Iskonsko zlo: Ju Nesbe i uspon skandinavskih trilera

Kada je norveški pisac trilera Ju Nesbe bio tinejdžer, doživeo je napad panike. Sunce je zašlo nad Moldom, malim gradom na zapadnoj obali Norveške u kome je odrastao, i bila je tišina u stanu u kom je živeo sa roditeljima i dva brata. Opsedale su ga misli o smrti, o tome kako je zarobljen u kovčegu pod zemljom. Odjurio je do oca, Pera, probudio ga i upitao šta se desi kada umreš. „Da li zaista želiš da znaš?“, upitao ga je otac. Želeo je. „Sve postane mračno“, rekao je.

U gomili skandinavskih trilera, Nesbeove knjige se ističu zbog mraka u njima. Napisao je jedanaest romana o istragama inspektora Harija Hulea, ciničnog detektiva alkoholičara oslovske policije. Hule ‒ koji osim što je detektiv, veoma je i samodestruktivan ‒ uvek uspeva da uhvati onog koga juri, ali do kraja priče neizbežno prouzrokuje smrt osobe koju voli, postane zavisnik od opijuma ili biva osakaćen. Na kraju „Utvare“, devetog romana u serijalu, Hari je upucan iz neposredne blizine. Tek kada dobro zađete u sledeći roman, „Policiju“, saznate da li je živ ili ne.

Nesbe voli da secka zaplete na ovakav način, da se igra sa ustaljenim pravilima svoga žanra. Pripisuje svoju veštinu time što je slušao svog oca i rođaka kako pričaju istu priču iznova. „To je bilo školovanje za mene kao pripovedača“, rekao mi je Nesbe. „Sada sam izuzetno plaćen da  radim nešto što mi dolazi potpuno prirodno.“

Nesbeovi romani o Hariju Huleu su prodati u preko dvadeset tri miliona primeraka na četrdeset jezika. On je takođe autor popularnih knjiga za decu „Doktor Proktorov prdiprah“, kao i serijala romana napisanih pod pseudonimom Tom Johanson. Filmska verzija njegovog romana iz 2008. godine, „Lovci na glave“, predstavlja film sa najvećem zaradom u istoriji Norveške. Književni uspeh učinio ga je prvom norveškom internacionalnom zvezdom pop kulture. Osim nekoliko negodavanja zbog nasilja u njegovim romanima – u jednom, lice i grlo jedne žene raznese eksplozija metalne kugle koja joj je silom ugurana u usta – veće kritike Nesbeovih dela su retke. Njegov prijatelj i partner u vožnji bicikla, Jens Stoltenberg, dvostruki premijer Norveške, uspeo je da mi odgovori na poziv iako je dva dana ranije postavljen za predsednika „NATO“ pakta: „On je veoma simpatičan, dobar momak.“

Odsustvo kritika Nesbeovog rada zahvata i institucije koje nisu baš najbolje prikazane u njegovim romanima. Posetio sam Hansa Sver Sjevolda, upravnika policije u Oslou, i pitao ga kako gleda na to što Nesbe predstavlja oslovsku policiju kao veoma korumpiranu. Zarumeneo se. Iza naočara sa crnim okvirom, oči su mu se caklile i nakašljao se s nelagodom. „To je roman, znate“, rekao je. Zatim kada je razgovor prešao na fiktivnog upravnika policije iz romana „Policija“, prebacio se u prvo lice: „Čak i da imam aferu sa jednom od činovnica iz gradske uprave...“

Prekinuo sam ga i upitao da li je to istinita priča. „Nimalo“, odgovorio je glasno. „To je fikcija.“ Smejao se. Kasnije, rekao je mirno: „Volim da čitam Nesbea zbog uzbuđenja koje počinje već na trećoj stranici“.

