Kako su mi knjige Terija Pračeta pomogle da izađem iz depresije

U mlađim danima, moja majka je radila kao bibliotekar u školi. Što je značilo da sam posle časova i obavljanja domaćih zadataka mogao slobodno da pregledam gomile knjiga i čitam šta god poželim. Dok nisam krenula u srednju školu, kao povučenom detetu bez socijalnih veština, knjige su mi bile jedini prijatelj.

Tako sam naišla na dobrog gospodina Terija Pračeta. Ironija je da ga nisam pronašla u biblioteci moje majke, već u jednoj od javnih biblioteka u blizini. Bila sam tipična, anksiozna dvanaestogodišnjakinja; moja depresija i bipolarni poremećaj tek su se počeli da se razvijaju, kao što se to dešava u pubertetu. Njegovu prvu knjigu pronašla sam dok sam pregledala odeljak za odrasle, tražeći knjigu koju još nisam pročitala, ali koja nije bila jedna od onih patetičnih romana koje čitaju moji vršnjaci. Naišla sam na njegovu knjigu „Sloboda narodu!“, o devojci po imenu Tifani, gnevnoj i sebičnoj, naoružanom tiganjem, kao i o plemenu plavih ljudi, koji se bore da spasu njenog malog brata (kog ona, u stvari, nije toliko ni volela) od kraljice vilenjaka, jer je on bio njen, ljudi štite ono što im pripada. Jer, rečima preuzetim direktno iz knjige:

„Sve veštice su sebične, rekla je Kraljica. Ipak, Tifanine trećestepene misli kazaše: A ti pretvori sebičnost u oružje! Neka sve bude tvoje! Neka tuđi životi, snovi i nade postanu tvoji! Štiti ih! Spasi ih! Dovedi ih u svoje stado! Zbog njih hodi po vetruštini! Teraj vuka! Moji snovi! Moj brat! Moja porodica! Moja zemlja! Moj svet! Kako se usuđuješ da pokušavaš da otmeš sve to, to je moje!“

Kako sam postajala starija, i kako mi se mentalno zdravlje pogoršavalo, nastavila sam da čitam serijal o Disksvetu. Odrastala sam s Tifani i gledala kako ni ona nije postajala manje emotivna, ali umesto toga koristila je svoje emocije kako bi rešila probleme, neke od njih je stvorila da bi ljudima učinila život boljim, čak iako to nisu cenili. Upoznala sam Baku Vedervaks, koja je rekla da se nikada ne treba bojati onoga što se nalazi u šumi, jer treba da budete sigurni da ste tamo vi najstrašnija pojava. Ali najviše od svega, upoznala sam nadu, ideju da stvari budu bolje čak iako moraš ti biti taj koji ih čini boljim, vukući mrak i vrišteći u svetlost jer, kako Pračet kaže u „Oružanim snagama“, „Ponekad bolje je zapaliti plamen nego proklinjati mrak.“ Upravo me je ta misao gurala kad sam pokušala da pobedim depresiju i anksioznost. Danima kada mi je bilo teško da izađem iz kreveta, kada je moj mozak aktivno radio protiv mene, pitajući me šta je smisao svega, zašto se uopšte trudim, kada je sve bilo sivo i teško, seetila bih se da je Tifani Bolan poljubila zimu i vratila svet u leto, Eskarina je odlučila da neće biti veštica ili čarobnjak, već nešto između toga (što je bio trenutak kad sam shvatila da sam nebinarna – rodni identitet koji nije isključivo muški ili ženski), rekla bih sebi da ako oni mogu to da urade, mogu i ja da ustanem iz kreveta. Mogu da operem zube. Mogu otići na tu zabavu, a ako nešto pođe po zlu, neka pođe po zlu, ali biće sve u redu, jer sam tamo ja najstrašnija. Teri Pračet i njegovi likovi pokazali su mi moju ideju nade i pravde, ljubavi i istine (i tvrdo kuvano jaje). Nisam sigurna ko bih bila da me nije vodio kroz život, tako što mi je pomogao da naučim kako da budem hrabra i da razmišljam u svoje ime, dok samu sebe zasmejavam.

Međutim, to ne znači da su me njegove knjige izlečile ili da mi je sve popravio. To su gluposti i puste želje. Knjige i priče mogu promeniti mnoge stvari, ali ne mogu donositi odluke umesto vas, niti mogu učiniti da drugi budu ljubazniji prema vama. Maltretirali su me u srednjoj školi. U srednjoj školi sam trepela maltertiranje, a nasilje u vezama, i nisam razumela težinu tih posledica, dok nije prošlo dosta godina. Nekoliko puta sam pokušala da se ubijem i sebi sam nanela povrede, jer moje neurohemijske tvari nisu bile sinhronizovane i nijedna priča to ne može da popravi. Počela sam da uzimam lekove i idem na terapiju, kako bih uspela da rešim tu zbrku sa neurohemikalijama i traumama, ali priče Terija Pračeta učinile su da se osećam bolje i da sve to izdržim. Bio je uvek prisutan i mogla sam da se oslonim na njega, čak i kad moj mozak nije bio prisutan. Pobrinuo se da mi je stalo do nečega jer, kako je rekao u „Kosaču“, „Sve stvari koje postoje su naše. Ali moramo da se brinemo o njima. Jer ako nas nije briga, mi ne postojimo. A ako ne postojimo, onda ne postoji ništa sem slepog zaborava.“

Autor: Kejtlin Hobs
Izvor: bookriot.com
Prevod: Lidija Janjić