(poglavlje iz romana Ej, koje se nadovezuje na dirljivu sliku domaćeg zdravstva iz prethodnog teksta)
XIX
Lepo su me sredili na ortopediji. I brzo, bogami! Za tri nedelje sam bila na nogama. Ćopava, malo i gurava, al’ sam hodala. Nisu nam ni davali da mirujemo. Taman neko legne ili prisedne, kad eto ti sestre, pa viče: “Šta si se tu iskeketila? Ustaj, donesi svima doručak!” Onda se obruši na nekog drugog, pa ga pošalje po terapiju za čitav sprat. Tako smo vežbali, jer za nas bi lenstvovanje bilo ravno samoubistvu. Prosto, ne sme se tako. Nije da sestre sve to nisu mogle same da urade. Šta bi ih koštalo da ugase cigarete i podele terapiju, ili da preskoče neku kafu? Nego, nisu htele, već su naročito nas slale, kako bismo se kretali. Uostalom, to i psihički, za bolesnika polupokretnog, ima značaja. Oseti se korisnim. Nauka! To ti je! Znaju kako da čoveka spasu, kako da ga izvuku. I stvorili su, mislim na osoblje zaposleno na klinici, takvo raspoloženje da su se svi bolesnici naprosto utrkivali ko će biti od veće koristi.
Iako sam spadala među najteže slučajeve – leva mi je noga posle operacije bila kraća od desne za dva prsta, a rame su mi namestili malko ukrivo jer sam se trzala dok ga je fizioterapeut vraćao na svoje mesto, iako mi je rekao da ne mičem, pa sad ispadne ne baš kao da sam grbava, nego kao da mi je o desno rame stalno obešena kuhinjska krpa – ja sam, takva, među najokretnijima na čitavoj klinici. Kad doktori hoće nekoga da ohrabre, obično mu kažu: „Pogledaj onu grbavu s trećeg sprata kako štrika. Šta bi tebi falilo da malo mrdneš dupetom?“
A meni, zaista, ništa nije bilo teško, ništa mi nije bilo mrsko. Ma, kakvi! Ne bih ni imala strpljenja da ležim i čekam da mi neko nešto donese ili prinese. Sećam se jedino da mi je prijalo kada bi mi Petar izjutra, pre nego što bih kretala na posao, kuvao kafu i donosio mi je u krevet, da se osvestim. Doduše, ni to nije dugo potrajalo. Svaki put sam, onako bunovna, strepela i širom razrogačenih očiju pratila putanju šoljice pune vrele kafe, od njegove ruke do moje. Uvek bi mi rekao kako ga urokljivo gledam, a jednom su uroci i uradili svoje: ošurio mi je butine. Od tada sam kafu pila u kuhinji, a ubrzo sam ga oslobodila i obaveze da je kuva. Ne mogu, prosto, to da gledam. I samo da čekam kada će nešto da zabrlja.
A i na ortopedskoj klinici. Sestre, ne zna se koja je usporenija. Ne, neću da se žalim na njih. Dobre su one, dobre su kao duše, ali brate spore. Ko će njih dočekati? Ni servirke nisu ništa bolje, a uz to su i aljkave. Gledam samo kako peru hodnike. U našu sobu ne ulaze. Rekla sam im da ću ja sama prati i da nemaju potrebe da se oko nas trude. Lepo ujutru ustanem, skuvam kaficu, pa kad popijemo kafu operem sudove. Onda prvo prebrišem prašinu sa svih slika, simsa, stočića… Nezgodno je bilo samo sa jednom bakicom koja je ležala u ćošku kraj prozora. Tresu joj se ruke, pa joj se uvek čaj ili sok prospe po njenom stočiću, a na to se slepi prašina. Mora vlažnom krpom. Kod nje uvek dođem na kraju. Ostale su mi pomagale. Kad posklanjam sve njihove potrepštine, one to lepo uzmu u ruke pa pridrže. Recimo, ona ženica što je ležala pokraj mene: slabo vidi i na blizinu i na daljinu, tako da ima dvoje naočari. Onda, tu joj je uvek bila neka knjiga, voli žena da čita, pa čaša sa veštačkim zubima, a skoro sve moje cimerke su imale veštačke zube, sem one mlade što su je već posle nekoliko dana pustili kući, i na kraju, obavezno nešto za grickanje: ili kesica kikirikija, ili kokice, ili semenke. E, kad bi jela semenke, zamolila sam je, bacala bi ljuske u jedan fišek koji bih joj napravila od novina. Dakle, ona je orno sve to prihvatala u svoje naručje i nikada joj ništa nije ispalo, a potom bih joj ja izvlačila, iz tesnaca što se stvarao kada ona te predmete stisne rukama uz svoje bujne grudi, jedan po jedan predmet, a ona bi se samo smejala, jer je, reče mi jednom, to mnogo golica. Sve bih vratila tačno onako kako je stajalo. I kod svake tako, sem kod bakice koja se tresla. Njenu sam oskudnu prtiju sklanjala na svoj sto i posle je vraćala.
