Kamij Lorans: Na Fejsbuku vi lažete, vi manipulišete…

Znate li priču o onoj ženi koja je pala sa dvadeset četvrtog sprata? Možete je naći u novom romanu Kamij Lorans, „Mogla bih to biti ja“. „Na dvadesetom spratu je uhvati muškarac koji je na svom balkonu i koji joj kaže: ’Hoćeš da se tucaš?’ Ona kaže: ’Neću’ i on je pusti. Na petnaestom spratu je uhvati muškarac koji je pita: ’Hoćeš da mi popušiš?’ ’Neću’, zacvili ona. On je pusti. Ona nastavi da pada, ali je na desetom spratu uhvati neki muškarac. ’Hoću da se tucam, popušiću ti’, promuca brzo ona. ’Kurvo!’, kaže tip i pusti je da padne.“

Ovo je priča Kler Milkam, inteligentne junakinje sa izoštrenim smislom za humor, ali ništa u njoj nije smešno. Zatvorena u psihijatrijskoj klinici, ona razgovara s doktorom. To je prvi deo romana, „Crkni dabogda!“. „Crkni dabogda, okrutniče, odlazi, nikad me voleo nisi!“, kaže epigraf koji je potpisao Kornej. „Crkni dabogda!“, to je ono što muškarci govore ženama, objašnjava Kler Milkam, koja se diže protiv nepravde učinjene njenom polu. Žene sakate, žene ubijaju u celom svetu zato što su žene, ili tačnije, žene su podvrgnute „diktaturi“ muškog pogleda. Najgoru sudbinu ima ona žena kojoj je „krštenica požutela“, ona nestaje sa radara: „Ravnodušnost je druga vrsta burke.“ „Mogla bih to biti ja“ je oštra optužnica protiv razlike u ophođenju prema muškarcima i ženama kada ostare: „Muškarci umiru mlađi. Možda. Ali oni duže žive.“ Kler Milkam ima 47 godina. „Crkni dabogda“ je rečenica koja ubija, koja joj je upućena jedne večeri kada je bila uporna i dosadna.

Kako bi pratila svog ljubavnika Žoa, dvoličnog smutljivca koji je ostavlja kad god mu padne na pamet, Kler Milkam je smislila strategiju. Poslaće zahtev za prijateljstvo Žoovom drugu na Fejsbuku. On se zove Kris. Kler otvara lažan profil i predstavlja se kao Kler Antuneš, lepa brineta od 25 godina. Između Krisa i Kler razvija se odnos, „fiktivan“ a ipak istinit. Šta će se dogoditi kad Kris, koji insistira da vidi Kler, shvati da žena iz njegove mašte nema dvanaest godina manje od njega već dvanaest više, i da joj rok trajanja uveliko ističe? Kako da mu se Kler Milkam predstavi? Ona priča u romanu šta se desilo, a onda psihijatar preuzima reč, i nastavlja. Drugi deo knjige zove se „Jedna lična priča“. Naratorka je spisateljica Kamij Moran, autorka rukopisa „Crkni dabogda!“. Njen urednik zahteva da rukopis pročita i advokat. Kamij je, kao i njena junakinja, otvorila profil Kler Antuneš na Fejsbuku. Zbog Žoa ona se zaljubljuje u Krisa itd.

Hoćemo li otkriti šta se tu zapravo dešava? U epilog se upliću i bivši muž Kler Milkam i njegova mlada žena, koja bi mogla biti ona o kojoj se pričalo. „Mogla bih to biti ja“, triler o položaju žena, koristi ljudske i romaneskne resurse sa društvenih mreža: „Za ljude poput mene, koji ne podnose odsustvo […] internet je i propast i spas u isti mah: sve vreme pokušavamo da uđemo nekome u trag, čekamo, ne možemo da prežalimo vezu, iako je ona mrtva, a istovremeno plutamo u virtuelnom svetu, grčevito se držimo za fiktivne osobe koje su stalno na internetu, umesto da se raspadnemo, mi se konektujemo.“ Mogli smo, umesto da se sretnemo u prostorijama izdavačke kuće Galimar, da koristimo Skajp i tako razgovaramo s Kamij Lorans.

