Intervju sa Žozeom Saramagom

Ovaj intervju preuzet je iz PN Reviewa 72, iz šesnaestog toma četvrtog broja, mart – april 1990. godine.



Gospodine Saramago, svoja kapitalna dela počeli ste da objavljujete kasno, barem relativno kasno kada je u pitanju pisac vašeg renomea i kredibiliteta. Da li ste pre svog prvog objavljenog romana „Stoleće u Alentežu“, koji se pojavio 1980. godine, sporadično štampali određene publikacije?

Ako izuzmem svoju prvu knjigu, roman koji se pojavio 1947. godine kada sam imao samo dvadeset pet godina, a koju danas ne uključujem u spisak dela koja sam napisao, moje prvo pravo književno pojavljivanje desilo se 1960. godine kada sam objavio zbirku pesama pod nazivom „Os Poemas Possíveis“ („Moguće pesme“). Međutim, do 1980. godine objavio sam čak devet knjiga (dve antologije pesama, dve zbirke zapisa, dve zbirke političkih eseja, roman, ediciju kratkih priča i jednu dramu). Tačno je da sam kasno počeo da pišem, međutim, nije to baš toliko kasno kada se uzme u obzir vreme koje je proteklo od objavljivanja nekih od mojih ozbiljnijih radova i romana.

Kako biste opisali razvojni put kroz koji ste kao pisac prošli?

Imao sam osamnaest godina kada sam tokom jednih od onih razgovora sa prijateljima, takođe, adolescentima, šta je ono što bismo želeli da radimo u životu, a što bi nam pričinjavalo najviše zadovoljstva, izjavio da bih želeo da postanem pisac. Sve što sam do tada napisao bile su sentimentalne i melodramatične pesme, uostalom, ono što je na neki način i uobičajeno za mlade ljude koji pišu u tim godinama. Verovatno je najvažniji uticaj na to što sam postao pisac bilo to što sam odmalena voleo da čitam.

Čini se da nas vaši najznačajniji romani vraćaju onoj tradiciji klasične fikcije u pogledu obima delâ, tematskog bogatstva, izobilja ideja i asocijacija.

Ta tvrdnja može se smatrati preteranom, a ja svakako nisam osoba koja bi na to trebalo da pruži odgovor, jer bih na taj način morao da budem istovremeno i sudija i advokat. Međutim, istina je da je za mene roman neodvojiv od određenog osećaja širine i sveobuhvatnosti, više na njega gledam kao na mali univerzum koji se širi i pred sobom skuplja i asimiluje sve lutajuće i nepripadajuće delove na koje nailazi, koji ponekad nisu sasvim usaglašeni, ali koji se na kraju sklope u jedan harmoničan oblik. Sa te tačke gledišta, roman kako ga ja posmatram i kako ga pišem, uvek treba da teži određenoj vrsti „prenaglašenosti“. Sada bi „preterivanje“, barem u teoriji, trebalo da stoji u suprotnosti sa „klasičnim“, ukoliko činjenice ne pokazuju drugačije, međutim, „klasični“ romani su, kao po nekom pravilu, uglavnom, „prenaglašeni“…

Vaše knjige su izuzetno zabavne, međutim, one čitaocima ispostavljaju i određene „zahteve“ u vidu saznanja i zapitanosti.

Veliko mi je zadovoljstvo što moji romani teraju čitaoca da razmišlja. Kada sam ja u pitanju, morao sam mnogo da razmišljam i promišljam dok sam ih pisao. Razmišljao sam najbolje što sam znao i umeo i za mene bi bilo veliko razočaranje kada čitaoci ne bi u njima pronašli nešto više od zanimljivih narativa, određene stvari koje sam ja, takođe, pokušao da im pružim. Ukoliko zabava sama po sebi ima određenu vrednost, ta vrednost se značajno uvećava kada priča postane „pasoš“ do samorefleksije.

Vi ste se tokom svog života oprobali u različitim profesijama. Bili ste mehaničar, tehnički projektant, književni urednik i novinar pre nego što ste se odlučili za karijeru pisca. Da li je neka od ovih profesija imala uticaja na vas kao pisca?