Potom odem u kupatilo, uzmem krpe, pa ih dobro operem, prvo deterdžentom a posle vodom. Uzmem kofu, i nju dobro isperem, pa napunim do pola toplom vodom, sipam onda tečni sapun, ubacim unutra one čiste krpe da se dobro natope, pa odnesem u sobu. Onda sve prvo dobro očistim metlicom i đubrovnikom, doneli su mi Petar i Dunja, jer sam to izričito tražila kada su mi prvi put došli u posetu, jer nema smisla prati patos vlažnom krpom ako ima mrvica ili blata, samo se raznosi. E, tek onda operem krpom, pa onda odem u kupatilo, prospem tu prljavu vodu, isperem dobro kantu, napunim je opet toplom vodom, al bez deterdženta, isperem krpu, pa prebrišem patos još jednom. Onda opet isperem krpu, a kofu prospem, operem i ostavim je u kupatilu, pa prođem još jednom celu sobu vlažnom krpom. Kada se patos osuši, prebrišem na brzinu prozore. Onda odem po terapiju, a stizala sam pre predstavnica ostalih soba, pa kad svakoj dam njene lekove, donesem im doručak. Posle doručka, vratim sudove u kuhinju i onda malo popričamo. Posle nas sestra sve potera u šetnju, a kad se vratimo, već je vreme ručka. Naravno, ja sam opet stizala u kuhinju pre svih: ja bih već okretala natrag kada su se senke žena pojavljivale na vratima drugih soba.
Nažalost, servirke mi nisu dopuštale da sama operem tanjire, čaše, escajg, jer su sudovi morali da se peru mašinski, kao zbog dezinfekcije. Mada ih ja bolje oribam na ruke.
Nova godina je tek ušla u svoj četvrti ili peti dan. Došli gosti, neće da idu kući, badava ja svaki čas zevam, trljam oči, idem do kupatila. Svikli ljudi još od 31. decembra da sede, da dočekuju...više
Tek, od kada je moj roman Tata počeo da pristiže u ruke čitalaca, često mi ti isti čitaoci, na svu sreću ne svi, postavljaju pitanja: postoje li zaista takvi čudaci kao što je Ratko Krstić i...više
(poglavlje iz romana Ej, koje se nadovezuje na dirljivu sliku domaćeg zdravstva iz prethodnog teksta) XIX Lepo su me sredili na ortopediji. I brzo, bogami! Za tri nedelje sam bila na nogama. Ćopava,...više
Ima tome devet meseci da sam prvi put osetio na svojoj koži šta znači kad matori ljudi kažu: »Bole me krsta.« Osim što me je u mladosti neobično radovala ta slučajnost da se moje ime tako često...više
Biti pisac iziskuje obilnu i neograničenu maštu. Svet koji pisac stvara je slobodan, pun imaginacije i često se graniči sa ludilom. Protagonistkinja romana „Buka“ stvara upravo jedan ovakav...više
Prvo bude ona plava crta, plava kao duboko more, crta u ekrančiću i pasulj u stomaku. Taj pasulj prikačen za tebe i još uvek ravan stomak, i neverovanje da je stanje drugo, sasvim drugo. Onda rastu...više
Kao praznični dar čitaocima, poželeo sam da konačno objavim i ovaj neispričani prolog trilogije Bajka nad bajkama. Sve se dešava dugo pre događaja opisanih u pripovesti koju ste čitali ili ćete...više
U subotu se navršava godinu dana od izlaska objedinjenog izdanja „Bajke nad bajkama“, štampanog ćirilicom, sa tvrdim koricama i mapom u boji. Veći deo tog vremena knjiga je provela na...više
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.