Intervju sa Paulom Koeljom: „Ljudi me inspirišu da pišem“

Paulo Koeljo je veoma kontradiktorna osoba. Ovaj sedamdesetogodišnji pisac iz Brazila doživeo je neverovatan uspeh – poznat je po bestseleru iz 1988, romanu „Alhemičar“, koji je najviše prevođena knjiga nekog živog autora – ali, ipak sebe opisuje kao sanjara i depresivca. Njegovi roditelji su ovog mladog buntovnika smeštali u instituciju za mentalno zdravlje tri puta, a kao pesnik, čiji su stihovi bili problematični za vojni režim koji je bio na vlasti osamdesetih godina, zatvaran je i mučen. I pored toga, ostao je veseo čovek, 35 godina oženjen jednom ženom i beskrajno zahvalan što je „preživeo buru“ koja mu je omogućila da objavljuje po jedan roman na svake dve godine.
 
Do danas je objavio više od 30 knjiga, među kojima su „Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala“, „Peta gora“, „Veronika je odlučila da umre“, „Đavo i gospođica Prim“, „Valkire“, „Veštica iz Portobela“ i „Brida“.
 
Ovaj intervju je rađen 2014, povodom tada aktuelnog romana „Preljuba“. Priča prati novinarku, suprugu i majku, u kasnim tridesetim godinama koja se suočava sa monotonijom i melanholijom svog savršenog života u trenutku kada susreće prvu ljubav iz srednje škole – i uskoro rizikuje sve kako bi ponovo pronašla sebe. Džoj Horovic je sa Koeljom, koji živi na relaciji Rio de Žaneiro - vikendica na francuskim Pirinejima, razgovarala o knjizi, njegovih 21.4 miliona pratilaca na Fejsbuku i 9.4 miliona pratilaca na Tviteru, koji su odigrali značajnu ulogu u njenom nastanku, i zbog čega je odluka da živimo udobnim i sigurnim životom najgora stvar koju možemo da uradimo.
 
Šta vas je činilo nervoznim dok ste pisali ovu knjigu?
Ništa. Ništa.
 
Stvarno?
Naslov. Da, jer je bilo onih koji su govorili: „Niko neće kupiti knjigu koja nosi naziv 'Preljuba' i pokloniti je supružniku ili majci“. Ali, ja sam rekao: „Žao mi je, to je naziv knjige i neće se menjati“.
 
Ja bih pomislila upravo suprotno. Pomislila bih da će se knjiga pod nazivom „Preljuba“ dobro prodavati.
Za sada se prodaje izuzetno dobro. Prva je na listi bestselera u svim zemljama u kojima je objavljena, kao i ovde, u Francuskoj. Ljudi me zadirkuju: „Oh, moja žena mi nije dala da čitam ovu knjigu“. To je smešno, jer ima mnogo muškaraca koji su je pročitali.
 
Kako ste odlučili da glavni lik bude žena?
Zato što je mnogo teže prihvatiti ženu preljubnicu, nego muškarca preljubnika. Ne znam zbog čega je tako, ali ljudi uzimaju zdravo za gotovo da su muškarci neverni. Žene u najvećem broju slučajeva nikada ne bi uradile tu groznu stvar. Zato sam rekao sebi, u redu, hajde da čujemo šta bi žena imala da izjavi na tu temu.
 
Zanima me – zbog čega njen muž nema ime?
Ne znam! Često se dešava da imate knjige sa mnogo imena i onda počnete da ih mešate. Mislim da nisam dao ime ni ženi političara. Čekajte, jesam, ona ima ime. Ne sećam se koje je, ali ima ime.
 
Da li volite da pišete scene seksa?
One nisu najznačajniji deo knjige. Ali, volim da pišem scene seksa, jer volim da opisujem intimne trenutke likova ili trenutke u kojima uživaju.
 
Bilo mi je zanimljivo to što je preljubnički seks uglavnom podrazumevao potčinjavanje junakinje.
Jeste. Tako je.
 