Roman poništava nekoliko verzija iste priče. Svaki put mi poverujemo…

I to me je brinulo. Kao obožavateljka trilera – sad ih manje čitam, ali sam mnogo njih pročitala – postavljam se u ulozi čitateljke, volim da okrećem strane da bih saznala šta će se dalje dogoditi. Šta je to što nas nagoni da čitamo dalje? Kako da zadržite čitaoca? Želela sam da čitalac ne ostavi ovu ženu u knjizi, pošto ju je muškarac već ostavio. Kad sam stigla do trenutka u kojem psihijatar čita roman koji je ona napisala, rekla sam sebi: zainteresovanost će opasti, čitalac zna da je ova verzija izmišljena a ne proživljena. Zadovoljna sam što je ipak uspelo.

Zašto je knjiga posvećena uspomeni na kanadsku spisateljicu Neli Arkan?

Čitala sam njena dela, a naročito tog leta kad sam išla na festival u Avinjonu gde je jedno njeno delo adaptirano u pozorišni komad. Neli Arkan je izvršila samoubistvo u 36. godini. Bila je mnogo lepa, a razapeta između opsesije da se dopadne – imala je estetsku operaciju sa 30. godina – i stava da je to jedino što može u životu. Nije mogla da se oslobodi te opsesije da bude lepa, ali ju je uništavala požuda koju je njena pojava izazivala. U svom tekstu „Stid“ ona priča o tome kako je bila ponižena u televizijskoj emisiji kada su piljili u njen dekolte umesto da pričaju o njenoj knjizi.

Da li se skrivate iza svojih likova?

To nije netačno. Isto pitanje bi moglo da se postavi za sve moje knjige. Imam potrebu da se izložim, da se angažujem, da ubacim to „ja“ blisko meni, i u isto vreme se trudim da i sebe malo zaštitim. Previše izlaganja može biti pogubno. Ipak malo više štitim sebe iza fikcije, razmišljam šta time mogu da dobijem u stvarnom životu.

Mene ima sto posto u svim ženama u ovoj knjizi. Prva je u psihijatrijskoj bolnici, i dok se njen delirijum pogoršava, i ja taj delirijum osećam. Ovo je knjiga o meni. Htela sam da uspem da kažem nešto o ženama: ne može se o njima govoriti mlitavo. Ta žena razgovara s psihijatrom, a roman, narativ, dozvoljava da se preteruje, provocira, a govori istina. Nije reč o žalbi, niti izveštaju žrtve, kao što mi je jedan muškarac prebacio u jednoj televizijskoj emisiji. Naprotiv, reč je o besu, želji da jasno i glasno kažem ono što osećam ali i ono što vidim.

Otkud ovaj roman, njegova struktura?

Volim priču u priči. Pomislila sam na Kurosavin film „Rašomon“, u kojem jedan za drugim svi likovi pričaju svoju verziju priče. To me oduševljava, romaneskna manipulacija, ono što znači biti romanopisac. Počela sam od onoga što se meni dogodilo. A onda to spojila sa Fejsbukom. Želela sam da govorim o projekcijama, fantazijama, načinu na koji nekog zamišljamo – „Ljubav je živeti u nečijoj mašti“, kaže Antonioni – radila sam na odnosu između virtualnog sveta na početku ljubavne priče (idealizovanje, nada da će veza uspeti, pokazati sebe u najboljem svetlu), virtualnom prostoru na internetu uopšte, i susreta, brutalnog, stvarnog. Kako smestiti fantaziju u realnost.

Provedem godinu ili dve osmišljavajući roman pre nego što ga napišem. Haos koji donosi knjiga u glavi, i želju da to postane – Margerit Diras je govorila o tome, o tim poteškoćama. Bilo bi mi teško da rekonstruišem proces. Prepustim se. Ne vodim beleške, ili veoma malo. Ima i naznaka eseja. Imala sam prvi deo, znala sam da jedna spisateljica vodi književnu radionicu u psihijatrijskoj klinici, da se zove Kamij, da je jedna od mojih avatara Kamij Moran, kao anagram romana. Postoji trenutak kada se pojavljuje struktura: znam da ćemo čuti izjavu žene, pa psihijatra, i da će u drugom delu spisateljica uzeti reč. Tako već dugo pišem knjige. Mogu da pišem tek kad imam kraj.

