Ju Nesbe o romanu „Kuća noći“: Lakše je biti prihvaćen kada poštuješ pravila, zato volim autsajdere

Ju Nesbe, autor bestseler serijala o Hariju Huleu, sa Nikol Ransom, urednicom Amazonove platforme Audible, razgovara o najstrašnijim trenucima tokom pisanja njegovog novog romana „Kuća noći“, kao i o povezanosti sa glavnim junakom, mladim nasilnikom.



Sa romanom „Kući noći“ udaljili ste se od svojih uobičajenih kriminalističkih romana, trilera i misterija. Da li ste oduvek bili zainteresovani za pisanje horora?

Valjda jesam. Mislim da sam svoju spisateljsku karijeru započeo kao pisac horora ili, na neki način, kao horor pripovedač. Sve je počelo još kad sam bio mali, kada smo se tokom leta okupljali na tavanu našeg letnjikovca, a ostala deca bi me molila da im pričam priče o duhovima. Bio sam zaista ponosan, jer sam bio najmlađi. To sam shvatio kao da sam odličan pripovedač. Tek godinama kasnije su mi rekli da su želeli da pričam priče o duhovima jer su mogli da čuju strah u mom glasu dok sam pričao te priče. Dakle, pretpostavljam da sam već tada koristio sopstveni strah kao pokretačku snagu za vlastite priče i da su moje prve priče nesumnjivo bile horor.

To je sjajno! Odakle ste crpili inspiraciju za ovu priču?

Oduvek mi je bilo teško da prepoznam odakle tačno crpim inspiraciju. Deo toga verovatno proističe iz onoga što mi se dešava u životu, iz knjiga koje čitam, muzike koju slušam, filmova koje gledam, iz onoga šta moji prijatelji rade – i tome slično. Sa sigurnošću tvrdim da mi najbizarnije ideje obično padaju na pamet u pet ujutru kada se probudim. Tada ste u čudnom stanju – napola spavate, napola ste budni – i vaš kritički um još nije aktivan. Stoga, ako ispratite svaku svoju ludu ideju, videćete šta od nje može ispasti.

Dakle, „Kuća noći“ je verovatno nastala zato što sam ležao napola budan u svom krevetu i onda došao na ideju o dvoje dece koji zbijaju šale preko telefona, baš kao što smo svi to radili kao deca. Potom bi jednog dečaka pojeo telefon dok je zbijao šalu – prvo njegovo uho, pa ruku, pa rame, pa bi onda dečak ceo nestao. Još tada sam mogao da zamislim i naslov za ovaj roman ili film, nešto u fazonu „Telefon koji proždire ljude“. To je bila samo prva vizuelna ideja za „Kuću noći“.

Vau! To me zapravo dovodi do sledećeg pitanja. Ova priča sadrži nasilne scene, posebno sa Tomom na samom početku. One su zaista dale ton romanu i uticale na zaista zastrašujuće prizore koje srećemo dalje u samoj priči. Kako je bilo pisati te scene?

Najstrašniji deo je osmišljavanje i nastanak ideje – vizualizovanje ideje je najverovatnije baš taj trenutak u kom koristim sopstveni strah. S druge strane me ne plaši trenutak kada sedam za svoj laptop i zapravo počnem da te scene pišem. Tada sve to dobija na tehnikalnosti, a zatim postaje uživanje u pripovedanju, nešto u fazonu: „Pokušaću da transformišem strah koji sam osetio u trenutku kada sam došao do ove ideje“.
Upravo to je najveća radost koju možete da doživite kao pisac – kada pokušate da putem dela naterate čitaoce da se osećaju onako kako ste se vi osećali, bilo da je u pitanju ljubavna priča, ubistvo ili neka scena u hororu.

Po čemu se ovaj proces pisanja razlikovao od Vašeg uobičajenog kada pišete kriminalističke trilere ili misterije?

Skoro da se i nije razlikovao, jer, mislim, čak i kada pišete priče za decu, to je potpuno isti zadatak. To podrazumeva praćenja toka priče, jer joj dopuštate da ona vodi glavnu reč i odvede vas gde god poželi. Ja sam i dalje kapetan tog broda, ali postoji određena logika u svemu tome – priča koja je izgrađena u tradiciji žanra u kome je napisana, kao plod naše mašte, poštuje neku već postojeću strukturu. Dakle, rekao bih da je to manje-više isti proces.

Kada smo već kod dece... [smeh] glavni junak Ričard veoma je kompleksna ličnost. On je pomalo nepouzdan, ali istovremeno i na njegovu nesreću onaj koji stvara probleme. Ipak, zaista poželite da budete puni razumevanja prema njemu, jer je nedavno ostao siroče, a svega mu je 14 godina – još je mlad. Zašto ste se odlučili da napišete priču iz njegovog ugla?