Mislim da nijedan od svih nabrojanih profesionalnih angažmana koje sam imao nije pomogao da se formiram kao pisac. Svakako od mene jesu stvorili čoveka kakav sam danas, zajedno sa mnogim drugim faktorima, od kojih su neki prepoznatljivi, ali postoje i oni drugi kojih više nisam svestan. Ko zna, imate tu jednostavnu činjenicu da neko dete provodi vreme sedeći na obali reke i posmatra vodu kako teče. To dete će jednog dana postati pisac, a da nikada neće dokučiti pravi razlog zašto se to dogodilo.

U jednom delu u romanu „Kameni splav“ pišete da je „objektivnost naratora moderni izum“. Mogu li vas zamoliti da prokomentarišete ovo viđenje, imajući u vidu vašu jasnu sklonost ka neobjektivnom (subjektivnom) pripovedanju?

Ne bih to nazvao konceptom ili viđenjem, to je više formulacija stava koji pisac usvaja kada se identifikuje sa naratorom i time namerno preuzima i zauzima njegovo mesto. Ne slažem se sa tom idejom, koja je danas izuzetno popularna, da pripovedač treba da stoji po strani, da je u romanu delimično prisutan ili da je prosto objektivan, jer na taj način sebe ograničava izazivajući osećanja a da on sam na njih ne reaguje. Sve ovo verovatno ima veze sa mojom nesposobnošću (koja je sa teorijskog stanovišta neoprostiva) da razdvojim pripovedača od samog autora, pisca.

Pisac i kritičar Irving Hau u svojoj recenziji romana „Sedam Sunaca i sedam Luna“ napisao je da ste vi „poznavalac ironije“. Nesumnjivo je da u vašem pisanju postoji snažna doza satire. Pretpostavljam da uživate da svojim pisanjem provocirate, pogotovu kada pišete o političarima i moćnicima.

Treba biti racionalan i suočiti se sa činjenicom da je ironija bedna zaštita od moći i zloupotreba kojima se moćnici služe, svejedno da li je ta moć politička, ekonomska ili religijska. Čuveni portugalski romanopisac iz devetanestog veka Esa de Keiroš napisao je da je jedan od načina na koje je moguće svrgnuti institucije taj što ćete ih obići tri puta i smejati se na sav glas. Ja sam mnogo manje optimista po tom pitanju. Ironija je slična vašem zvižduku dok hodate noću kroz groblje – mi verujemo da možemo ignorisati smrt zahvaljujući tom tananom ljudskom zvuku koji na neki način treba da otera strah. Međutim, tačno je i to da ćemo, ukoliko izgubimo sposobnost da budemo ironični, ostati kompletno razoružani.

Kako sagledavate odnos između teksta i konteksta u vašim romanima i često korišćenje zagrada i unakrsnih referenci?

To je teško pitanje. Isto bi bilo kao da ste teniskog igrača, na primer, pitali kako izvodi određeni udarac. Da bi vam na to odgovorio, verovatno bi pred vama ponovo izveo taj udarac, ovoga puta mnogo sporije, dok bi vam istovremeno objašnjavao, korak po korak, razbijajući na delove ono što je jednom bio prirodan i učinkovit pokret. Pisac, pretpostavljam, ne može da posmatra sebe dok piše, niti je sposoban – barem ja tako verujem – da suočen sa napisanom stranicom teksta analizira toliko komplikovan odnos. Molijer, koji je svog „građanina plemića“ doveo do zaključka da je „počeo da se izražava u prozi, a da toga nije bio ni svestan“, nije nas samo upoznao sa ovom situacijom, on ju je doveo do apsurda. Postoji mnogo više znanja u neznanju nego što mi možemo i zamisliti.

Vaši romani vode nas u mnogobrojne, različite svetove u kojima srećemo neverovatan broj likova, što stvarnih, što izmišljenih. U vašim narativima mesto su našli monarsi, pesnici, sveštenici, umetnici, muzičari, profesionalci u svojim staležima, radnici i seljaci. Ipak, kada se sve prouči, za vas, kao i za pisce poput Kolumbijca Garsije Markesa i Rusa Solženjicina „siromašni su so zemlji“. Ovde mislim na one „siromašne duhom“, ne na one likove koji su siromašni prema materijalnom statusu.