Kao pisci trilera?

U romanu ima napetosti, intrige, to obožavam. Mi čitamo na dva načina, kaže Bart u svom „Zadovoljstvu u tekstu“. Ponese nas priča, gutamo je, ili pak degustiramo svaku rečenicu, uživamo u stilu. Moje srce balansira između to dvoje. Idealno bi bilo da mogu i jedno i drugo.
Lavirint i kaleidoskop su dve slike koje negujem. Teško mi je da kažem kako pravim lavirint. Kaleidoskop, to je moj celokupni rad, od početka, to su komadići boje koje pomeram kako bih napisala različite romane. Uvek su isti fragmenti uređeni. To sam uvek ja, uvek pišem o svojim opsesijama. I svaki put promenim oblik kaleidoskopa.

Gde nalazite šale koje koristite u svojim knjigama? U ovoj ste prevazišli sebe.

„Koju supermoć stiču žene sa pedeset godina? – Postaju nevidljive!“ Ukrala si mi vic, rekao mi je jedan prijatelj. Ali vicevi pripadaju svima. Onaj na kraju, o ispunjavanju želja, kada se muž izvinjava ženi i traži trideset godina mlađu, nema problema, kaže mu vila, i pretvori ga u trideset godina starijeg, prijateljica mi je rekla da je to persijska priča. Ne znam.

Ne oklevate da uvodite nove tehnologije, internet, smartfon.

Interesuju me novine. Volim kad se one upare sa XVIII vekom. Marivo, „Igra ljubavi i slučaja“, zamena identiteta kako biste nekog uhvatili u klopku: marivoovske igre, manipulacija, moguće su na Fejsbuku i sajtovima za upoznavanje. Valmon, u „Opasnim vezama“, piše ljubavno pismo gospođi Turvel o postignućima svoje ljubavnice: Fejsbuk je isti. Vi lažete, vi manipulišete, a to je uzbudljivo. To je roman u romanu. Godine 1991, kada sam objavila prvi roman, „Indeks“, nije bilo društvenih mreža, nije bilo kompjutera. Pisac postaje svestan svoje epohe, prilagođava se. Ne bih mogla da pišem priče o psima koji vuku sanke na severu. Internet je oruđe iz snova, možete beskrajno plesti priču o odnosima stvarnim i izmaštanim. Ljubavne veze su se mnogo promenile. Sada možete više da se igrate. Da uživate, ne baš toliko.

Zar internet ne oduzima mnogo vremena?

Pomalo. Iščitavam manje. Ne čitam više, po ko zna koji put, Prusta i Rasina. Čitam mnogo, ali moram da priznam da provodim mnogo vremena na internetu, jer tu mogu da posmatram i mnogo naučim. Računar je promenio moj odnos prema pisanju. Kad sam pisala na papiru, krčila sam šume. Precrtavala sam, uzimala nov list. Napustila sam taj neurotičan način pisanja iz početka. Gubila sam mnogo vremena. Vreme koje gubim na internetu ponovo dobijam zahvaljujući računaru.

Kada pišete, da li ste onlajn?

S vremena na vreme odem na internet, kao što sebi kuvamo čaj, ili proveravam svoj Fejsbuk nalog. Ako neke knjige nema u biblioteci, tamo je nalazimo. Ako govorim o Pati Smit, kažem sebi, hej, slušaću je sad. Slušamo intervjue sa Lakanom ili Fukoom. Internet je izvanredno sredstvo.

Kao član žirija nagrade Femina čitate mnogo savremenih dela. Šta o njima mislite?

Ima veoma zanimljivih dela, eksperimentalnih. Ne pridržavamo se više davnih pravila. U Francuskoj ima mnogo autora koji izmišljaju nove forme, koji brinu o jeziku. I ne kažemo im dosta. Francuska književnost je malo diskreditovana, dok je zapravo veoma živa. Svake godine otkrijem nešto novo.

Autor: Kler Devarje
Izvor: next.liberation.fr
Prevod: Maja Mihajlović