Da li je to više muška ili ženska fantazija?
Moguće je da i jedni i drugi imaju ovu fantaziju. I jedni i drugi imamo tu fantaziju.


 
Mislite li da depresija i izdaja idu ruku pod ruku?
Dozvolite da vam ispričam kako sam odlučio da napišem ovu knjigu. U početku sam razmišljao da se prihvarim nečega što je važno ljudima, jer imam ogroman broj pratilaca na različitim društvenim mrežama. Proverite moju Fejsbuk stranicu i videćete. Ali onda sam rekao sebi, ja sam toliko poznat, toliko popularan, zašto da se ne pozabavim nečim što će tek biti važno? Smatram da je depresija jedna od najvažnijih tema današnjice. Tako da sam rekao, u redu, postaviću neki komentar o depresiji i želim da se nadovežete na to. Nigde neću pominjati vaša imena. Pošaljite vaše mišljenje i iskustva na navedenu mejl adresu. U roku od 24 sata dobio sam više od hiljadu odgovora. Među njima, bilo je mnogo onih sa kliničkom depresijom. Ali mnogi su pisali: „Depresivan sam zato što me je neko izdao“. U tim slučajevima, problem nije nedostatak određenih farmaceutskih proizvoda u organizmu. Problem je u tome što ljudi osećaju da ih je neko izdao i za njih život gubi smisao. Onda sam rekao, u redu, hajde da pričamo o izdaji.
Ali bio sam zapanjen koliko ljudi mi je odgovaralo. I koliko su iscrpni bili njihovi odgovori (što je sjajno), tako da sam odlučio da napišem knjigu. Počeo sam da posećujem forume – anonimno, naravno – da saznam kako ljudi reaguju, da li se kaju i u kojoj meri, što je jedan od ključnih momenata. Prva reakcija je: „Ja ću da se rastavim i tražim razvod, jer sam prevaren“. Ali onda se pokaju. Jer šema za jednu noć je samo šema za jednu noć. I tako malo-pomalo, ova knjiga je počela da poprima oblike zahvaljujući toj razmeni iskustava. Zatim sam seo i napisao knjigu, zasnovanu na iskustvima ljudi.
 
Knjiga zapravo i jeste razmišljanje o braku i tome koliko se brak neprestano menja.
Ja sam u braku 35 godina. Ja sam svakodnevno sa svojom suprugom. Ali ako pogledamo realno, ona je potpuno druga osoba, fizički i mentalno, u odnosu na onu kojom se sam oženio pre 35 godina. I ja sam potpuno druga osoba. Ali ljudi se obično venčaju, i žele da ostanu zauvek tako zacementirani u vremenu, misle da se nikad neće promeniti. Ali promenimo se. Svi se promenimo. Zbog toga, prihvatanjem činjenice da je promena deo naših života, naši brakovi postaju blagoslov, a ne prokletstvo, jer je ljubav jača od svega.
Upravo sam video zeca. Kad smo već kod toga, oni nisu mnogo verni. Tamo je dole u ružinom grmu. (Obraća se svojoj ženi) O, Bože. Molim te, fotografiši ovu ružu.
 
U romanu ste napisali: „Ljubav nije samo osećanje; ona je umetnost. I kao u svakoj umetnosti, nije dovoljna inspiracija, potrebno je mnogo rada“. Šta ste pod tim mislili?
Morate ostaviti drugoj osobi prostora da se razvija. Morate kontrolisati ljubomoru koja ne vodi nikuda. U suštini, mislim da su to ključne stvari potrebne da se prevaziđe bilo koji problem. Da li ste vi u braku?
 
Da, već 37 godina.
Onda znate o čemu govorim.
 
