Toga dana je padala kiša. Bilo je to dva sata pre nego što ću okrenuti njegov broj. I sada se plašim da bi neko mogao da mi naudi kada pročita da imam njegov broj telefona. Možda to ovde nije trebalo ni da napišem. Ali možda je on taj svoj telefon već uklonio, taj broj mobilnog. On je toliko prodao knjiga, tih krimi romana, tih avantura o detektivu Hariju Huleu, da bi zametanje tragova za njega bilo normalno. A i proveo je neko vreme u vojsci. Baš kao što je neko vreme igrao fudbal u Moldeu. Znači da zna da preskače prepreke i dribla u životu. I svira u rok bendu, i penje se po planinama baš kao na top-listama knjižara širom sveta. Zato je trebalo da bacim cedulju s njegovim novim brojem i dilitujem ga iz mobilnog čim sam završio razgovor. Jer on je omiljen.
Ovde ga toliko vole, baš kao i svuda. On uvek kapariše izloge svih knjižara sveta. Video sam to i u Diseldorfu, Londonu, Splitu... Baš je svuda kao i u Beogradu.
I jeste bio kišni dan, i jeste padala kiša na dva sata pre nego što ću okrenuti Jua Nesbea da bih uradio intervju koji sledi. I na ta dva sata pre tog razgovora kroz izloge knjižara na koje su se slivale kišne kapi video sam da i njegov novi roman „
Kraljevstvo“ (Laguna) ide savršeno baš kao i svi oni raniji.
Našao sam neki tvoj stari intervju iz Gardijana i u njemu deo: „Pogledajte Jugoslaviju devedesetih, demokratska zemlja na pravom putu, a Slobodanu Miloševiću je bilo dovoljno šest meseci da je uvuče u građanski rat.“ Kako su ti delovale devedesete u Jugoslaviji, Slobodan Milošević, rat, jer si deset godina pre toga rata bio u Beogradu?
Prvi put sam bio u Jugoslaviji negde kasnih sedamdesetih godina. Bio sam sa društvom na proputovanju Evropom. Bili smo na raznim mestima. Bili smo u Beogradu, na moru, u Dubrovniku i manjim mestima, kao i na severu. Mnogo mi se tada svidela zemlja i zato mi je raspad Jugoslavije, rat i sve što se desilo devedesetih bilo jedna velika tragedija. Devedesetih godina sam pokušao da dođem u Srbiju želeći da napišem nešto o svemu tome. Nisam želeo da analiziram situaciju zato što je sve bilo toliko haotično. Tada je izgledalo da svako ima odgovor i objašnjenje za ono što se dešavalo u Jugoslaviji.
Ja nisam želeo da dajem odgovore i objašnjenja pošto bi za autsajdera bilo komplikovano da objašnjava toliko komplikovanu situaciju. Pokušavao sam da dođem u Srbiju. Tih teških godina su ipak dolazili strani rok bendovi u Srbiju. I ja sam mogao tada da dođem ali kao muzičar. Imao sam poziv i priliku da dođem kao muzičar. Ali nisam hteo tada da idem u Srbiju jer sam mislio da tako stajem na stranu Slobodana Miloševića. Da bi nekom možda značilo da time podržavam Slobodana Miloševića i da bih mogao da upadnem u njegovu propagandnu mašineriju.
Tako da sam taj poziv tada odbio. Ali sam tih godina zaista sretao mnogo ljudi iz Srbije i bivše Jugoslavije i nisam ih pitao samo kako se osećaju zbog rata i raspada zemlje. Ali to je bila naravno glavna tema i kroz mnogobrojne razgovore sa svima njima pokušao sam da shvatim šta se zaista dešava.
Pre nekoliko godina sam ponovo došao u Srbiju, tada smo se i ti i ja upoznali, a bio sam u prilici i da se zaista upoznam za novom situacijom. Posetio sam i Srbiju i druge države nastale iz bivše Jugoslavije i bilo mi je veoma drago da vidim da su se stvari vratile u normalu. Da se mladi ljudi ponovo sreću, druže, prelaze granice.
Sad mi je zanimljivo da znam gde si izlazio po Beogradu tada kao klinac od 17 godina?
Ne sećam se mnogo toga. Sećam se da smo došli na železničku stanicu i da smo se šetali okolo. U to vreme nije bilo GPS sistema navigacije. I nije, kao danas, svako u Beogradu znao dobro engleski. Čini mi se da je tada više ljudi u Beogradu govorilo nemački nego engleski. Ili sam makar ja naletao na takve. I bio je sivlji grad nego što je sada.
Danas je Beograd mnogo življi i živopisniji. Tad je bio možda i malo kao Oslo i nije se mnogo toga dešavalo. Ali se sećam da su ljudi bili mnogo ljubazni. Kada smo ih pitali za neka mesta, oni nam nisu samo objašnjavali gde se nalaze nego bi ostavljali sve što su radili i odvodili bi nas na lokacije za koje smo ih pitali. Onda smo otišli na obalu, na more u neko malo mesto. Tada, sedamdesetih godina, u tom malom mestu nije baš bilo stranih turista kao na primer u Dubrovniku i ostalim mestima duž jugoslovenske obale. Bilo je tu samo domaćih turista. Kada smo stigli u to mesto, mi nismo imali gotovinu nego putničke čekove. Vlasnik restorana nas je odveo do kuće direktora banke. On je bio u kadi, kupao se, ali je rekao kroz vrata: „Sačekajte dva minuta“. Onda je izašao iz kade, obukao se, odveo nas do banke koja je tada bila zatvorena. Otvorio je vrata banke i unovčio nam dva Travelers čeka u vrednosti od pedeset dolara. Zbog tog putovanja i odnosa sa ljudima zaljubio sam se u Jugoslaviju.
