između stajali smo mi. Moja Ljilja nije imala ni sveštenika, ne, niko nije hteo da služi opelo samoubici. Naša zajednička prijateljica mi reče da će biti kremirana jer je porodičnu grobnicu na Novom groblju prodala da bi deca imala šta da jedu...

Srpska intelektualna elita pratila je mirno i dostojanstveno svog slavnog prijatelja ka aleji velikana...

Pevačicin muž je kupio od jedne stare beogradske porodice narodnih neprijatelja grobnicu, pa je nadogradio spomenik u crnom mramoru, koji je bio veći i skuplji od svih okolnih...

Ljiljina porodična grobnica pomogla joj je da imaju šta da jedu i oblače skoro godinu dana. Sada više nije imala šta da proda, čak joj ni đavo nije tražio dušu... To nikada nije razumela. Mislila je da kad te već ne vrbuju tajkuni, političari, urednici, Služba, bar đavo ima interesa za tvoju napaćenu dušu... Ali nije, uzeo ju je bez trgovine i cenkanja. Tako je bar rekao sveštenik, koji je odbio da se pojavi, jer za samoubice nema pevanja, pa čak ni onda kada su to uradili pod pritiskom teške bolesti i besparice...

Naši slavni reditelji, slikari, operske dive gledali su ispod oka i sa izvesnim gađenjem ovaj veseli skup ožalošćenih prijatelja turbo pevačice... Uzdisali su i odmahivali, iznervirani činjenicom da im je ta šarena skupina „polusveta“ pokvarila ugođaj glamurozne sahrane...

A onda je sve bilo gotovo...

Tri mrtvaca otišla su istovremeno na drugi svet...

Šta je bilo dalje moraćete da pitate boga... O eshatološkim beneficijama, pravdi, smislu, poštenju... Nisam se usuđivala ni da mislim o tome...

U devet uveče zazvonio je telefon...

Bio je to inspektor Kovačević...

– Šta ste odlučili? – pitao je...

– Kako to mislite šta sam odlučila, kao da ja mogu išta da odlučim?

– Pa, naša mala molba vezana za one stranice...

– Bacila sam ih u WC šolju, iako moram da kažem da ne vidim nikakav smisao u tome...

– Divno, a šta je sa celom tom pričom? Da li ste odlučili da od toga napravite knjigu...?

– Dugo sam razmišljala i shvatila sam da nema efekta... Nikakvog... Baš nikakvog... Evo, pripremila sam da vežbam sa kćerkom pesmice našeg pesnika kleptomana, snimača svoje ljubavnice, poslepodne idemo na izložbu našeg velikog slikara koga je služba poslala u svet još šezdeset pete da bi drukao srpsku emigraciju, posle idemo na divnu premijeru filma reditelja dilera droge i producenta dilera oružja u kome igraju dve slavne glumice, jedna kradljivica novca i druga profesionalna prostitutka. E, posle toga ćemo na predavanje našeg istaknutog istoričara, saradnika hrvatske službe, koji im je preprodao naše dosjee, posle toga ćemo u operu da slušamo našu divu koja snima svoje bogate ljubavnike za Službu i tako se izdržava, a onda, za kraj, pred spavanje ćemo čitati bajke naše divne i drage spisateljice koja je prodala oca za šaku slave.... Kada deca zaspe, ja ću se sama posvetiti kulturnom uzdizanju pa ću na di-vi-diju pogledati predstavu našeg slavnog reditelja koji je pokrao gradski budžet i dramskog pisca pedofila koji je silovao moju prijateljicu. Onda ću se za kraj posvetiti literaturi našeg uglednog dobitnika najveće literarne nagrade koji je mrtav pijan poslao u zatvor sopstvenu ženu, koju je prethodno prebio, a mogla bih to i da kombinujem sa knjigom našeg intelektualnog velikana koji je veoma in i koji je jebao ženu sopstvenog brata... Ukratko, inspektore, nisam luda da se bavim prljavštinama vaše službe, ne, uživaću u kulturnom uzdizanju... Šta čovek da radi u ovom svetu prepunom kiča, niskosti i prljavštine nego da se kulturno uzdiže?

– Potpuno vas razumem, madam, ali paradoksalno, nama bi u krajnjem slučaju odgovaralo da se takva knjiga pojavi, naravno docirana i kontrolisana...

– Razumem. Pa da li imate ideju ko bi bio dobar pisac za takvu knjigu? Možda ovaj mali što je držao poslovnu pratnju? Ili ova istaknuta spisateljica kojoj je jedna politička partija kupovala trostruki tiraž? Ili možda ovaj mladi buntovnik sa tri razreda gimnazije kojeg ste poslali u svet da glumi narodnog neprijatelja? Ili bi bilo baš zgodno da to bude mlada, beskompromisna, a nagrađivana spisateljica koja se već do sad istakla u borbi za civilno društvo? Velika je konkurencija, inspektore, takvo delo traži adekvatnog pisca... Jer ne bi valjalo da se ta knjiga skloni, marginalizuje, da se ignoriše kao i mnoge knjige onih koji nisu bili vaši plaćenici? Valjalo bi naći nekog degenerika koji će biti hvaljen od vaših intelektualnih plaćenika i mentalnih svodnika... Mislim, meni iskreno nije nikakav problem da malo preradim M. P.-ov tekst, sve je već tu, ali iskreno, mislim da to nema nikakvog smisla... Služba bi morala da nađe adekvatnog potpisivača teksta....

– Potpuno se slažem sa vama, gospođo, vidim da ste ušli u sve finese trećeg odeljenja, pa vi već razmišljate kao da ste jedna od nas...

– Potpuno. I verujte mi, tek sad shvatam vaš trud i rad, pa vi ste čuvari smisla, kuda bismo sa svom tom istinom, sa svim tim smradom i rugobom kada bi pohrlila iz naših bioskopa, pozorišta, knjiga, Akademije, fakulteta... Pa to bi bio haos...

– Potpuni...

– Nastala bi krajnja vladavina kiča, estrade, trivije, i bili bismo uskraćeni za sam smisao i lepotu života... Da li ima išta uzvišenije od same umetnosti i umetnika, od tih lučonoša   progresa i znanja?

– Ha, ha, ha, vidim da ste sačuvali smisao za humor, kao i da dobijate osećaj za realnost?

– Apsolutno, dragi inspektore, kulturno uzdizanje je jedino što mi je ostalo u ovom tranzicionom svetu, u kome je novac sve...

Spustih slušalicu i vratih se ribanju WC šolje.

Neke stvari su se mogle očistiti, a neke nisu...