Ne smatram da se perspektive Garsije Markesa i Solženjicina podudaraju u ovom slučaju. Čak verujem da njih dvojica ukazuju na potpuno različite stvari: tamo gde bi kolumbijski pisac tražio fundamentalnu i postojanu nevinost kod svojih junaka, Rus će, nakon što uspostavi registar neverovatnih zala i zločina, pokušati da povrati tu nevinost u svojim junacima koji su je definitivno izgubili. Što se mene tiče, ja sam rođen u siromaštvu i nisam bogat, i ono što me pokreće jeste da ukažem na to da najgore stvari ne dolaze od konzumerzizma, već od samog čovečanstva: milione ljudskih bića pregazila je čizma Istorije, milioni i milioni ljudi nisu imali ništa osim života koji im je dat, a čak im ni on nije bio prednost, već je više koristio onima koji su ih eksploatisali, onima koji su bili pametniji, promućurniji, jači.

Način na koji stilski i tehnički uobličavate tekst i čime se razlikujete od ostalih pisaca, veoma je karakterističan. S jedne strane, poznata je vaša izražena sklonost ka sažetosti i ekonomičnosti stila: interpunkcija je ograničena na upotrebu zapeta i tačaka, ne koristite crtice, dvotačke, tačku i zapetu (;), znakove pitanja ili uzvika. Takođe, retko koristite veznike „i“ ili „ali“. Međutim, ne može se sakriti vaša sklonost koju imate prema baroknom strukturisanju svojih delâ, volite da se retorski vrtite ukrug i da detaljno obrazlažete sve simetrične obrasce po kojima pišete.

Sve karakteristike moje tehnike kao pisca u ovom trenutku (voleo bih kada bismo koristili reč „stil“) proizilaze iz osnovnog principa po kome volim da verujem da je svemu što je rečeno suđeno da dopre do ljudi, odnosno, da bude pročitano i saslušano. Ono što želim da kažem jeste da sebe vidim kao usmenog pripovedača dok pišem, a to što ja pišem usmereno je i prema ljudima koji će delo čitati, ali i onima koji će o tom delu slušati. U tom slučaju, usmeni pripovedači ne koriste interpunkciju, oni pričaju, a njihova priča je slična komponovanju muzičkog dela, jer oni koriste slične elemente kao muzičari: zvuke i (dramske) pauze, tonalitet njihovog glasa se spušta ili podiže, pauze su kraće ili duže. Odlike mog stila koje ste naveli (kitnjasto struktuiranje, retorske karakteristike, simetrični obrasci), a koje ja priznajem da postoje i koje potvrđujem, pretpostavljam da potiču iz određene ideje o usmenom diskursu koji je uobičajen u muzici. Često se pitam da li u tim elementima postoji možda i nešto više od običnog podudaranja između dezorganizovane i fragmentarne prirode u svakodnevnom opštenju i razgovoru danas i „minimalističkog“ izraza moderne muzike.

Kritičari su se osvrnuli na količinu detalja u vašim romanima. Kako uspevate da upravljate svim tim elementima priče kako narativ odmiče i razvija se?

Nemam poseban metod ili način na koji to radim. Reči iskrsavaju, jedna za drugom, u strogom redosledu, kao da je to njihova nužna potreba, i same nađu svoje mesto. Međutim, u meni postoji jedna skala, norma, koja mi dozvoljava da kontrolišem, neko bi mogao reći čak i intuitivno, koliko je detalja „dovoljno“. U suštini, zdravorazumski deo „mene“ otvoren je za sve mogućnosti, dok je moje intuitivno „ja“ tu da upravlja i da sprovodi svoje „zakone“ kojima je drugo „ja“ s vremenom naučilo da se povinuje. Sve ovo je, naravno, naučno neutemeljeno, osim u slučaju kada se određeni nehotični i inherentni delovi naše ličnosti ne proučavaju, ali ih je nemoguće definisati, jer i ja mogu samo da vam pričam kako mislim da se veština pisanja kod mene odvija.

Poredeći vaša tri velika romana sa kojima sam kao prevodilac bio usko povezan, i ja sam, kao i čitaoci, impresioniran dometom vaše imaginacije. „Sedam Sunaca i sedam Luna“, „Godina smrti Rikarda Reiša“ i „Kameni splav“ ubrajaju se među dela koja nesumnjivo asociraju na sve vaše prethodne romane, međutim, sva tri dela donose nam novu avanturu, novi pravac, drugačiju perspektivu. Da li, pak, možemo govoriti o određenoj dodirnoj tački za koju smatrate da je važna?