U današnje vreme priče se pričaju iz ugla osobe koja je zlostavljana. Želeo sam da ispričam priču iz perspektive nasilnika – a Ričard je uistinu nasilnik. Zanimljivo je kada u knjizi imate lika kojeg će čitaoci verovatno tokom prvih desetak stranica mrzeti, a zatim pokušati da ubede sebe da mora da postoji razlog zašto je on nasilnik. Ima ipak izvesnog šarma u njegovoj ličnosti. Barem se tome nadam [smeh].

I tako, kada ste na neki način primorani da saosećate sa nekim koga zaista ne volite, to je kao... kada je vaš omiljeni bend neki koji niko drugi ne voli. Osećate još veću privrženost tom bendu; osećate da treba da ga odbranite od ostalih, od većine koja ih, recimo, ne razume. A u ovoj priči je Ričard baš ona vrsta prijatelja kojeg morate da branite kada ga svi drugi kritikuju: „Ne, on je moj prijatelj, znaš, sviđa mi se i postoji razlog zašto je takav kakav je“. On je prosto takav tip osobe.

Da li ste se suočili sa nekim izazovima dok ste pisali roman iz njegovog ugla, zapravo iz ugla nepouzdanog naratora?

Zaista nije bilo nikakvih izazova. Samo je drugačije. Verovatno je proizašlo iz toga što sam uvek imao tendenciju da se sprijateljim sa onima koje niko drugi nije voleo – zapravo, sprijateljio bih se sa onima koje je većina mrzela. Verovatno sam nisam bio nasilnik koga ostala deca nisu volela, ali ti dečaci to jesu bili. Ne znam zašto sam završavao u društvu tih dečaka, ali uvek su mi bili zanimljivi. Bili su poput neke misterije, neke zagonetke koju sam morao da rešim: zašto se tako ponašaju, zašto se ne ponašaju lepo... Lakše je biti prihvaćen kada poštuješ pravila. Izgleda da sam se ovom pričom na neki način vratio u svoje detinjstvo.
 
Da li je bilo trenutaka u kojima ste se povezali sa Ričardom kao likom i njegovim pogledom na svet, jer zaista mi deluje kao da jeste?

Jesam. Mada, u ovoj priči više podsećam na Karen, glavnu junakinju. Verovatno ona predstavlja mene, a Ričarda neki moj prijatelj siledžija.



I sama sam osećala povezanost sa Karen, a posebno mi se svidelo kako ga je na neki način držala na zemlji i zaista želela da on nastavi da traži odgovore, čak i onda kada mu stvari nisu išle od ruke. Zašto ste osećali tu povezanost sa Karen i da li je, osim nje, bilo još nekih likova sa kojima ste isto doživeli?

Mislim da sam najviše osećao povezanost sa njih dvoje, Ričardom i Karen. Oni su srž priče. Uvek sam osećao povezanost s autsajderima, a u ovom slučaju je to Karen, iako je to njen vlastiti izbor. I ona verovatno želi da se dopadne drugima, ali ipak je takva da više voli da bude izvan svega ali da i dalje u sve ima uvid, da bude izvan tokova. Znate, to je verovatno, na pomalo snobovski način, slično tome kakav sam ja bio kao dete [smeh], a možda sam još uvek takav, ne znam. Ali Ričard je od starta takav – on je pravi pravcati autsajder. Oba moja lika su.

U stvaranju kojih drugih junaka ste takođe uživali?

Uživao sam u većini. Uživao sam u stvaranju agenta Dejla, koji je poput nekog lika iz crtanog filma. Dok sam pisao, zamišljao sam agenta Kupera iz serije „Tvin Piks“ – takvog sam ga zamišljao.

Ne odajući ništa što je bitno za samu priču, da li ste oduvek znali kako ćete završiti ovaj roman?

Da. Način na koji konstruišem svoje priče je takav da dosta vremena provodim u pisanju zapleta, pazeći da umetnem informacije koje su vam potrebne da istovremeno budete iznenađeni tom iluzijom, ali i da ne reagujete pitajući se šta se upravo dogodilo, već da pomislite: „Pa, naravno“, zato što sve dođe na svoje mesto.

Volim onaj osećaj kada pišem prvo poglavlje, pa mogu svojim čitaocima da poručim: „Dođite, sedite bliže, jer želim da vam ispričam jednu priču; ne izmišljam je usput, nego je cela tu, u mojoj glavi. Ja sam kapetan ovog broda; znam tačno kuda idemo. Odvešću vas na putovanje. Samo se opustite i verujte mi.“

Budući da ste autor međunarodnih bestselera i da su Vaša dela prevedena na mnoge jezike, da li smatrate da se to kako čitaoci doživljavaju vaše priče razlikuje od zemlje do zemlje?

