Ju Nesbe: Ne osećam lojalnost prema čitaocima ili izdavačima, samo prema potrebi da pišem ono što želim

Kada mu je, kao sedamnaestogodišnjaku, fudbalski klub „Molde“ iz rodnog grada ponudio ugovor, Ju Nesbe je bio ubeđen da ga samo korak deli od karijere fudbalske zvezde. Povreda ligamenata oba kolena je, međutim, prekinula njegovu sportsku karijeru.



Pošto je neko vreme proveo u vojsci, na fakultetu i u svetu biznisa, Nesbe je slavu stekao kao pevač i tekstopisac pop grupe Di Dere, čiji se album iz 1994. godine u Norveškoj našao na vrhu top-liste. Grupa se, međutim, nikada nije probila na međunarodnu scenu. Nesbe će svoj pravi poziv, pisca kriminalističkih romana, pronaći tek pošto je jednom prilikom proveo trideset sati u avionu, tokom leta za Australiju.

Odlučio je da postane pisac krimi romana zato što ih je pre toga mnogo čitao. Njegov je otac određeno vreme živeo u Bruklinu, a Nesbe je odrastao koliko pod uticajem norveške toliko i američke kulture. (Tokom našeg intervjua na Zoomu je čak nosio majicu sa likom Džima Tomsona, ikone petparačke književnosti.)

„Moji su prijatelji uporno pokušavali da napišu veliki evropski roman i nikako u tome nisu uspevali. Rekao sam sebi: Hajde da napišem nešto što ima jasnu strukturu, a struktura krimi romana mi je bila dobro poznata.“

Nesbe je odrastao u porodici koja je uživala u pričanju priča – kao dete najviše je voleo strašne priče ili priče o duhovima. Pri tome je naučio da „priča mora imati dobru poentu, ali da se umetnost pripovedanja krije u putu koji vodi do te poente“.

Prvi roman iz serijala o problematičnom detektivu Hariju Huleu „Slepi miš“ objavljen je u Norveškoj 1997. godine. Dvadeset i pet godina kasnije Nesbe je svojevrsna zvezda. U međuvremenu je napisao desetak romana o Hariju Huleu i još devet nezavisnih dela krimi fikcije. Napisao je i četiri knjige za decu u serijalu Prdiprah doktora Proktora.

Njegova su dela prevedena na pedeset jezika, a širom sveta je prodato približno pedeset miliona primeraka. Njegova poslednja knjiga, „Stručnjak za ljubomoru“, zbirka je mračnih i uvrnutih kratkih priča i novela koje otkrivaju one najgore delove ljudske prirode. Istoimena priča, i bar još jedna priča iz ove zbirke (London), već je u procesu adaptacije za televiziju ili film, čime će se priključiti sve većem broju Nesbeovih dela, uključujući „Ponoćno sunce“ i „Solomonovo slovo“, koje su pronašle svoje mesto na velikom platnu ili malim ekranima.



Šta Vas privlači u pisanju kratkih priča?

Kada pišete roman, to je kao da upravljate tankerom, morate planirati unapred, morati znati rutu, ne možete tek tako skrenuti levo ili desno. Kada sam počeo da pišem tekstove pesama, glavni izazov je bio napisati priču koja staje u tri strofe i refren. Kratka priča je za mene kao pesma, možete da sednete i da pišete i jako brzo vidite da li je dobra ili nije. Ukoliko je dobra, možda je već gotova – to je vrlo lep osećaj, otići na spavanje znajući da ste napisali priču.

Uz to, kratku priču nema potrebe objašnjavati. Kada pišete roman, morate sebi postaviti pitanje: „O čemu se ovde stvarno radi?“ Kratka priča može biti zasnovana na osećanju, i to je sasvim u redu.

Jeste li uživali u tome što niko ne traži Harija Hulea kada pišete kratke priče, tako da imate slobodu da isprobavate nove ideje?

Relativno sam kasno počeo da pišem, sa trideset sedam godina. Postao sam pisac da bih bio u mogućnosti da radim ono što želim da radim. Ne osećam nikakvu lojalnost prema svojim čitaocima, izdavačkoj kući, niti računu u banci. Ukoliko pišem da bih udovoljio čitaocima, napisano neće valjati. Pišem ono što želim.

