Istrajnost uspomena: Razgovor sa Mariom Vargas Ljosom

Svake godine Mario Vargas Ljosa provodi neko vreme u Limi, Madridu, Parizu i Londonu. Ovoga leta sam imao sreće da sa njim razgovaram u njegovoj kući sa pogledom na more u Banaku (Lima), gde smo neko vreme sedeli i pričali pored azurne obale Lime. Mario Vargas Ljosa je možda najtalentovaniji savremeni pisac Latinske Amerike i mnogi od njegovih romana su već klasici.



Sa svakim njegovim delom kao da ga iznova upoznajemo; on se nikada ne ponavlja. Njegov književni opus je ujednačeno sjajan, a prati ga značajan broj eseja, hronika i dramskih tekstova. Slušati Marija kako tek priča je uvek veliko intelektualno iskustvo.

Mario, sa ovim prelepim pogledom koji se pruža odavde, mogao bih da pišem jednu pesmu dnevno.

Da, naravno, ali ja ne mogu da pišem roman dnevno, međutim mogu da napredujem svakoga dana malo po malo kroz koje god delo na kome radim.

Znači, sasvim jasno kažete da okruženje – priroda koja je oko nas – pomaže sam proces pisanja i stvaranja?

Bez sumnje, ali takođe verujem da kada ste opsednuti pričom koju pišete, pišete srcem gde god da se nalazite. Prijatno okruženje, kao ovo, na primer, predivan pogled koji se neprestano menja ‒ jer more ujutru nije isto more uveče, nije isto more ni kad je sunčano ili oblačno ‒ to mi je ne samo prijatno, već stimulativno.

Živite u različitim zemljama, kako uspevate da radite u kontinuitetu ako stalno putujete?

Zaista često menjam boravište; živim u Limi, Madridu, Londonu i Parizu. Pisanje je jedina stabilna stvar u mom životu, jer nikad ne prestajem da pišem. Pređem iz Lime u Pariz i već sledećeg dana nastavim tamo gde sam stao u Limi, a isto je kada putujem u Madrid, Pariz ili London. U svakom od tih gradova imam svoj sto, na kome se nalazi sve što mi je potrebno za rad: diskovi, kartice, knjige za koje smatram da uvek treba da su mi pri ruci. Moja rutina je uvek ista: rad počinjem ujutru, nastavljam po podne, i to mi je nepromenjen ritam već godinama. Istina je da je sve bilo drugačije kada sam uz pisanje morao da radim da bih zarađivao za život, ali od kada mogu celog sebe da posvetim pisanju, rutina mi je ista. Ujutru sam kreativniji; po podne ispravljam, ponovo iščitavam, uređujem i spremam beleške za sutrašnji rad. Po podne uvek istražujem, što upotpunjuje kreativni deo posla. I strogo poštujem svoju rutinu. Tokom nedelje radim na romanima, a vikende posvetim pisanju članaka, dok uz to nekoliko puta mesečno pišem i za novine.

Šta je polazna tačka za vašeg stvaralaštva?

Generalno govoreći, polazna tačka je uvek sećanje. Verujem da su sve priče koje sam napisao rođene iz nekog proživljenog iskustva koje je ostalo u mom sećanju, postalo slika, plodno tlo za izmišljanje čitave strukture. Istina je da uvek napravim okvir priče. Ima tu puno beležaka, indeksnih kartica; skiciram zaplete pre nego što počnem da sastavljam priču. Da bih uopšte počeo, potrebno mi je da imam strukturu priče, čak i vrlo opštu. Tek onda mogu da počnem da radim. Prva ruka teksta mi je uvek najteži deo posla; čim je ispisana, rad mi postaje mnogo prijatniji, pišem sa više samopouzdanja, siguran sam u sebe jer znam da je priča već tu. To je konstanta; istraživanje me potom blisko upoznaje sa temom, situacijama, vremenom kada se priča odvija, okolnostima… Čak i ako u romanu nema istorijskih ličnosti, svakako putujem na mesto gde se odvija radnja, čitam svedočenja, zapise, novine iz perioda o kojem pišem, ne sa ciljem da pišem istorijski istinito već više da se upoznam sa vremenom, da se udubim u okruženje u koje želim da smestim svoje likove i samu priču. Zatim dosta ispravljam, ponovo pišem, i da vam pravo kažem, to je nešto što je još Hose Emilio Pašeko rekao, i smatram da je to potpuna istina – ono što najviše volim kod pisanja nije samo pisanje, već ispravljanje i uređivanje. Za mene je to apsolutna istina. Najviše uživam u svom poslu baš onda kada ispravljam, i sređujem ono što sam već napisao.

A kada predate rukopis i roman bude objavljen, da li ga čitate ponovo? Možda da proverite ima li grešaka?

Ne, poslednji put ga čitam pre korekture i trudim se da ne čitam ponovo, ako iakako mogu da se uzdržim. Ponekad sarađujem sa prevodiocem pa je potebno da pročitam roman zbog provere grešaka, ali u većini slučajeva ne čitam ponovo ono već objavljeno.

I za kraj, možete li da nam navedete naslove vaših omiljenih knjiga?

Da počnemo… To su naslovi „Madam Bovari“, nekoliko Floberovih dela, Foknerovo „Svetlo u avgustu“ , možda „Utočište“ , Melvilov „Mobi Dik“, Tolstojev „Rat i mir“ , Balzakove „Scene iz života kurtizane“, Džojsov „Uliks“, Servantesov „Don Kihot“ i naslov „Tirant lo Blanc“ koji je za mene bio vrlo značajan jer sam tada shvatio da je roman celina, svet sam za sebe. Zapravo, mogao bih da navedem stotine naslova…
 
Izvor: literalmagazine.com
Prevod: Dušica Novaković
Foto: Arild Vågen