Nesbeovi romani su obeleženi mračnim elementima odnosa roditelj-dete: sumnjivo očinstvo (u „Snešku“ ubica se sveti udatim ženama koje imaju dete sa drugim muškarcem, ali su obmanule svoje muževe da je njihovo) ili roditeljska žrtva (u „Utvari“ gde Hari dozvoljava da bude skoro ubijen da ne bi morao da uhapsi svog surogat sina zbog ubistva). U „Oklopnom srcu“, Harijev odnos sa Olavom, njegovim ocem obelelim od raka koga voli, ali nikada nije uspevao da se sa njim zbliži, pokreće zaplet romana. Zakopan u snegu nakon spletki zločinca koga juri, Hari čuje Olavov glas koji ga ohrabruje da odustane: „Plašio si se mraka, ali to te nije sprečilo da u njega siđeš“. Ali Nesbe piše: „Olav Hule mora nastaviti; mora još više biti jebeni otac.“

Njegov roman „Sin“ u kome se sin sveti onima koji su naveli njegovog oca na korupciju, služi istovremeno i kao iskupljenje za grehe Nesbeovog oca koji je, kada je imao devetnaest godina, dobrovoljno otišao u rat da se bori na strani norveških okupatora, nacista, u blizini Lenjingrada. Verovao je da su Sovjeti veća pretnja Norveškoj nego nacisti. Nakon rata, norveški sud je kaznio Pera Nesbea na tri godine zatvora.
 
Dobrovoljno učešće Pera Nesbea na strani nacista izgleda da istovremeno progoni njegovog sina, ali i budi njegovu maštu. „Jedna od lekcija koje sam naučio kao veoma mlad bila je kako da gledam stvari iz različitih uglova“, rekao mi je. Nesbe, sada u pedeset i sedmoj godini, ima dugo, trouglasto lice. Kada smo se sreli u „Bolgen & Moi“, elegantnom restoranu u Oslou koji mu je omiljeni, imao je pomalo nesređenu bradicu. Koža mu je zategnuta i gruba. Sa pletenom kapom navučenom do lica, podsećao je na gnoma. Ali čim je skinuo kapu, njegovo visoko čelo došlo je do izražaja i učinilo ga poprilično zgodnim. U jednom momentu tokom razgovora, zvučao je poput svog oca: „OK, verujem da Jevreji nisu bili omiljeni u Nemačkoj, ali kada smo ovde čuli za koncentracione logore, nismo u njih verovali. Ljudi to jednostavno nisu mogli raditi drugim ljudima.“ Rekao mi je da ne zna da li je njegov otac bio član norveške fašističke partije koja je sarađivala sa nacistima. Trenutak kasnije, kaže: „Možda je i bio.“

Per Nesbe, koji je umro od raka 1994. godine, često je prepričavao sinovima svoje doživljaje iz rata, bez imalo sramote. „Moj otac bi se ozario svaki put kada je trebalo da ispriča priču“, kaže Nesbe. Te priče su se našle u „Crvendaću“, romanu iz serijala o Hariju Huleu objavljenom 2000. godine, gde postoje dva vremenska toka – rane četrdesete godine gde se norveški dobrovoljci čvrstih uverenja nalaze pred Lenjingradom i kraj prošlog veka gde se kuje mračna neonacistička zavera među pripadnicima norveške vlade. Nesbe uglavnom piše o dobrovoljcima sa saosećanjem i, do kraja romana, današnji fašisti u Norveškoj deluju daleko veći od svojih predaka. Jedan od dobrovoljaca piše u svom dnevniku: „Odluke koje sam tokom života donosio bile su izbor manjeg od dva zla, i na osnovu toga mi treba suditi... Rizikovao sam da pogrešno odlučim pre nego da živim kao kukavica među ućutkanom većinom.“

Kada je izašao iz zatvora, Per Nesbe nije mogao da pronađe posao; na kraju je počeo da radi za firmu koja je proizvodila kancelarijski materijal. Kako njegov sin navodi, želeo je da bude „svoj čovek“ i pokrenuo je sopstveni posao – prodaju kuhinjskih aparata. Ali to nije išlo dobro. Iako se davio u dugovima, odbijao je da proglasi bankrot. Nesbe kaže da je poštovao oca jer je stoički podnosio svoju sudbinu, iako je to značilo da odustane od gradnje kuće iz snova u koju bi se preselio sa svojim suprugom Kirsten iz malog stana. Nesbeova majka, koja je bila bibliotekarka, zamerala je Peru na tome. Jednom, kada je Ju bio dete, majka je povela njega i brata na put u Lenjingrad; njegov otac bio je istrajan u tome da se ne vrati u Sovjetski savez.