Čak i Vaše priče sa „srećnim“ krajem poprilično su mračne. Da li je to odlika žanra kome pripadate ili to govori o Vašem ukusu i Vašoj ličnosti?

Kada pišem, ne razmišljam mnogo o žanru. Ali vam na to pitanje najverovatnije ne mogu iskreno odgovoriti. Bar vam ne mogu ponuditi odgovor u koji nešto preterano verujem. Slušam svoj instinkt, poput neke gravitacije koja postoji u priči, a kojoj jednostavno ne možete da se oduprete. Ali pošto ja pišem priču, možda je u pitanju samo moj pokušaj da se oslobodim odgovornosti za pisanje takvog kraja.

Dobro, ali imate li mračan pogled na svet?

Rođeni sam pesimista. Pretpostavljam da sam zbog toga toliko srećan u životu – prosto smatram da nemam šta da izgubim. Već sam u obzir uzeo sve ono najgore što može da mi se desi, tako da je sve što od toga odstupa dobra vest.

Da li su treninzi u vreme kada ste igrali fudbal uticali na Vas kao pisca?

Ne, bio sam mlad i bio sam onaj tip čoveka koji poštuje talenat, ali ne poštuje rad koji treba uložiti u razvijanje tog talenta. Išao sam linijom manjeg otpora. Svakako ne bih uspeo, i da se nisam povredio, zato što jednostavno nisam imao ni discipline, ni ambicije da to uradim. U školi mi je dobro išlo, ali sam, kada sam igrao fudbal, izostajao iz škole, pa su se ocene, koje su uvek bile dobre, pokvarile. Polazio sam od pretpostavke da ću moći da studiram bilo šta, ali odjednom nisam više imao ocene koje su mi za to bile potrebne. Sve je to bila posledica nedostatka discipline i ambicija. Čim bi naišle prve prepreke, odustajao sam. Bio sam ličnost bez suštine, bez kičme.

Kada ste se naučili radnoj etici?

U vojsci. Moj otac je bio izuzetno blag čovek i nikada me nije primoravao da radim bilo šta, ali je video da sam otišao stranputicom i da ne koristim svoj potencijal, pa me je zbog toga poslao u školu za oficire. Rešenje je bilo prilično staromodno, ali ću mu doveka biti zahvalan zbog toga što je uradio. Vojska je bila otrežnjenje i u njoj sam naučio da postoji nešto što se zove naporan rad.

Sada kada imam više od šezdeset godina radim na tome da postanem penjač, nešto čime sam počeo da se bavim u pedesetim godinama života. Sada imam odgovarajući stav, ali, naravno, ne i odgovarajuće telo.

Hari Hule nije tip čoveka koga biste mogli da nazovete pokroviteljom obrazovanja. Ali Vaša fondacija „Hari Hule“ ulaže novac u programe opismenjavanja širom sveta. Šta Vas je navelo da započnete taj program?

Sve je, u stvari, počelo kada mi je bilo sedamnaest godina i kada sam putovao svetom, u okvirima svojih materijalnih mogućnosti. Shvatio sam da nisu ljudi koje sam upoznavao u drugim zemljama pripadali drugom svetu, već ja. Život u državi poput Norveške, gde idete u školu, studirate besplatno, uzimali smo to zdravo za gotovo, skoro kao da je u pitanju osnovno ljudsko pravo. A to naravno nije tako. Kasnije sam razmišljao o tome kako možete izgraditi demokratiju ako ljudi ne znaju da čitaju i pišu i ako ne možete da širite informacije koje će im omogućiti da biraju. Pismenost je od suštinskog značaja za ljude širom sveta – da bi obezbedili bolji život za sebe i svoje porodice, što posebno devojčicama u nekim od ovih zemalja omogućava da uteknu iz svojih mentalnih i fizičkih zatvora.

Autor: Stjuart Miler
Izvor: ocregister.com
Prevod: Milan Radovanović