Jedan od najznačajnijih momenata u knjizi je trenutak kada junakinja shvata da je sama – da li mi volimo da bismo izbegli da ostanemo sami na svetu?
Stekao sam takav utisak. Verovatno sam u to uneo svoje shvatanje, jer ponekad, bez obzira na to čime se bavite, dođete u situaciju u kojoj postoji nešto što biste želeli da pružite, da podelite sa svetom, ali vas ljudi ne razumeju. Kaži: „Ali ti si toliko uspešan. Toliko toga poseduješ. Imaš novac. Imaš slavu.“ Ponekad to nije dovoljno. Suština je podeliti sebe sa drugima.
 
Knjiga, takođe, govori o starenju: „Kad uđemo u određene godine, počnemo da koristimo masku sigurnosti i ubeđenosti. S vremenom se ta maska zalepi za lice i više ne možemo da je skinemo.“ Da li su monotonija, rituali, dosada o kojoj pišete sastavni deo braka?
Strah od monotonije verovatno jeste. Odlazite na zabave i svi vam se čine tako srećni. To me prosto izluđuje. Inače, ja ne idem na zabave. Ali, ako sam primoran da odem, i vidim sve te nasmejane, srećne ljude, znam da je to čisto licemerje. To je kao kada idem na zabave sa poznatim ličnostima, na kojima su glumice i glumci, i svi se smeškaju jedni drugima, a zapravo žele da se međusobno poubijaju.
 
Ljubomora je važan pokretački motiv u knjizi.
Svakako. Kao i posledica. Šema za jednu noć je nešto potpuno različito od preljubničke veze. Ljudi mogu da razumeju ili shvate ako ste otišli u krevet sa nekim. Ali preljuba se zasniva na strasti, a strast ne možete podeliti sa svakim. Tu zaista osetite da ste prevareni.
 
Glavna junakinja vaše knjige je nezadovoljna iako ima sve, jer nije iskrena prema sebi. Da li ste vi u životu bili u situaciji da niste iskreni prema sebi, i kako ste pronašli snagu i hrabrost da izađete iz toga?
Odgovor je – da, bilo je to 1986. Imao sam sve. Imao sam novac. Imao sam istu ženu, kao i danas. Bio sam uspešan kompozitor i pisac tekstova za muzička dela, ali nisam bio srećan. A onda sam odlučio da peške odem iz Francuske u Španiju – do Santijaga de Kompostele, svetog mesta za katoličke hodočasnike. Na kraju ovog duhovnog putovanja, rekao sam sebi: ili odustani od svog sna da postaneš pisac ili napiši knjigu („Pilgrimage“ – „Hodočašće“), što sam i uradio. Ali nije bilo lako. Morate da izaberete između toga da budete radosni (ne nužno srećni) i da se suočite sa izazovima ili da živite udobnim životom i osećate sigurnost. Najgore je izabrati ovo drugo, jer nikada ne možete biti sigurni. Ništa nije sigurno. Mogao bi da me ubije grom. Prema tome, niko ne može da bude siguran: niko ne zna kada će umreti. Zato je bolje izabrati uspone i padove života koji vas ispunjava.
 
Vaše knjige donose čaroliju u živote vaših čitalaca. Kakvu ulogu igraju snovi u našim životima? Na koji način i zbog čega vi koristite snove u vašim knjigama?
Snovi su ono što život čini opravdanim. Sanjari su ljudi koji su zaista promenili ovaj svet. Ja verujem u snove. Pratio sam svoje snove. U određenom trenutku sam za to platio visoku cenu, ali ne žalim zbog toga. Smatram da je osoba koja nema snove, kao drvo bez korenja. Snovi su način na koji nam se Bog obraća. Za mene su snovi hleb nasušni.
 
U današnje vreme tržištem dominiraju ljubavni romani i trileri, i čini se da magijski realizam – ako izuzmemo vaše romane – nije onoliko jak koliko je bio osamdesetih i devedesetih. U kom pravcu se kreće ovaj žanr, po vašem mišljenju?
Istina je da smo izgubili vezu sa magijskim realizmom, jer su možda izdavači smatrali da ovaj žanr nije politički korektan, da ga ljudi neće čitati. Govorim samo u svoje ime. Ovo je način na koji ja volim da se izražavam. Magijski realizam ne podrazumeva da imate dokaz za sve što napišete. Na kraju krajeva, to i jeste stvarnost. Emocije su mnogo snažnije od svega što se događa oko nas. Emocije su ono što nas vodi.
 
