Dobra godina

GORANU, U DOBROJ GODINI piše u posveti na prvoj strani novog romana mog prijatelja Ota Oltvanjija, ispod karakteristične karikature kojom on krasi sve svoje posvete. Znam dobro na šta misli: 2010. je godina u kojoj će se pojaviti brojne knjige pisaca kao što smo Oto i ja, ljudi koji su u proteklih dvadesetak godina nekako uspevali da otmu vremena od svakodnevnog života kako bi stvarali sopstvene svetove na pisanim stranicama: Otova Kičma noći se pojavila u aprilu, sprema se roman-prvenac nadarenog mladog pripovedača Darka Tuševljakovića kao i britkog i urnebesnog hroničara današnje svakodnevice, Petra Petrovića. Jovan Ristić ima spremnu zbirku priča koja će osvanuti do jeseni, a eto i meni (kao u onoj anegdoti sa Markom Tvenom) ubrzo treba da u produkciji „Lagune“ bude objavljen novi roman – Čovek koji je ubio Teslu.

Zajednička karakteristika za sve pobrojane mlade pisce (i među njima mene, ne tako mladog) jeste to da već duže vreme stvaraju izvan onoga što se obično naziva „književnom maticom.“ Nema ih u udruženjima književnika, ne pominju se u elitističkim i niskotiražnim književnim novinama i časopisima, žiriji ih ne uzimaju u razmatranje za nagrade, ali eto – tiho i dalje rade, za publiku koja očekuje njihove romane i priče uprkos tome što ih naš literarni establišment – ako to uopšte više i postoji – uporno ne primećuje.

Još jedna zajednička osobina ovih istrajnih ljudi jeste i to što su svi, bez razlike, počeli da stvaraju priklanjajući se žanru fantastike, da bi zatim u svom književnom izrazu i rasponu tema i interesovanja iskoračili u neprecizno definisanu bujicu takozvanog slipstrima (eng. slipstream), književne struje kojoj pripadaju – i u Srbiji i u svetu – oni stvaraoci koji slobodno uzimaju iz žanrova ono što im se najviše dopada, primenjuju to u svojim delima i drsko zalaze u domene glavnog književnog toka, muteći njegovu tako čistu, profiltriranu, gotovo sterilnu vodu.

Oltvanjijeva Kičma noći je slipstrim. Petrovićev roman Crvena zvijezda, belo dugme, plava grobnica takođe je slipstrim. Baš kao što je slipstrim Šejbonova Jevrejska policijska stanica ili Mekdonaldov Brazil. Usuđujem se da kažem kako je i Čovek koji je ubio Teslu jedan od takvih romana „mutivoda.“

Dugo sam želeo da napišem roman o jednom od likova koji se često pojavljuju u mojim pričama, od samog početka mojih književnih pokušaja (kraj osamdesetih godina prošlog veka), pa do danas (poslednji put u noveli „O vukovima i ljudima“ u zbirci Tihi gradovi koju je „Laguna“ objavila 2007). Reč je o Nikodiju Mariću, nekoj vrsti srpskog super-tajkuna koji se pojavljuje na najrazličitijim mestima i u veoma različitim epohama, najčešće kao mračan i zlokoban učesnik događaja o kojima konkretna priča govori. Mnogi moji čitaoci već duže vreme traže da konačno iznesem njegovu životnu priču i objasnim logiku koja stoji iza Nikodijevog sveprisustva u različitim svetovima koje sam svojevremeno stvorio. Srećom, savremene teorije kvantne fizike i multiverzuma omogućile su mi da to relativno jednostavno rešim, upravo u Čoveku koji je ubio Teslu.

Međutim, roman se ne bavi isključivo Nikodijem Marićem, jer da je tako, mogao bi se svrstati u čistu naučnu fantastiku i sada ovde ne bih govorio o slipstrimu. Na tu ničiju zemlju roman odvodi narativna nit iznesena u dnevničkim beleškama Jevrema Radivojevića, mladog asistenta Nikole Tesle zaposlenog u beogradskoj laboratoriji velikog naučnika. Reč je o početku treće decenije dvadesetog veka, i moram da priznam kako mi je bavljenje tom epohom i istraživanje neophodno da je dočaram iole uverljivo i zanimljivo, pružilo neizmerno uživanje. Ni sam nisam znao koliko malo toga znam o prošlosti rodnog grada i o životu Beograđana u to doba. Naravno, uzeo sam sebi taman toliko pesničke slobode koliko je bilo neophodno da priča funkcioniše u skladu sa sopstvenom unutrašnjom logikom, tako da su neki istorijski likovi koji se – u manjoj ili većoj roli – pojavljuju u romanu, poživeli malo duže nego inače, ili im je životni put išao sasvim drugačijim tokom. Više o tome zainteresovani mogu naći na adresi prezentacije romana koju „Laguna“ marljivo priprema za Internet. A oni koji žele da zaista osete kako je izgledao život u starom Beogradu, mogu da se late izvanredne knjige Siluete starog Beograda Milana Jovanovića-Stojimirovića: siguran sam da će uživati koliko i ja dok sam je čitao.

Dakle, roman je gotov, gaće su – što bi rekao naš pisac Radmilo Anđelković – skinute, i sada čitaoci treba da iznesu svoj sud. Pretpostavljam da je ogroman uspeh koji je prošle godine Dejan Stojiljković postigao romanom Konstantinovo raskršće omogućio blagonakloniju recepciju knjiga koje se mogu svrstati u slipstrim, tako da čitaoci – a rekao bih i „stručna javnost“ (tj. kritika) – sada spremnije uzimaju u ruke romane domaćih pisaca koji ne pišu samo o onome što jeste, već i o onome što je moglo, ili će tek biti. Čovek koji je ubio Teslu donosi sliku jedne malo drugačije Srbije, onakve Srbije o kakvoj bih voleo da sam učio na časovima istorije u školi. Ali, ako već istorija nije bila blagonaklona prema nama (ne zaboravimo: istoriju pišu pobednici, što prilično jasno govori o našem mestu u poretku stvari), zašto alternativna istorija ne bi bila lepša, svetlija, bolja i perspektivnija?

U međuvremenu, domaći slipstrim grabi krupnim koracima napred: pripremaju se nove knjige Ilije Bakića i Pavla Zelića, a u najavi je i roman velike mlade nade domaće „rubne“ književnosti, Adrijana Sarajlije.

Dobra godina, nema šta.