„Bio je pošten“, kaže Nesbe. „Nikada nije pravdao izbor koji je napravio. Bio je tip čoveka koji nije dozvoljavao sebi luksuz da ima životnu laž.“ Izraz „životna laž“ potiče iz Ibsenovog komada „Divlja patka“ i predstavlja utešne iluzije za koje se ljudi hvataju kako bi nastavili sa svojim životom.

Savremene skandinavske trilere definisali su tokom šezdesetih godina Maj Ševal i Per Volu, švedski autorski duo koji je koristio elemente realizma iz romana devetnaestog veka i pretvorio kriminalistički žanr u društvenu kritiku. Iako se švedska demokratija razvijala nakon rata, vlada se udružila sa biznisom. Ševal i Volu bili su članovi švedske komunističke partije i smatrali su da je blagostanje zemlje pokriće za pljačku radničke klase, zgađeni nad onim što su smatrali korumpiranom birokratskom smrću švedske demokratije. Bilo je to plodno tle za kriminalističke romane. Iz svoje stroge perspektive, smatrali su da kapitalistički zločini postoje svuda i da je lista osumnjičenih veoma duga.

Jedan od razloga zašto su Ševal i Volu preuzeli ovaj žanr, bila je želja da svojim pogledima na stanje u društvu daju širu publiku, a to je motivisalo kasnije i mnoge njihove naslednike, posebno danskog pisca Petera Hega koji je doživeo međunarodni uspeh romanom „Osećaj gospođice Smile za sneg“. Danas, oko stotinu skandinavskih pisaca trilera je prevedeno na engleski jezik, uključujući i romane Ane Holt, nekadašnje ministarke pravde Norveške. Trileri su za Skandinaviju postali ono što je sonet bio u elizabetanskoj Engleskoj: njen književni zaštitni znak.



Postojali su i drugi uzroci ovog talasa. Jedan od njih bio je atentat na švedskog premijera Olafa Palmea 1986. godine. Palme je ubijen s leđa jedne zimske večeri kada se vraćao kući iz bioskopa. Krivac nikada nije otkriven, ali je lista osumnjičenih sadržala svakog ko je bio, tada ili u prošlosti, pretnja švedskom društvu – od nasumičnih sociopata do neonacista, terorista levičara do južnoafričkih ekstremista koji podržavaju aparthejd. Nesbeov izdavač, Trigve Osland, smatra da je Palmeovo ubistvo potreslo i Norvešku i Dansku, zemlje sa kojima je Švedska imala bliske društvene, političke i jezičke veze.

Paranoja uvećana Palmeovim ubistvom obogatila je skandinavske trilere užasavajućom vitalnošću. Bez ovog ubistva možda nikada ne bi bilo Stiga Lašona, čija levičarski orijentisana trilogija „Milenijum“, koja počinje „Muškarcima koji mrze žene“ (iz 2005. godine), sadrži mnoge zavereničke mreže. Glavna junakinja ovih romana, Lizbet Salander, nosi isto ime kao i Palmeova udovica. Jedan od romana švedskog pisca Heninga Menkela, „Den orolige mannen“, bavi se aferom oko Palmea. Menkel je čak napisao i pozorišnu predstavu o ubistvu. U romanu „En annan tid, ett annat liv” iz 2003. godine, Šveđanin Lejf G. V. Pešon postavio je Palmeovo ubistvo u pozadinu zločinačke atomosfere romana. „Ništa ovde više nije isto otkad su ubili Palmea“, kaže detektiv u romanu.

