Ju Nesbe ekskluzivno za VICE Srbija o Hariju Huleu, serijskim ubicama i nasilju u njegovim knjigama

Pričali smo sa jednim od najpoznatijih evropskih pisaca o njegovim knjigama, o filmu „Sneško“ i finalu Lige šampiona.



Ako ne znate ko je Ju Nesbe, teško je pronaći pravi odgovor na to pitanje. On je verovatno uspeo u svim karijerama o kojima ste vi maštali kao klinci: bio je uspešan fudbaler u norveškom timu Molde, pa je postao broker, a sada svira u pop-pank bendu. Zvuči kao kolač u tiganju, ali je istina.

Međutim, stvar zbog koje ga stavljamo na pijedestal koji i te kako zaslužuje jeste pisanje krimi romana. Po istraživanjima njegovog izdavača, jedna njegova knjiga u svetu se proda na svake 24 sekunde. Izdavačka kuća Laguna objavila je šesnaest romana ovog autora od kojih jedanaest pripada serijalu o problematičnom inspektoru Hariju Huleu. Njegovi romani prodati su u skoro 40 miliona primeraka širom sveta, a ovih dana na policama u knjižari možete naći njegovu verziju Šekspirovog „Magbeta“.

On je čovek koji jednako dobro piše o inspektoru koji rešava najbizarnija ubistva, uterujući vam led u žile, i valja vas po podu od smeha dok čitate o prahu za prdeže Doktora Proktora.

U njegovoj verziji „Magbeta“ tri veštice su dileri droge koja se zove „Power“. Bio je pravi izazov naći prava pitanja za čoveka sa toliko identiteta i interesovanja, fiktivnih ubistava i zavrzlama, ali pokušala sam da popričam sa njim o onome što me je najviše zanimalo. Uhvatila ga tokom njegove posete Beogradu, druge po redu, posle četrdeset godina.

U poslednjih nekoliko godina svedočimo velikoj popularnosti krimi žanra na skandinavskom području. Neka od najboljih dela krimi književnosti, filma i serija dolaze upravo sa ovih prostora. To su dela puna krvi, misterije, nasilja, kriminala. Nama iz Srbije Norveška na primer deluje kao jedna od najmirnijih, najsrećnijih, najspokojnijih zemalja za život. Otkud onda ovako intenzivan razvoj takozvanog skandi noar žanra?

Ne znam, ne mogu tačno da objasnim taj fenomen. Oslo je svakako dosta mračniji grad u mojim knjigama nego u realnosti. Često kažu da u mojim romanima ima više ubistava nego u „pravom“ Oslu za pola veka, i istina je da je moj grad u romanima neka verzija Gotam Sitija. Moguće je da ljudi koji žive u mestima kao što je Meksiko Siti ili Bronks, kada čuju za neko ubistvo, ne obraćaju puno pažnje, to je njima normalno, blisko, a kada se to desi u malenom gradu u Skandinaviji, onda je to šok za sistem, baš zbog toga što je inače tako mirno. Mislim da je stvar u tom kontekstu, da je u pomenutim mestima to normalan događaj, a u Skandinaviji predstavlja nešto jako dramatično i tako privlači pažnju čitalaca i pisaca. Sa druge strane, imamo tradiciju iz sedamdesetih koja uključuje dva poznata švedska pisca i trend da se pišu krimi romani kako bi se ispričale neke druge priče, neki drugi problem, da se priča o politici, kritikuje društvo. Iz te perspektive, krimi romani su oružje kojim se pisci služe da kritikuju.

Na koji način se tvoji romani bave politikom i kritikom društva?

Mislim da to ne može da se izbegne, sve što napišeš mora da bude na neki način politično. Čak i ako ne želiš svesno da izraziš određeni stav, ili nemaš konkretnu političku situaciju u romanu, neki detalji u pisanju stvaraju tu atmosferu. Ja na primer, ukoliko pišem o vožnji od aerodroma do centra Beograda i opisujem ono što vidim, nešto će mi okupirati pažnju i na to nešto ću se usredsrediti i skrenuti pažnju čitaocu zašto mi je to važno, a zašto je ostalo manje važno. Koristeći pozadinu Skandinavije, opisujući novonastali materijalizam na tim prostorima, konzumerizam koji nije postojao pre trideset godina, ja sam političan. Možda ne mašem zastavom neke političke stranke u romanu, ali čak i kada ne želim, nesvesno pišem stvari koje jesu politične.

U tvojim romanima često nailazimo na veoma živopisne, sirove i detaljne opise nasilja i kriminala. Da li te nekad uplaše te rečenice i uopšte sam taj poriv, da li se nekad uplašiš sebe kad si sam kod kuće zbog toga?

