Paulo Koeljo je jedan od najpopularnijih živih autora – samo je roman „Alhemičar“ prodat u više desetina miliona primeraka. U martu 2010. godine, magazin Brain Draper uradio je intervju sa čuvenim piscem u njegovom domu u Ženevi. Koeljo retko daje intervjue, ali je prihvatio ovaj očekujući da će biti veoma zanimljiv i izazovan. I bio je!
Rekli ste da Vam je trebalo svega 14 dana da napišete „Alhemičara“. Da li je to zato što je ova knjiga već bila napisana u Vašoj duši?
Dozvolite da vam objasnim kako ja gledam na stvari. Verujem da u svakom od nas postoji iskra božanskog koju je potrebno manifestovati. Naš zadatak na ovoj zemlji je da to uradimo kako bismo opravdali svoje postojanje. Dakle, moj san je od malena bio da postanem pisac iako sam to dugo odlagao... jer ponekad se plašite suočavanja sa pitanjem o razlogu sopstvenog postojanja.
Kada sam odlučio da počnem da pišem, bilo mi je 40 godina. Pisao sam o svom prvom iskustvu na putu ka Santjagu u „Dnevniku jednog čarobnjaka“. Zatim sam za drugu knjigu odlučio da napišem metaforu svog života, ne očekujući, naravno, da će ovaj roman dotaći toliko ljudi. „Alhemičar“ je jednostavno bio pogled unazad i potraga za dobrom pričom, metaforom, kako bih razumeo sebe. I da, trebalo mi je dve nedelje da ga sastavim, ali knjiga je odavno bila tu jer je reč o mom životu.
Da li za Vas pisanje predstavlja potragu za blagom skrivenom u Vama? Ili je više stvar zanatstva, rada iz ljubavi?
Rekao bih da ljubav mora da postoji u svemu što radimo. Prvo morate da shvatite šta je vaš poziv – baštovanstvo, kuvanje, vožnja taksija ili šta god – a pravi trag koji vas vodi ka tome je upravo ljubav. Ne mislim da je pisac bolji od bilo koga drugog. Sve što radite sa entuzijazmom je zapravo manifestacija Boga.
Drugi korak je učenje zanata. Dakle, da bih pisao, morao sam prvo da čitam. Ne možete naučiti da pišete na kursevima i radionicama, ne verujem u to. Pisanje se uči čitanjem dela drugih pisaca, ljudi koji su već pokušali da podele sa drugima deo svoje duše, iskustava, svega što su imali. Zatim morate napraviti neke izbore: „O čemu želim da pišem? Koja su mi osnovna pitanja?“ I odatle počinjete da razvijate sopstvenu tehniku. Započinjete inovaciju u smislu da ne pokušavate da oponašate ono što su drugi ljudi uradili.
U mom slučaju, osnovni izazov je bio pojednostavljivanje. Čitao sam mnoge komplikovane autore i razmišljao: „Bože, zašto toliko složeno pišu? Zašto koriste ceo pasus, celu stranicu? Dovoljna je jedna rečenica.“ Tako sam počeo da učim da skraćujem i to je ono što sada radim. Prva verzija svake moje knjige ima tri puta više stranica od finalne. Kao da sečete sopstveno meso, ali morate to da uradite.
Rekli ste za sebe da niste duhovni pisac. Smatrate li „duhovnost“ nezahvalnim terminom?
Kada pišete o ratu, to ne znači da ste general. Ako pišete o špijunima, to vas ne čini špijunom. Ali kada vas obeleže kao duhovnog pisca, ljudi pomisle: „O, on sigurno ima neke odgovore, ili bolju povezanost...“ Ne! Ako postoji stvar koju zaista mrzim, onda je to Nju ejdž. Ono za mene predstavlja posudu u kojoj su istopljene sve vrste religija koje su stvorili ljudi koji nemaju hrabrosti da prisvoje samo jednu religiju.
Dakle, ja nisam katolički pisac, ja sam pisac koji je igrom slučaja katolik. Ponekad se uopšte ne slažem sa papom. Želim da odem dalje od svoje religije u smislu da duhovnost nije samo za odabrane, za katolike ili koga god: morate diskutovati sa ljudima koji imaju različita verovanja.
U romanu „Jedanaest minuta“ Marija o sebi kaže: „Iako je bila izrazito sposobna da napiše veoma mudre misli, uopšte nije uspevala da sluša sopstvene savete“. Govorite li tu o sebi?