Da li si zadovoljan kada staneš, ne mora pred ogledalo, ali kad staneš i okreneš se unazad, jer stigao si da budeš broker, muzičar, fudbaler, novinar i megapopularni pisac?
Ne osvrćem se baš mnogo unazad. Nisam takva osoba a nemam ni mnogo fotografija iz prošlosti. Volim da gledam u ono što je ispred mene, u budućnosti. Ono na šta sam ponosan su stvari o kojima ljudi i ne znaju mnogo. To nije bend, knjige koje sam napisao, utakmice koje sam odigrao... To su jednostavno više privatne stvari. Nešto što sam uradio i uspeo sa svojom porodicom i prijateljima. Ponosan sam na svoju ćerku. Ona je izrasla u osobu potpuno svesnu sveta oko nje. Ima jaka politička stanovišta i traži informacije i o stvarima o kojima i ne zna baš puno. Kada vidim da je postala takva osoba, to me čini jako ponosnim. Ne mogu da kažem da je zbog mene postala takva osoba ali nadam se da sam makar malo doprineo tome.
Prošli put smo pričali u hotelu „Moskva“ u Beogradu. Ti si pisao scenario za seriju „Occupied“ koja je bila popularna svuda, pa i u Srbiji. U njoj Rusi okupiraju Norvešku. Zašto baš Rusi?
Pisao sam scenario za tu seriju i tada nije bilo važno da li su to Rusi ili je to neko drugi uradio – okupirao Norvešku. Bilo je važno da to bude velika zemlja, mnogo veća od Norveške, i zemlja koja će je osvojiti. To je mogla da bude i bilo koja druga supersila, kao Amerika, na primer, ili Kina. Tako da je to manje ili više koincidencija. Poenta priče je više bila u tome „Šta se desilo u demokratskoj zemlji?“, „Šta bi ti ljudi u zemlji koja se naziva demokratskom bili spremni da žrtvuju?“. Šta bi bili spremni da žrtvuju za ono što su: nezavisnost, sloboda, demokratija...
A neki Skandinavci misle da su Skandinaviju okupirali migranti a ne Rusi?
Uopšteno govoreći, naravno uvek ima različitih mišljenja, mislim da Skandinavci ne misle da ih je iko preuzeo, ili okupirao.
Sećam se da si jednom prilikom rekao da su u Norveškoj čak i desničari zapravo socijaldemokrati. A da li se to sada menja? Danas se cela Evropa menja, migranti dolaze, nova desnica dolazi takođe?
Ako pogledate partije u Norveškoj, one političke partije koje učestvuju u parlamentarnom životu, sve one, bilo da su desne ili leve, u suštini prate socijaldemokratsku tradiciju zemlje. U Norveškoj je duga tradicija socijaldemokratije i čak bi i desničarske partije branile sistem i tekovine države blagostanja. Ali, s druge strane, ima političkih pokreta i partija koji su izvan parlamenta i koje su još desnije i one definitivno ne bi bile deo socijaldemokratske tradicije. To su ekstremno desni pokreti.
I cela Evropa je desnija nego ranije, pa i svet?
Ako pogledate kako se razvijaju stvari u poslednje vreme i u kratkom periodu, izgleda nam da se ekstremna desnica i populizam uvećavaju i napreduju a da se liberalizam i liberalne vrednosti gube, smanjuju. I naravno, sad nam predstoje izbori u Americi koji će takođe ukazati na neki način u kom pravcu će se ići. Ali ja bih se osvrnuo na ono što je rekao
Stiven Pinker, a radi se o tome da ako se pogleda ne u pet ili deset, nego u poslednjih pedeset godina, da liberalizam stalno napreduje. Zato sam ja optimista i mislim da ako se za dvadeset godina osvrnemo na sadašnje vreme, da ćemo sve ovo što se danas dešava videti možda i kao neku evoluciju. Mislim da će sve biti dobro.
Navijač si Totenhema. Kakav ti je ovaj sadašnji Murinjov Totenhem?
Moja prva reakcija kada je Žoze Murinjo došao na stadion Totenhema bila je: „Jao, otpustili su Poketina“. Za mene je Poketino bio fudbalski Luk Skajvoker, a uzeli su Darta Vejdera fudbala. Tako da je taj prvi Murinjov dan u Totenhemu za mene bio tužan dan.
Sada mislim da je Murinjo na neki način sazreo kao osoba, da je ukrotio jezik i usta. To mi se čini ili sam se možda navikao na njega u Totenhemu. Ali svejedno, voleo bih da se Poketino sutra vrati.
Pišeš serije, prodao si preko 40 miliona svojih knjiga. Da li onda često objavljuješ nove romane jer imaš inspiraciju ili danas i najuspešniji pisci moraju da često objavljuju?
Nemam baš odgovor na to. Brus Springstin je jednom rekao da radi samo ono što mu dođe kao prirodno. Pretpostavljam da to isto važi i kod mene. Pišem romane, i radim i ono što bih radio i za džabe. Volim da radim samo ono što volim. Ali ispostavilo se da je to komercijalno. Uvek se na kraju ispostavi da radiš ono što radiš i ako si srećan mnogo ljudi će to zavoleti. U suprotnom, možete da budete odlični u onome čime se bavite a da to publika ne prepozna i ne prihvati. U mom slučaju ono što radim ima veliki odjek. Ali i da nema i da nije tako, ja bih i dalje radio onako kako radim.
Razgovarao: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
Foto: © Stian-Broch