Još jedan od razloga cvetanja ovog žanra, posebno u Norveškoj, bilo je otkriće nafte na norveškoj obali 1969. godine. Do kraja sedamdesetih, zarada je počela da se sliva u norvešku ekonomiju. Dok je bogastvo ojačalo blagostanje zemlje – norveška zdravstvena zaštita i visoko obrazovanje su besplatni – stvorilo je i novi sloj privilegovanih. Trileri su bili efektan način za izražavanje strahova i prezira prema tome.



Novo bogatstvo nacije otvorilo je vrata mnogim glasovima, poput Nesbea, koji su iskrenije kritikovali društvo, nekada i previše drsko. Andres Befvig Brejvik je 2011. godine ubio 77 osoba, među kojima je najviše bilo dece članova liberalne političke elite Norveške. Nesbe je rekao britanskom „Independentu“ da je bio ponosan na uzdržanu reakciju svoje zemlje na masakr, ali je takođe kritikovao Norvežane jer su se „zaljubili u sopstvenu reakciju na tragediju“, previše hvaleći sebe što su „tako mirni, mudri i puni ljubavi“. Nesbeove kritike prošle su bez ikakvog komentara u Norveškoj gde kritika državne samozadovoljnosti često može sama po sebi izazvati ponos. „Nekada umemo da budemo previše uskogrudi, da imamo previše samopouzdanja“, kaže Jens Stoltenberg.

Brejvik je bio monstruozni izuzetak u zemlji koja je prethodne godine imala svega 45 ubistava i sva su bila lokalna i lična. „Ubistvo u Oslu ili udaljenom, malom gradu ili selu u Švedskoj je šokantan događaj“, kaže Nesbe. U romanima, smatra, ubistva postaju „simboli drugih stvari – haosa, straha da je sve ono što vidimo kao bezbednu i stabilnu civilizaciju samo fasada“.

Nesbeovi trileri imaju malo toga zajedničkog sa tradicijom levičarske društvene kritike koja je oblikovala rad švedskih pisaca poput Ševalove i Volua, Lašona i Menkela. Oni nikada ne bi pisali sa simpatijama o norveškim dobrovoljcima pred Lenjingradom. Iako Nesbeovi pogledi na društvo mogu biti zajedljivi – u „Slepom mišu“, Hari komentariše norvešku ekonomiju rečima: „Samo smo izvozili prirodu, nismo morali da razmišljamo. Mi smo ti nacija sa zlatnom žicom u dupetu“ – trudi se da bude što manje ideološki nastrojen. U njegovim delima ne postoji ista povezanost između bogatstva i korupcije. Umesto toga, Nesbeovi zlikovci su, između ostalog, bokser Aboridžin, ubica koji je poput sveca i nezadovoljni sin koji se nađe usred trgovine drogom.

Uz svu moralnu dvosmislenost skandinavskih trilera, najpoznatiji detektivi ovog žanra su ustaljeno heroji. Čak i Lizbet Salander, u svojoj besnoj osveti muškim predatorima, ostaje u granicama neke vrste višeg morala. Ali Hari Hule je bliži američkim antiherojima jer njegova efikasnost kao detektiva u dobroj meri zavisi od nemorala koji deli sa zločincima koje pokušava da ulovi.

Nesbeovo remek-delo „Sneško“ istražuje nelagodnost u Skandinaviji koja je prouzrokovana osećajem da bi njena uređena civilizacija mogla biti samo iluzija. Roman počinje pričom o majci koja ostavlja svog sina u kolima i odlazi da se vidi sa svojim ljubavnikom. Kada se vrati, sin joj prošapuće: „Umrećemo.“ Serijski ubica ubija neverne žene i postepeno Nesbe prebacuje ubistva iz sveta zločina u svet pitanja očinstva. Emotivne izdaje i sam čin ubistva počinju da deluju gotovo identično. Potpis ubice je takav da uzme deo tela žrtve i iskoristi ga pri pravljenju Sneška Belića u njenom dvorištu. U daljem toku romana, sama figura Sneška postaje simbol naivne vere u svetost bračnih zaveta. Harijeva potraga za ubicom je prepletena sa njegovom problematičnom vezom sa Rakel, ženom sa kojom čas jeste, čas nije u vezi, i njenim sinom Olegom, koga posmatra kao svog. Ispostavlja se da je ubica doktor, simbol racionalnosti i uređenja u zemlji u kojoj je sistem zdravstvene zaštite za stanovnike toliko dobar da se smatra nacionalnim obeležjem.