Ponekad je tako i sa mnom. Ali trudim se da budem što više u skladu sa svojim rečima jer uglavnom pišem za sebe. Pišem da bih imao bolji pogled na to ko sam. Upravo sam završio novu knjigu i pomislio: „Moj Bože, ove stvari su bile tu sve vreme, a ja ih nisam video.“
Prodali ste preko 100 miliona knjiga...
Sto trideset i pet miliona, da budemo precizni.
To je izuzetno mnogo ljudi koji, sigurno, gledaju u Vas očekujući nešto više od potrage za samim sobom...
Čuo sam taj komentar mnogo puta. Da vam objasnim, čitaoce srećem na dva načina, na potpisivanjima i na internetu. Otprilike jedna osoba od njih hiljadu me pita šta da radi. Na potpisivanjima nikad, a na društvenim mrežama ponekad mi pišu: „O, danas se osećam...“ Ali to je kao kada se ja požalim svojoj supruzi, ne zato što ona ima krajnje odgovore već zato što želim da podelim probleme sa njom. Moji čitaoci nikada ne postavljaju pitanja o smislu života jer znaju da nemam odgovor na to.
Bez obzira na to, za mnoge čitaoce „Alhemičar“ je knjiga koja im je promenila život ili način na koji posmatraju svet. Dakle, iako niste to nameravali, odigrali ste važnu ulogu u životima mnogih ljudi...
To nikada ne znate. Da li je Halil Džubran, na primer, kada je pisao „Proroka“ znao kakvu će ulogu odigrati u mom životu? Ili Vilijam Blejk? Henri Miler? Ili Horhe Luis Borhes?? Ne.
Zar u delima velikih pisaca nema nečega gotovo propovedničkog?
Mislite li da Henri Miler to ima? Ne! Ne! Ne! Postoje pisci koji pokušavaju da to urade, ali su osuđeni na propast. Ne čitam knjige koje pokušavaju da me nečemu nauče jer iz njih mogu da učim nedelju dana, a onda će te propovedi nestati. Poput knjiga o samopomoći, razumete? Čitate ih i mislite kako će vam to promeniti život, a onda nedelju dana kasnije imate iste probleme kakve ste imali i pre. Zato kada pišete, ne stvarate da biste podučavali nego da biste naučili.
I nikada niste svesni na koga ćete uticati. Na mene su recimo veoma uticali Bitlsi. Mislite li da bi zbog toga trebalo da veličam ili krivim Lenona i Mekartnija? Ne. Nisu ni znali da postojim. Jednostavno su bili tu i razmišljali kao i ja, a to osećanje, da nisam usamljen u svom razmišljanju, napravilo je razliku. Verovatno je slično i sa mojim knjigama. Ljudi vide da postoji pisac koji oseća iste stvari kao i oni sami, zbog toga se ne osećaju usamljeno. I to je to.
Smatrate li sebe autorom magijskog realizma? Vaše knjige jesu magične, ali ste „Dnevnik jednog čarobnjaka“ i „Anđela čuvara“ nazvali publicistikom. Takve stvari niste mogli da izmislite, zar ne?
Naravno da nije sve stopostotno stvarno, ali ne bih nazvao sebe autorom magijskog realizma. Pre bih rekao da sam realista koji koristi magiju u svom pisanju.
Postoji li negde nevidljivi svet koji većina nas ne uspeva da vidi?
Naravno da postoji. Nevidljiv i veoma prisutran. Na primer, ne možete da dodirnete ljubav, strah ili bes, zar ne? Nevidljivi su, ali postoje – i utiču na vaš život daleko više od novca koji imate u džepu i možete da vidite. Isto tako gledam i na Boga. Ne vidimo ga, ali je tu. Ne postoji razlog da se objasni ili opravda. Ponekad ljudi pitaju: „Šta je Bog?“ Kažem im da ne znam. Imam samo sopstveno iskustvo Boga koje ne mogu da podelim jer je nemoguće.
Magični trenuci u našim životima se dešavaju kada nevidljiv svet dođe u kontakt sa vidljivim. Zato dečak na kraju „Alhemičara“ pronalazi zemaljsko blago. Mnogi ljudi se pitaju zašto je pronašao fizičko blago kada je samo putovanje bilo magično. Kažem im: „Da, li on nije tragao za magijom, tražio je blago.“ Razumete? Nisam mogao da to ne stavim na kraj. Alhemija je upravo to.