Interesantno je da kada sam komunicirao na lokalnom nivou – što sam zapravo i radio kada sam počeo da pišem – moja ciljna publika su zapravo bila moja dva prijatelja, sa kojima delim interesovanja koja se tiču popularne kulture (muzika, filmovi i književnost), tako da sam jednostavno želeo njih da impresioniram. A onda sam shvatio: „OK, znači, ovo će biti roman. Komuniciraću barem sa publikom u Oslu, a možda i u Norveškoj.“ I onda, nekoliko godina kasnije, shvatio sam da što više komunicirate na lokalnom nivou, time možete da sve to bolje prenesete na globalni nivo, jer ako pišete, kao što je to ovde slučaj, o malom gradu, svaka zemlja ima male gradove, zar ne? Dakle, pretpostavljam da postoje određena opšta ljudska stanja sa kojima se čitaoci mogu povezati. I nadam se da će to biti slučaj i sa „Kućom noći“.

Osim „Kuće noći“, Vaš serijal o Hariju Huleu je privukao ogroman broj ljubitelja, kako zbog knjiga tako i zbog filma. Šta Vam se najviše sviđa kod pisanja serijala?

Pretpostavljam da, kada sam počeo da pišem serijal o Hariju Huleu, nisam imao pojma da će to biti serijal – zapravo, nisam imao pojma ni da će moja prva priča o Hariju uopšte biti objavljena. Za mene je to bio samo probni tekst koji sam poželeo da pošaljem jednoj izdavačkoj kući i nadao se da ću dobiti pozitivnu reakciju kako bih mogao da nastavim da pišem pravi roman. Ali onda su kontaktirali sa mnom i rekli: „Želimo ovo da objavimo“.

Bio sam pomalo šokiran. Moja prva, automatska reakcija je bila: „Mogu li da dobijem tekst nazad [smeh]? Znate, da ga malo preradim?“ Ali knjiga je objavljena i dobro je prošla – nije se prodala u velikom tiražu, ali je bila dobro primljena od kritičara i dobila je nekoliko prestižnih nagrada. Ipak, kada sam se spremao da napišem drugi roman, nisam bio siguran da će u njemu biti Harija Hulea.

Međutim, onda sam shvatio da sam se zaljubio u žanr – pre svega, zbog misterije ubistva. Uspostavlja se taj skoro interaktivan proces sa čitaocima, pri čemu vi, kao autor, imate dozvolu da njima manipulišete, dok se oni obavezuju da će pročitati svaku vašu rečenicu kako bi pronašli tragove. I tako sam shvatio da će to biti još jedna priča o zločinu i da mi se Hari stvarno dopao. On je veoma intenzivan u prijateljstvima – ona vrsta prijatelja kog, nakon što ste proveli vikend zajedno, nećete pozvati u ponedeljak.

[Smeh]

Hari preteruje u svemu, ali mi se jako dopada što je baš takav. I zaista uživam što, sve dok ste pošteni prema čitaocu i dok im dajete sve informacije koje su im potrebne da zaista reše slučaj, imate i dozvolu da lažete i manipulišete – čak i ako pažljivo gledaju obe vaše ruke dok izvodite trik.

Čime se trenutno bavite?

Trenutno radim na scenariju za „Kuću noći“. Kontaktirao je sa mnom producent kome se zaista svideo roman, pa ćemo videti šta će od toga biti. Sada na tome radim, pa ko zna? Možda će za nekoliko godina ova knjiga završiti na ekranu. Videćemo.

Vau! Čestitam. Prošle godine je ekranizovana još jedna Vaša knjiga, zar ne?

Da, da. Tako je.

Koji je za Vas omiljeni deo procesa stvaranja filma, tj. procesa pisanja filmskog scenarija?

Pisanje scenarija je više tehničke prirode kada se uporedi sa pisanjem romana. U romanu možete ići u bilo koju krajnost i na neki način ste slobodniji. Dok pišete scenario, na neki način se odučavate od svih onih trikova koje ste kao romanopisac naučili i pridržavate pravila da su filmovi zapravo slike.

Slike će ispričati priču – za to nije ključna vaša sposobnost da stvorite likove koji pričaju i hodaju. Slike su te kojima se prikazuje unutrašnji monolog. I to je, posebno na početku, pomalo frustrirajuće, jer stalno razmišljate: „Zar ovoj priči nisu potrebne moje spisateljske sposobnosti?“

Razumem.

Donekle jesu, ali, u stvari, sve prepuštate reditelju i glumcima.

Autor: Nikol Ransom
Izvor: audible.com
Prevod: Kristijan Vekonj