Uopšteno je mišljenje (a i većina ljudi to kaže, tako da svakako možemo govoriti o izvesnoj validnosti te tvrdnje) da je pisac osoba koja je najmanje kompetentna da govori o onome što je napisao. Ono što su bile ideje vodilje, koje su ga i pokrenule da delo napiše, ne mogu da budu ni približno isto onome što je krajnji rezultat doneo, jer te takozvane ideje vodilje, namere (na kojima pisci uvek insistiraju i koje tako žustro brane, jer su, na kraju krajeva, to za njih najvažniji pokretači) na kraju postaju sekundarne, jer se ne može uticati na podsvest, na slučajnosti, na urođene sklonosti, a kroz koje on izražava sve ono za čim žudi. Upravo bih u tom domenu namere (možda neispunjene) trebalo da potražim tu tačku jedinstva: to bi bio pokušaj da pomirim dve suprotstavljene strane – saosećajnost i radikalni skepticizam.

U romanu „Kameni splav“, u jednom od najpoetičnijih i najpronicljivijih poglavlja u celom delu, neimenovani pripovedač nas podseća: „Svako od nas vidi svet očima koje ima, a oči vide ono što žele.“

Ova rečenica bi bila preciznija da je napisana na sledeći način: „Svako od nas vidi svet očima koje su nam date, a naše oči vide samo ono što mogu.“ Želeti, kao što svi znamo, nije isto što i moći.
 
Da li mogu da vas zamolim da prokomentarišete jednu sliku, opšte mesto, koja se često ponavlja, a koja se odnosi na putovanje – bilo u obliku hodošašća, seoba, migracija ili putovanja na koja pojedinci kreću u potrazi sa nečijom prošlošću?

Možda je nešto od moje prirode prikazano u ovome. Zapravo, ja sam u neku ruku osoba koja voli da bude usidrena na jednom mestu, a kao dokaz u prilog tome ide i činjenica da na putovanja gledam kao na put koji će me na kraju uvek dovesti do mesta sa kog sam krenuo. Kada stignem u bilo koje mesto, odmah mi se javi potreba da što pre odem odatle. Uveren sam da junaci u mojim romanima putuju toliko zato što žele da se vrate tamo odakle su pošli, na to mesto u kome, kada se sve do detalja izanalizira, oni postoje.

Način na koji upotrebljavate topografiju oduvek mi je bio interesantan. Na površini izgleda kao da su to pažljivo odabrane lokacije, spomenici kulture, putanje. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, ta odredišta su nepogrešivo povezana sa unutrašnjim osećanjima i mislima likova u romanima.

Kada u „Sedam Sunaca i sedam Luna“ Blimunda ubije fratra koji je pokušao da je siluje, to je zato što je pisac u tom planinskom lancu pronašao ruševine samostana; onda kada u „Kamenom splavu“ imate do detalja opisane zemlje Orsa, to znači da je pisac proputovao više hiljada kilometara kako bi ih istražio i video svojim očima. A tu se onda postavlja i pitanje u vezi sa imenima: nenaseljenih mesta, reka, planina. To su imena, reči, koje su te mesta sama sebi, svojim izgledom i duhom dala.

Gabrijel Garsija Markes jednom je zapazio da svaki pisac, koliko god on imao delâ, u stvari uvek piše jednu te istu knjigu. Zatim je rekao da je za njega to bila knjiga o samoći. Da li biste se složili s tom tvrdnjom? I kako biste vi opisali svoje celokupno stvaralaštvo?

Da to sve pojednostavimo, ja verujem da mi pisci pišemo zato što ne želimo da umremo. Zato bih ja rekao da knjiga na kojoj radimo i na čijem pisanju istrajavamo – jedna od mnogih ili sve u jednoj – jeste naša knjiga opstanka. Izlišno je reći, ali mi učestvujemo u izgubljenoj bici – sve umire.

Horhe Luis Borhes ostavio nam je u amanet često citiranu rečenicu u kojoj izražava sledeće misli: „Svaka velika knjiga koja želi da traje, mora biti knjiga koja se može čitati na različite načine.“ U vašim delima oseća se jaka struja te dvosmislenosti na koju je Borhes aludirao.