Ali Nesbeovo razbijanje racionalnosti i reda na sitne komade je samo po sebi uzvišeno racionalno i uređeno. Don Bartlet, britanski prevodilac koji je preveo nekoliko Nesbeovih romana, rekao je: „Nesbe vidi scenu, sledi pauza, a zatim sklizne na sledeću. Bukvalno možete videti da razmišlja kao bioskopski gledalac.“ Nesbe često izostavi subjekat u rečenici čime ubrzava tempo. Bartlet navodi da je Karl Uve Knausgor, još jedna norveška književna zvezda koju takođe prevodi, slučajno počeo da radi isto to.

Nesbe ponekad postiže željeni efekat na račun običnih ljudskih osećanja. Ritam može svesti likove na junake crtanih filmova. A žene su prikazana ili na brutalan način ili veoma osećajno. Nesbe mi je rekao da veoma poštuje rad Frenka Milera, autora stripova „Grad greha“ i „300“ i da postoje momenti kada ga potpuno obuzme strast za grafičkim novelama. U „Sinu“, kapke glavnog negativca odsekao je drugi negativac pa su mu ih hirurzi zamenili koristeći kožicu sa njegovog penisa. Nesbe piše: „ruke [mu] smrde na kurac kada ujutru protrlja oči.“ Kvalitet same proze je još jedan aspekt pisanja koji ponekad mora žrtvovati zbog ritma ili zapleta.

Tokom srednje škole, Nesbe je zapostavio učenje kako bi se posvetio fudbalu. Postao je zvezda sporta u Moldu. „Dosegao sam status zvezde sa sedamnaest godina“, rekao mi je. Bio je to trenutak kada je debitovao u FK „Mold“, jednom od najboljih u Norveškoj. Sa osamnaest je osvojio nagradu za najboljeg juniora na prestižnom „Kupu Norveške“. Međutim, pokidani ligamenti u oba kolena sprečili su nastavak atletske karijere, a nije imao dobre ocene kako bi upisao fakultet. Prijavio se u vazduhoplovnu jedinicu vojske i proveo godinu dana na usamljenom severnom kraju Norveške gde je radio u administraciji. Tamo je učio kako bi upisao poslovnu školu i provodio slobodne sate čitajući, svirajući gitaru i slušajući muziku.
 
Upisao je ekonomsku školu u Bergenu i radio razne poslove tokom leta: bio je taksista, radio u fabrici i kao plaćeni mornar. Nakon završene škole, nekoliko godina je proveo u Oslu radeći kao finansijski analitičar. Noću je svirao gitaru i pevao u veoma popularnom bendu „Di Derre“ koji je 1996. godine osvojio nagradu „Gamleng“, najvažniju nagradu za kulturu u Norveškoj. Njegov kolega iz benda, Espen Stenhemer, rekao mi je da je Nesbe umeo toliko da se uzbudi zbog publike da bi počeo da peva u falšu ili svira pogrešno. Sam Nesbe opisao mi je trilere kao „pank-rok književnosti“, poredeći povezanost pank publike sa muzičarima na sceni sa čitaocima koji uranjaju u piščeve manipulacije žanrom kriminalističkih romana.

Njegov prvi roman, „Slepi miš“, objavljen je 1997. godine. Napisao ga je za nekoliko nedelja, tokom odmora u Australiji. Nije čitao mnogo trilera, ali se na taj žanr odlučio jer mu je delovao lakše nego da piše sopstvenu biografiju rok zvezde koju mu je prijatelj izdavač predložio.