Šta vas inspiriše da pišete? Imate li neke savete za mlade pisce?
Ono što me inspiriše da pišem su ljudi. Provedem i po dve godine upoznajući ljude, šetajući, lutajući. A što se tiče drugog dela pitanja: sedite i pišite. Ljudi žele da postanu pisci, a da ne pišu. Ne obazirite se na to šta drugi misle. Ne mislite na kritike. Na to da li će neko objaviti vaše delo ili ne. Samo sedite i pišite. I tada ćete otkriti u sebi čitav jedan novi univerzum. Morate da pišete jer je to vaš san. Zato pišite, a sve ostalo će doći.
 
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam knjigu Majkla Hejstingsa „The Last Magazine“, o časopisu „Njuzvik“.
 
Recite nam nešto o vašem stvaralačkom procesu. Ako sam dobro razumela, morate da pronađete belo pero pre nego što počnete da pišete.
Da. Kada sam pisao prvu knjigu, nisam bio siguran da li treba da pišem ili da se bavim nečim drugim. Rekao sam sebi: „Ako pronađem belo pero, napisaću svoju prvu knjigu“. I od tog trenutka, budući da pišem svake druge godine, imam brdo ideja. I kao što sam vam već rekao, kad je reč o romanu „Preljuba“, podstrek je došao od jednog statusa. Ali momentalno sam shvatio da je to dobra ideja. I onog trenutka kad pronađem belo pero, moram da počnem da pišem. Da.
Tada pišem bez pauze, od početka do kraja. Mislim da je to nešto slično iskustvima kroz koje prolaze žene. Kada pišem ja sam žena koja na svet donosi dete. Vodio sam ljubav, zatrudneo i moram da se porodim. U suprotnom umiremo i ja i dete.
Pišem svakog dana. Uvek u početku malo odugovlačim, onda sednem i napišem prvu rečenicu, i više ne jedem ništa. Samo pijem kafu. Dve nedelje muke i pritiska.
 
Dve nedelje pijete samo kafu? Ne razumem.
Ne. Zapravo zapadnem u neku vrstu transa. Postajem jedno sa svojim likovima. Osećam ono što oni osećaju. Postajem mesto u kojem žive. Više nisam sav svoj. Postajem instrument koji je nešto mnogo veće od mene samog.
 
Da li to znači da ste vi osoba sa kojom je teško živeti?
Verovatno. Ali dve nedelje na svake dve godine mogu da se podnesu. To nije toliko teško. Imam još 100 nedelja tokom kojih sam vrlo prijatna osoba.
 
Da li počinjete da pišete čim se probudite ujutru?
Ja uvek kažem da ću početi da pišem čim se probudim. A onda to odlažem i odlažem sve dok ne počnem da osećam krivicu i da osećam da ne zaslužujem ništa. Onda kažem sebi, u redu danas neću pisati. Onda više ne osećam krivicu, i tada napišem prvu rečenicu. I kada sam se odlepio od zemlje, polećem... kada pišem budim se oko podneva, jer pišem do 4 sata ujutru. Ali to traje samo dve nedelje.
Nakon toga, naravno, prepravljam i sređujem drugu ruku teksta. Zatim i to prepravljam. Prva ruka u proseku ima, recimo, jednu trećinu više teksta od konačne verzije. Znači, moram da počnem da izbacujem delove.
 
Koje knjige i pisci su najviše uticali na vas?
Reč je o dva pisca. Jedan je Horhe Luis Borhes. Ali, onaj koje me je zaista promenio je Henri Miler. Kada sam čitao „Rakovu obratnicu“ rekao sam sebi da ću jednog dana pisati kao on.
 
Autor: Džoj Horovic
Izvor: goodreads.com
Prevod: Maja Horvat
Foto:  Paul Macleod