Poznate rečenice koje su izgovorili ili napisali čuveni pisci uvek su u meni izazivale određenu podozrivost. Tako izvučene iz konteksta, izolovane iz dela kao zasebna celina, one postaju kontroverzne i zastrašujuće, i na određeni način, one parališu naše sopstveno mišljenje. Neodređenost ili dvosmislenost u knjizi, ako čak nije i mana, ne bi se trebalo smatrati vrlinom i uslovom kojim se određuje trajna vrednost književnog dela. Ja stvari posmatram na mnogo jednostavniji način: ukoliko su pisci ti koji su tajnoviti i dvosmisleni, takve će im biti i knjige. I najverovatnije je dvosmislenost nešto što je najsvojstvenije činu pisanja. A u tom slučaju bismo zaista morali da potražimo i druge činioce pre negoli odlučimo da li knjiga važna ili nije.

Seks i religija su u vašim delima obrađeni iz svakog mogućeg ugla. Međutim, ja želim da vas pitam da mi podrobnije objasnite vašu zainteresovanost za natprirodne sile, za misteriozne i čudesne elemente; jedan kritičar je čak govorio i o misticizmu u vašim delima.

Stvarima koje su natprirodne, misteriozne, čudesne, ja jednostavno ne pridajem na značaju. Jednoga dana će natprirodno postati „prirodno“, ono što je čudesno biće dostupno svakome, a misteriozno će prestati da postoji. Problem postoji samo između mene i znanja koje posedujem, i, sa ove tačke gledišta, između kompjutera na kom pišem svoje knjige, jer mi je ponekad enigmatičan isto koliko i život posle smrti. Ja nisam mistik. Razlog zbog kog toliko govorim i pišem o religiji, jeste taj zato što religija postoji, i iznad svega, zato što je uslovljavala i zato što i dalje uslovlja moje moralno biće. Međutim, ja sam kao ateista uvek govorio da je određena doza religije neophodna kako biste bili u saglasju sa svojim ateizmom.

Gledajući na bogatstva Portugalije kada je bila jedna od najmoćnijih imperija, pa do degradiranja njene moći i uticaja, čini se da ne žalite toliko zbog gubitaka važnosti i uticaja u političkoj sferi, već da je vaša bojazan usmerena na gubitak njenog nacionalnog identiteta.

Evropsko zajedničko tržiste je kao holding kompanija u kojoj svako doprinosi po principu akcionara, neko manje neko više. Moć je u rukama bogatih, a male zemlje nemaju drugog izbora osim da se povinuju i da ispune političke agende, koje su, opet, definisale bogate zemlje, iako se čini da se postupa po principima demokratije. Danas, ako ste u pravu, to je verovatno zbog toga što imate novca. Skorašnje okupljanje Sedam najbogatijih zemalja sveta (G7) je, po mom mišljenju, u najmanju ruku nepristojno. A tek kada se ima na umu da se taj sastanak odigrao na marginama komemorativnog skupa posvećnog revolucijama koje su podignute na idealima slobode, jednakosti i bratstva širom sveta, to sve onda postoje sramno, jer su postulati revolucija tim skupom u potpunosti ismejani. Da navedem samo jedan primer: sedamdeset odsto pošumljenog područja u mojoj zemlji biće iskorišćeno da se na njemu zasadi eukaliptus. Ne zato što Portugalci to žele, već zato što je Evropska ekonomska zajednica donela takav dekret.

Portugalija je velikim delom zastupljena u svim vašim delima. Sudbinu i istoriju vaše zemlje, njenog naroda i njihovih nada i težnji često opisujete sa dozom sete, strasti i istinske zabrinutosti.

Da sam stanovnik Severne Amerike, Rusije ili Velike Britanije, ili možda Nemac ili Francuz, možda bih bio ponosan na snagu i bogatstvo svoje zemlje, čak i u slučaju kada ja ne bih imao direktnu korist od njenog blagostanja. Kao Portugalac, osećam da bi sada bilo poprilično zaludno kada bih se ponosio na nekadašnju moć i uticaj koje je Portugalija svojevremeno uživala. Naša sadašnjost je ono sa čime se suočavamo: nadnacionalnost, ograničenost suvereniteta, raznovrsne društvene asimiliacije. Ja bih barem voleo kada bih mogao da sačuvam svoju „različitost“, jer, iskreno, ako svet i Evropu ne zanima ko sam ja (ja, kao Portugalac, mi, Portugalci), onda ni ja nisam posebno zainteresovan za to da budem građanin sveta, pa čak ni Evropljanin.