Nesbe živi sam u dupleksu u Majorstuenu, bogataškom kraju u Oslou. Ima sedamnaestogodišnju ćerku Selmu koja živi nedaleko sa majkom. Odbija da govori o njima jer Selmina majka, sa kojom se nikad nije venčao, „ne voli da bude u centru pažnje“. Na prvom spratu stana je Nesbeova spavaća soba; velika fotografija punog Meseca visi mu nad krevetom. Kada sam ga posetio, popeli smo se na sprat svetlo crvenim stepenicama u prostor koji je podeljen na kuhinju, dnevnu sobu i kancelariju. Računar mu je smešten na stolu kraj prozora kroz koji pogled ide preko krovova Osloa do niskih planina van grada. U blizini je okačena ogromna fotografija četvrtine Meseca. Ove fotografije su iz misije „Apolo 13“ ili, kako je Nesbe zove, „Hjustone, imamo problem“ misija. Električna gitara leži na postolju pored stola. Sa strane je svetlo crvena stolica sa pohotnim zaobljenjima – asocira na izraz iz nadrealizma „biomorfičan“ – i odgovarajući otoman u obliku lopte.



Obučen u duks sa kapuljačom, farmerke i patike, Nesbe nam je skuvao kafu. Sedeli smo za velikim drvenim stolom dok je u pozadini svirao Riki Li Džouns. Pričao je o tome kako su Ibsenove predstave veoma slične trilerima jer ne otkrivaju svoje tajne – svoje zločine – do završnog čina. Kada je bio mlad, omiljeni pisac bio mu je Knut Hamson iako njegovi romani nisu bili u sklopu školske lektire. U Hamsonovom pisanju mu se dopadao način na koji „osoba laže i mi znamo da ona laže. Samo treba da obrneš novčić i dođeš do istine.“

Kada smo ustali, Nesbe je zastao ispred zaobljene stolice. „Šta misliš da predstavlja?“, pitao me je. Rekao sam da ne znam. „Pogađaj.“ Razmislio sam i ponovo rekao da ne znam. „Hajde. Pokušaj!“ Rekao sam da deluje kao biomorfična stolica. Smejuljio se. „Očigledno je to majka koja rađa dete“, rekao je. „Stolica je majka, lopta je dete. Ovo je pupčana vrpca“, rekao je pokazujući na debeli crni kanap koji je povezivao stolicu i otoman.

Dole me je poveo da vidim sobu njegove ćerke koja je bila više oltar njegovim uspesima i interesima nego soba tinejdžerke. Nesbe je strastveni planinar i u jednom delu sobe nalazio se zid za penjanje. Nekoliko fotografija bilo je polici. Na jednoj se nalazio on u vreme početaka grupe „Di Derre“. Četiri muzičara koji se zagrljeni krevelje u kameru. Nesbe je izgledao zapanjujuće mlado: plav i glatkog lica ispod šarene pletene kape sa drskim, pankerskim izrazom lica. Njegov brat Knut, koji je umro pre četiri godine od raka u pedeset drugoj godini života, bio je do njega sa dugom plavom kosom koja mu pada preko lica. „Izgleda kao Kurt Kobejn“, uzviknuo je Nesbe kao da prvi put uviđa sličnost. Ranije mi je rekao: „Sve ono za čim žudim nije u budućnosti. Sve su to stvari iz prošlosti.“

Napolju je bilo mračno i tišina je vladala u zgradi. Ispratio me je do vrata i zastao pričajući mi o još jednom projektu – televizijskoj seriji u kojoj Rusi okupiraju Norvešku kako bi preuzeli upravljanje nad naftom. Bez metaka i mešanja u živote ljudi. „Pitanje je: ako materijalno imate isto, šta vam zaista znače velike reči poput ’slobode’ ili ’nezavisnosti’? Da li biste se borili za tako velike reči? Deluje da sve možete izgubiti, a niste sigurni šta ćete dobiti.“