Kada sam čitao „Dnevnik jednog čarobnjaka“, delovalo mi je da ste duhovni svet učinili poprilično komplikovanom – različite vežbe, reference na tradiciju, templare i tako dalje. Činilo se tajnovitim, gotovo gnostičkim. A ipak izgleda da je poruka knjige da nema tajni.
Knjigu sam posvetio svom vodiču, američkom antropologu i šamanu peruanskog porekla Karlosu Kastanedi, koji je bio veoma važan mojoj generaciji. Na početku putovanja mislio sam da postoje tajne i da je Kastaneda osoba koja će mi ih otkriti.
A onda sam shvatio da to nije istina. Da se neverovatno javlja u običnim životima. U to verujem i tako živim. Na samom početku svog hodočašća, to je bila moja tačka preokreta: „Ne komplikuj, Paulo. Stvari su jednostavnije nego što misliš da jesu. Samo otvori srce i pusti svetlost Božju unutra!“
Govorite o „dobroj borbi“. Mislite li da smo sve vreme u nekoj vrsti kosmičke bitke – dobro protiv zla?
Uvek, uvek, da! Od samog početka. Ali zanimljivo je to da ja ne verujem u vreme. Verujem da je svet upravo stvoren i upravo uništen. Živimo u ovoj večnosti; možemo se iskupiti, svoju prošlost, svoju budućnost, nečim što radimo u ovom trenutku. Tako da bitka postoji, a ponudio nam je Bog. Ja sam monoteista, ne mogu da verujem da postoji još neka sila snažna poput Boga. Tako da sve ovo spada u carstvo stvari na koje nemam odgovor niti pokušavam da ga nađem.
U molitvi Gospodu je zapisano: „Ne uvedi nas u iskušenje!“ Šta to znači? Bog je taj koji nas testira. Borba je prisutna, ali i ponovno rođenje. Isto tako u životu postoji izvesna misterija, deo koji ne razumemo. Nemam odgovore na klasične probleme. Imam samo sopstveni stav, a on je: „Poštuj misteriju! Ne pokušavaj da nađeš odgovor!“ Možda će neko uspeti da pruži odgovor i ubedi mnoge u to jer je dobar govornik, ali da li je iskren? Bolje je da kaže: „Ne znam.“ Takav je slučaj sa mnom.
Mislite li da biste bili na ovom putu da niste propatili u mladosti, prvo u psihijatrijskoj ustanovi, a kasnije i u zatvorima tajne policije?
Pitate me da li verujem da je patnja važna? Ne! Pogledajte Isusov život: proveo je 99% života razgovarajući sa ljudima, putujući, jeo je i pio – i onda se u poslednja tri dana desio krst i bio je mrtav. Ali ipak mislim da patnja nije važna. Ja sam morao da „patim“ jer je to bio moj put. Kada pogledam unazad, nisam ni patio. Bio je to samo deo mog puta koji me je doveo dovde. A da li bih bio uspešan pisac da nisam propatio? Verovatno.
Ali da li biste bili ista osoba kakva ste sada?
Ne znam. Zaista ne znam.
Kako znate kada ste zaista iskusili pravu alhemiju, niste to sve izmislili?
Nikada ne znate. I tu je reč o veri. Morate da zatražite da vas Bog usmeri. Kada je Isus otišao do Petra i njegovog brata i rekao im: „Prestanite da lovite ribu. Pratite me!“, nisu ga pitali gde da idu, već su samo podigli mreže i krenuli za njim. Ili nekog pratite ili ne. Tako testirate svoju veru.
Isus kaže: „Pratite me“, a ne: „Pratite sopstvenu sudbinu.“
Pa, moja sudbina je da ga pratim. Takva je sudbina mnogih ljudi. A recimo sudbina mog komšije je da ga ne prati, ali ga to ne čini gorim od mene. Ako čini dobra dela, vredan je koliko i ja.
Kako starite, imate li osećaj da što dalje idete, zapravo manje znate?
Živim sa misterijom ili pitanjima, a otkad sam bio na hodočašću shvatio sam da mi odgovori nisu potrebni, već samo religija i poštovanje.
Možete li i dalje da slomite čašu, a da je ne dodirnete?
Mogu, ali to je beskorisno. Bolje da svoju moć koristim za nešto mnogo značajnije!
Izvor: highprofiles.info
Prevod: Dragan Matković
Foto: Paul Macleod