Javni rad

Dlanovi mi se znoje. Brojim sekunde dok ne počne. Svaki sekund je prevazišao dužinu godine. Sada je već u decenijskom vremenskom protoku. Znoj se sa dlanova, nekim čudom, prebacio na čelu. Sa čela već na okovratnik košulje. Srećom, oči nemaju sposobnost upijanja. Prvo pitanje je lako. Predstavi se. Ali jezik ne da. Predstavljanje je lako. Ali možda nekom drugom. Nekako se i izvučem. O čemu se ovde radi? To je već teža instanca. Iskreno, baš me briga. Srpski – zabole me. Ali mora da zvuči zanimljivo. Kao „elevator pitch“ u filmskoj industriji : kada sretneš nekog producenta u liftu moraš da ga zainteresuješ za svoje napisano čedo u tri rečenice. Tako ja prodajem svoje napisano čedo u medijima. Nije baš ni čedo. I ponavljam priču po deseti put u tri dana. I nikako da se otarasim zamuckivanja. A, inače, ne mucam. Nekako se izvlačim i taman ulazim u formu. Pitaju za žanr : ovo je „one liner“. Opalim jednu rečenicu i vidim, ma ne vidim, osećam preko zadovoljnog svraba podno leđa da su svi oduševljeni. Sada sam spreman za sva pitanja : i o tome za koga glasam, i protiv koga glasam, i koje mi je seksualno opredeljenje i koliko sam pametan, glup ili zanimljiv. Sada sam skroz spreman. I moj niski start se završava sa „hvala, vidimo se“. Izlazim iz prostora gde sam bio. Nebitno je kakav je. I još jedan javni rad je gotov. Javna hvala. I ovo sam nekako preživeo.