Jedne večeri, na veoma posećenom događaju u oslovskom književnom centru „Litteraturhuset“, psihijatar je intervjuisao Nesbea dok je sedeo na niskoj bini pred oko stotinu ljudi. Noseći plavi prsluk preko bele majice, iscepane farmerke i crne vojničke čizme, objašnjavao je kako razvija roman: od kratkog sinopsisa preko šire priče pa dodatnog proširenja do gotovog romana, poput scenariste koji razvija svoj scenario. Nesbe je ljubitelj američkog film noara – pre nego što je napisao „Slepog miša“ kaže da je bio „više zainteresovan za kriminalističke filmove“ nego za romane – i voli da zamišlja scene izvedene na filmskom platnu pre nego što ih napiše. Nekoliko njegovih romana nalazi se u različitim fazama adaptacije za film – „Krv na snegu“ je u procesu razvoja od strane „Vorner brosa“. Sa uzdržanom, blago ironičnom hrabrošću mi je rekao da se veče pre našeg susreta u „Bolgen & Moi“, sastao sa Čeningom Tejtamom koji bi trebalo da režira i glumi u „Sinu“.
 
U književnom centru, Nesbe je pričao o odgovornosti pisca da suoči čitaoce sa moralnim dilemama. Smatra da se zlo menja u zavisnosti od toga ko na njega gleda. Pomenuo je transformaciju Majkla Korleona od ratnog heroja do gangstera ubice u „Kumu“. Čitaoci postaju „moralno korumpirani“ dok prate Harija Hulea na putu do pakla. „Mnogi razgovori o zlu počinju fokusiranjem na čuvare koncentracionih logora. Nisam siguran da bi odatle trebalo početi. Postoji ono drugo zlo, kada padne noć, čovek koji... siluje dete... To je zlo koje mene zanima. I siguran sam da on nije tip čoveka koji bi radio u nemačkom koncentracionom logoru.“

Kasnije mi je poslao imejl sa objašnjenjem ovih opaski. Napisao je: „Nisam siguran da ljudi ispranog mozga koji su poštovali naređenja, bez obzira koliko glupi, uplašeni, bezumni i zli možda bili, predstavljaju najčistije zlo koje se može zamisliti. Ono što tražim kod svojih antagonista je iskonsko zlo proaktivnih pojedinaca... koji će neprestano uzrokovati bol drugima bez ikakvih naredbi, pritiska ili propagande.“ To je zanimljiv način posmatranja, ali je mene zapanjilo koliko često se Nesbe prepusti ideji da zlo izmesti iz istorije i smesti ga u poremećenog pojedinca.

Nakon intervjua u centru, organizovano je druženje u kafeu. Nesbe je klizao od stola do stola pozdravljajući različite grupe ljudi. Pri odlasku, poljubio je golo rame žene u srednjim četrdesetim godinama, autorku trilera Sidsel Dalen, oboje pišu za istu izdavačku kuću. Gledao ju je u oči provokativno se smešeći. Uzvratila mu je osmeh i onda je otišao. Nakon njegovog odlaska, rekla mi je na temu Harija Hulea: „Ima tu ženu, Rakel, i ona je tu kroz sve romane. Ima seks sa njom kada mu odgovara, a onda se povuče kada želi, i to je muška perspektiva. Jer ako okrenemo stvar i imamo heroinu koja ima seks sa muškarcem po potrebi, a onda ga ostavi u međuvremenu, svako će se pitati šta nije u redu sa njom. Mislim da je to ono čime me je inspirisao da stvorim veoma jak ženski lik. Želim da Rakel udahnem život.“

Sledećeg jutra, Nesbe me je pokupio taksijem u mom hotelu. Ne poseduje kola jer je preteško naći parking u Oslu. Umesto toga sve obavlja biciklom i zavisi od, kako ih zove, „savesnih vozača“. Išli smo prema aerodromu – leteo je za Stokholm kako bi se pojavio u „Skavlanu“, jednoj od najpopularnijih emisija u Evropi koja se realizuje kombinacijom norveškog, švedskog i engleskog jezika. Nesbe je sedeo na prednjem sedištu. Iako je dan bio oblačan, nosio je naočare za sunce.