Ne bih rekao da se uplašim, ali dešavalo se da se ponekad osećam neprijatno zbog nečeg što sam napisao, da mi je neugodno. Pokušavam da te opise koristim u meri u kojoj je to potrebno za priču, da bi se stekla slika o samoj radnji, da nacrtam čudovište priče, koje nije nužno lik iz romana, već je to situacija, ulog, ogledalo za protagonistu koje služi da prikaže njegovu hrabrost, inteligenciju i njegove strahove. Ali, uvek postoji opasnost od preterivanja. U jednom od mojih knjiga, „Leopard“, prešao sam granicu i toga sam svestan. Kada čitam „Leopard“ vidim da sam preterao sa količinom nasilja i nekim scenama mučenja, nepotrebno sam prešao granicu onoga što je bilo dovoljno da oslika taj trenutak. Tada sam se osećao neprijatno, a opet, izbacio sam to iz sebe, opisao sam fizičku bol onako kako sam je osetio u glavi. To vam je kao predugački solo na gitari, e to je to! Trebalo bi da staneš, a ne možeš.

Kad smo već kod nasilja i mučenja, ko ti je omiljeni serijski ubica iz književnosti?

Hm, recimo da je Lu Ford iz romana „The Killer Inside Me“, koji je napisao Džim Tompson. Mirni, tihi policajac iz malog grada, ispod čije se fasade krije veliki psihopata.

Hajde da pričamo malo o tvom inspektoru Hariju Huleu. Njegov psihološki profil je dosta složen, romantičarski (anti) junak, samodestruktivni intelektualac koji se skida sa alkohola, ali ne i sa cigareta. Koliko ti je uopšte bilo potrebno vremena da osmisliš svog junaka? Da li odmah znao da je on „taj“?

Ideja o njemu mi je došla brzo, ali mi je trebalo mnogo godina da razvijem njegov lik i još uvek ga nisam razvio u potpunosti. To je proces koji još uvek traje. Moja prva ideja je bila da Hari Hule ne bude baš na sceni, da više bude neki lik iza kamere na toj pozornici gde se radnja knjige dešava. Spontano je uplovio u centar zbivanja i počeo sve više da me intrigira i tera da ga istražujem i da radim na njemu. Shvatio sam da mogu da ga koristim kao katalizatora priče.

Autori uglavnom u takve jake i serijske likove nekad namerno, a nekad sasvim nesvesno ugrade delić sebe i svog karaktera. Koliki deo Harija Hulea si ti?

Pa, rekao bih 73 odsto.

Okej, onda neću da te pitam šta misliš o tome kada je pravi trenutak da on umre, pošto se o tome već neko vreme priča, i na koji način. Kako ti je bilo da ga vidiš prvi put na velikom platnu, u ekranizovanoj verziji tvog romana „Sneško“? Da li je Majkl Fasbender dovoljno seksi za njegov lik?

Nisam gledao film, još uvek, tako da ne znam. Nisam bio tu kada je bila premijera, pročitao sam recenzije filma i shvatio da će me svi pitati šta mislim o filmu, pa sam rešio i rekao reditelju da je možda bolje da ja ipak ne pogledam film. Fasbender je sjajan glumac, obožavao sam ga u filmu „Shame“, pogledaću jednog dana film verovatno, a do tada ću zamišljati tog nekog mog Harija.

Ovih dana u knjižarama možemo naići na tvoju verziju Šekspirovog „Magbeta“. Da li misliš da je ovo jedan veliki zalogaj, koliko si odgovornost osetio kada si prihvatio da uradiš ovaj roman?

Moja prva reakcija je bila „Hvala vam na ponudi, ali ne hvala“. Kao pisac imate privilegiju da spavate koliko hoćete i da svoju malu ideju gledate kako raste i postaje priča. To se dosta kosi sa time kada vam neko kaže šta da radite, ali onda sam shvatio da kada bih mogao da biram koje ću Šekspirovo delo da radim, to bi bio „Magbet“. U pisanju nisam koristio nijednu reč iz originala, već sam samo gledao skelet, strukturu priče i napisao svoju priču. Moj „Magbet“ je duži, jer sam dodao neke stvari, ali ništa nisam ubacio što nije postojalo u Šekspirovom komadu.

Jednom prilikom si rekao da su krimi romani „pank rok književnost“. Ti sviraš u bendu za koji kažeš da je „pop bend sa pank stavom“. Opiši mi muziku tvog benda u jednoj rečenici.

„Željni igre“.

I za kraj, Real Madrid ili Liverpul?

Liverpul.

Autor: Iva Parađanin
Izvor: Vice.com