U vašem eseju koji je objavljen u Times Literary Supplementu (u decembru 1988. godine) pod nazivom „A Country Adrift“ („Zemlja bez kormilara“), ima jedna rečenica koja je na mene ostavila duboki utisak. Konkretno mislim na te proganjajuće reči: „Svaki zločin je počinjen u ime patriotizma“. Ovo je optužba koja je neizbežno povezana sa vašim otvorenim nepoverenjem u konstrukt evrocentričnosti.

Mislim da ovim rečima nije potrebno dodatno pojašnjenje. Kada šaljete hiljade ili milione ljudi u smrt pod izgovorom da je „Otadžbina“ u opasnosti, iako su u opasnosti u stvari individualni interesi onih koji, direktno ili indirektno, drže poluge moći, to je ništa drugo do zločin počinjen u ime patriotizma. Ljudi idu u rat i u svoju smrt misleći da znaju zašto to čine, a oni su u stvari do te mere zaslepljeni da ih optužuju za dezerterstvo ili  nedostatak patriotizma ukoliko bilo ko od njih pokuša da im kaže kako zaista stoje stvari.

Nakon što sam uspeo da upijem i doprem do vašeg intimnog portreta Portugalije i njenog naroda, umalo nisam i sam pomislio da je „mala zaista prelepa“.

Mala nije jednostavno lepa zato što je mala. Lepa je ako uživa u pravdi i sreći. Ali male zemlje ne mogu, u stvari, biti ni približno ambiciozne onoliko koliko su to velike zemlje. Mala zemlja, sa samo malo truda, može se jedino nadati da se dovoljno približi sreći i pravdi. Najgore od svega je to što na svetu postoji mnogo malih zemalja kojima su lišene i pravde i sreće.
 
U jednom delu „Kamenog splava“ pišete sledeće: „Možda život voli, povremeno, da gaji osećaj za dramu“. Da li se ovo odnosi i na vaše osećanje dramatičnosti koje je primetno u vašim delima, bilo da je ono posmatrano sa gledišta apsurda ili tragičnosti?
 
Ja ne živim kroz dramatičnost, to nije moj princip postojanja. U stvari, možda je to tako, ali ja pokušavam da kroz ironiju tu dramatizaciju demistifikujem. Trudim se što je više moguće da ovaj život ne pretvorim u Zid plača: dovoljna je nevolja to što znamo da moramo da umremo, međutim, i za to mora doći čas.

Da li je neka od vaših predstava igrana u pozorištu?

Da, pisao sam za pozorište, međutim, ne vidim sebe kao dramskog pisca. Više sam romanopisac koji povremeno uplovi u pozorišne vode i to isključivo kada određena pozorišta to zahtevaju od mene. Za sada sam napisao tri dramska dela i sva tri su pretvorena u pozorišne predstave: „Noć“ (u kojoj se radnja odvija u toku jedne noći između 24. i 25. aprila 1974. godine u novinskoj redakciji), „What Shall I Do With This Book?“ („Šta da radim s ovom knjigom?“), u kojoj pratimo protagonistu Luiša de Kamoeša koji se vratio iz Indije, gde je tražio izdavača za svoj roman epskih razmera i „The Second Life of Francis of Assisi“ („Drugi život Franje Asiškog“), gde heroj jeste i nije svetac.

U maju 1990. godine, u Milanskoj skali biće premijerno prikazana opera pod nazivom „Blimunda“, zasnovana prema vašem romanu „Sedam Sunaca i sedam Luna“. Možete li mi reći nešto više o Aciju Korgiju, kompozitoru ove opere?

Acio Korgi jedan je od najistaknutijih savremenih kompozitora. On uglavnom komponuje muziku za opere i balete. Njegova opera „Gargantua“, zasnovana prema Rabelovom delu „Gargantua i Pantagruel“, godinama je bila na svim operskim repertoarima, a u muzičkim krugovima bila je predmet čestih diskusija.