Taksi je jurio autoputem, prolazeći farme i prodavnice automobila. Nesbe je gledao na put pred sobom i pričao o tome kako se mu se pisanje preseca sa radom benda „Di Derre“, koji još uvek ponekad svira. „Pretvaram se u različite osobe. Uvek drugi lik izađe na scenu. Nekada bih izašao iz uloge i samo se smejao, kako bi ljudi shvatili šta se dešava, da to nije zaista tako. Tvoj zadatak sada je da vrisneš jer ja mrdam guzicom, tako je, i sad ti vrisneš. Odlično. Sada smo se razumeli.“

„Naravno da sam egzibicionista. Kada sednete i napišete prvu rečenicu, ideja koja me pokreće nije da napišem petsto stranica i pošaljem ih izdavaču. Ideja je da će tamo neko sa šestogodišnjim visokim obrazovanjem pomisliti da je ovo dobro. Poslaće to dizajneru koji će uraditi sjajan omot za vas, ljudi će mnogo platiti kako bi čitali svaku jebenu reč koju ste napisali. I nakon toga očekujete da će vam prići na ulici sa željom da se rukuju ili traže autogram. To je velika ideja koju vidite na početku pisanja. Ako ne, onda ni nema potrebe da pišete.“

Na aerodromu smo otišli u kafić gde je Nesbe poručio sendvič i kafu. Flertovao je sa mladom Indijkom za kasom. Pitao sam ga šta joj je rekao. „Pitao sam je da izađemo“, rekao je. „Stvarno?“, upitao sam. „Ne“, odgovorio je.

Gotovo svi ljudi sa kojima sam o njemu pričao su pominjali njegovu svesnu konkurentnost – neka vrsta snage koja, pored ostalih stvari, pokreće Nesbea da ne dozvoli društvu ili istoriji da imaju poslednju reč kada je u pitanju njegov otac. „Uvek želi da pobedi“, rekao je Jens Stolenberg. Sedeli smo i čekali ukrcavanje dok smo pričali o Majklu Korleoneu. Uskoro smo se nadmetali u opisivanju toga o čemu je Majkl razmišljao kada je, u prvom „Kumu“, bacio pištolj nakon što je ubio gangstera i šefa policije u restoranu u Bronksu. Toliko smo se uneli u igru da nismo čuli obaveštenje o promeni kapije za ukrcavanje na naš let. Pojurili smo ka novoj kapiji, ali je bila zatvorena. „Zašto ne kažeš nekome ko si? Možda otvore vrata“, upitao sam. „U Norveškoj se stvari ne rešavaju na takav način“, odgovorio je. Otišli smo do pulta gde je osorna žena gledala njegovu kartu. Posle nekoliko trenutaka, rekla mu je da će nas ubaciti na sledeći let iako je pun samo zato što je on „toliko dobar pisac“. Pocrveneo je.

Poslednjih nekoliko godina, Nesbe se peo po planinama van Osla, a kada je vreme bilo loše, išao je u teretanu. Svake godine, odlazi na planinarenje u nacionalni park u Tajlandu. „Većina stvari koje sam uradio u životu su mi bile lagane“, rekao je. „Penjanje nije. Plašim se visine i moram se suočiti sa svojim strahovima.“

Jednog dana Nesbe je išao u teretanu sa jednim od prijatelja, ćelavim i dobroćudnim čovekom po imenu Erik, koga Nesbe zove „Nemac“ iako je iz Danske. Erik je držao konopac dok se Nesbe peo po zidu. Šarene veštačke stene delovale su kao veliki komadi plastelina koje su deca tu poređala. Nesbe se peo odlučno, isprobavajući držače, zatim se hvatajući i pomerao je stopala kada bi se osetio sigurno. Zastao je, stopalima oslonjen na dva držača, i otresao ruke kako bi se oslobodio utrnulosti. Uhvatio se rukama za kanap iznad sebe i pustio noge da vise kao da testira, ili možda demonstrira, svoju snagu.
 
Autor: Li Sigel
Izvor: newyorker.com