Da li biste mogli da navedete nekoga ko je uticao na vas kao pisca?

Iako ova izjava može zvučati neverovatno pretenciozno, moram da kažem da ne prepoznajem uticaje drugih pisaca na moj rad, osim da možda gajim određene sklonosti prema portugalskim piscima iz sedamnaestog veka.

Ko su pisci sa kojima biste možda uporedili svoj senzibilitet, temeperamet ili sa kojima jednostavno delite slične poglede na svet?

To su Gogolj, Montenj, Servantes, svi pesimisti, i Otac Antonio Vijeira, koji je bio utopista i idealista.

Televizija Bi-Bi-Si snimila je serijski program o Portugaliji i Portugalcima, a vi ste se pojavili u jednoj epizodi. U njoj ste izrazili određene strahove u vezi sa pismenošću i kulturom. Mogu li vas zamoliti da detaljnije obrazložite tu kulturološku krizu u kojoj smatrate da se Portugalija nalazi?

Sumnjam da se ova bojazan odnosi samo na Portugaliju. Broj nepismenih u svetu raste. A u ovom vremenu i dobu, postoji veliki broj ljudi koji su u jednom trenutku naučili da čitaju i pišu, ali koji su, zbog nedostatka kontinuiteta i posvećenosti pisanoj reči, na kraju postali deo nepismenog dela stanovništva. Takvo stanje verovatno odgovara moćnicima gde god da su, jer sve što im je potrebno da održe i prošire svoju dominaciju jeste da se oslone na manjinu koja je za to specijalizovana i koja će manipulisati veštinama i sredstvima koja će omogućiti ostvarenje njihove globalne vizije.

Poslednjih godina značajan broj talentovanih portugalskih pisaca došao je do izražaja. Svetsko interesovanje prilikom obeležavanja sto godina od rođenja velikog pesnika Fernanda Pesoe dodatno je doprinelo tome da se ljudi dodatno zainteresuju za portugalsku književnost. Međutim, da li možda postoje drugi razlozi zašto se odjednom u inostranstvu probudilo toliko interesovanja za književnost vašeg naroda?

Niko ne može osporiti uticaj koji je Feranando Pesoa imao, i koji i dalje ima, kada se u stranim zemljama spomene portugalska književnost, međutim, bilo bi pogrešno kada bismo smatrali da sve počinje i da se sve završava sa Pesoom. Zanimljivo je spomenuti da su portugalski pisci koji su stvarali nakon Pesoe, u određenim granicama, donekle opravdali očekivanja koja je Pesoina književnost nametnula. Drugim rečima, iako nijedan portugalski pisac ne teži Pesoinoj veličini, njihova dela su uprkos tome priznata i u svetu se posmatraju sa mnogo pažnje. Takođe, moguće je da je određena kriza u kreativnom pisanju u nekim zemljama dodatno doprinela da se ova mala periferna književnost tek sada otkrije: princip po kome se ovo desilo ne mora nužno biti u domenu zakona fizike.

Verujem da ste čak i vi iznenađeni što interesovanje za vašim delima u drugim zemljama sve više raste. Vaš roman „Sedam Sunaca i sedam Luna“, na primer, uskoro će se pojaviti na dvadeset pet različitih jezika.

Iskren da budem, ne znam. Jednog dana dok sam razgovarao sa svojim izdavačem u Nemačkoj, pitao sam ga zašto se uopšte zainteresovao za knjige, do tada, nepoznatog pisca u Saveznoj Republici Nemačkoj, pisca koji potiče iz male, udaljene zemlje, čiju književnost ignoriše, praktično, čitava Evropa. On je objasnio da je tragao za nekonvencionalnim romanima koje je želeo da objavi, a da je ono što je tražio pronašao u mojim romanima. To je jedino objašnjenje koje mogu da vam ponudim, ako vam ono išta znači, a da čak nije ni lično moje.

Čini se da je vaš poslednji roman „Povest o opsadi Lisabona“ dostigao uspeh vaših prethodnih romana. Da li pišete novi roman?

Naziv mog sledećeg romana biće „Jevanđelje po Isusu Hristu“. Neću ništa više reći, ostaje da čitaoci puste mašti na volju.

Autor: Đovani Pontijero
Izvor: pnreview.co.uk
Prevod: Nataša Đuričić Marković